I u Srbiji se sve češće dešava da se dva ili više izdavača zainteresuju za istu knjigu, i za izdavačka prava nadmeću na aukciji. Manji izdavači smatraju da ponekad agencije veštački „pale vatru“ ne bi li postigle veću cenu. Zato se dešava da onaj izdavač koji pobedi, ispadne gubitnik, jer knjiga postaje tržišno neisplativa.
Prava za objavljivanje najvećeg broja književnih naslova u Srbiji se, kao i u čitavom svetu, kupuju preko autorskih agencija sa kojima autori imaju sklopljene ugovore. Agencije koje su prisutne na srpskom tržištu poslednjih godina uglavnom nastupaju kao podružnice velikih stranih agencija, pa su vremenom preuzele i njihovu poslovnu praksu i metode.
Domaća literarna agencija „Plima” ima ulogu agenta kada zastupa autora ili njegovog izdavača, a podagenta kada zastupa neku stranu literarnu agenciju. ”Naša agencija ima ugovore o ekskluzivnom zastupanju jednog broja izdavača ili agencija što znači da interesovanje bilo kog domaćeg izdavača za nekog stranog autora ide preko nas ili biva preusmeravano na našu agenciju radi dalje procedure. Neuporedivo ređe autori sami kontrolišu prevodna prava i u takvim slučajevima ostvarujemo direktan kontakt sa njima”, kaže Vuk Perišić, direktor „Plime”.
Iako retko, događa se da dva ili više izdavača žele prava za isti naslov. “U takvim slučajevima pribegavamo aukciji gde kroz nadmetanje na kraju izdavač koji ponudi najbolju cenu obično dobija prava. Tada važnu ulogu igra izdavački program konkurentnih izdavača pa se događa da prava dobije izdavač koji je ponudio manju sumu, ali je njegov program bio adekvatniji za naslov koji je bio predmet aukcije”, kaže Perišić za “Biznis & Finansije”.
Međutim, takva praksa nije svojstvena svim zastupnicima autorskih prava. Među izdavačima koji su imali negativno iskustvo sa nadmetanjem je i izdavačka kuća “Utopija” iz Beograda.
„Tokom proteklih godina desilo se da smo oko prava na jednu knjigu „ukrstili koplja“ sa jednim drugim domaćim izdavačem. Načelno, autorske agencije vole kada se više izdavača interesuje za isti naslov, jer započinjanjem aukcija izvlače mnogo veću cenu za autorska prava. Nemoguće je dokazati, ali pretpostavka je da one često i izmišljaju da postoje drugi zainteresovani, a takođe i da protežiraju neke izdavače i na taj način kradu vaše ideje“, smatra Miroslav Krstić, direktor „Utopije“.
Sa njim se slaže i Bojan Stojanović, direktor izdavačke kuće “Heliks” iz Smedereva: „Nekoliko puta se desilo da su nas nosioci prava naknadno obavestili da postoji još neki interesent za naslov koji smo hteli da nabavimo. Mislim da neke agencije veštački stvaraju interesovanje i kontaktiraju druge izdavače, a takve situacije se uvek razreše na štetu izdavača koji pobedi na aukciji, jer je Srbija malo tržište sa malim tiražima.“
Upravo zato, najjednostavnije i najjeftinije je dogovoriti se sa samim autorom, ali to je sve ređe slučaj. „Autori nas najčešće prosleđuju svojim agentima ili izdavačima, posle čega sledi klasično cenkanje oko novčanog iznosa. Za razliku od situacije od pre desetak godina, kada su nosioci prava uzimali u obzir da je Srbija siromašna zemlja, a tiraži uglavnom mali, danas to najčešće nije slučaj. Imamo uglavnom isti tretman kao i razvijene zemlje, a mora se naglasiti i da domaće autorske agencije uzimaju i prilično velike honorare“, žali se Krstić.
Pirati pobegli zbog (ne)kulture
Zakoni o autorskim pravima, a samim tim i o zastupanjima prava su u svetu veoma strogo regulisani. „Veoma često smo u obavezi da nosiocu prava od kojih smo ih otkupili za potrebe našeg izdanja šaljemo na odobrenje prevod, dizajn celokupne knjige – i korica i stranica, marketing plan, a izveštaji o prodaji su apsolutno obavezni i precizno definisani u svakom ugovoru. Ako želite da steknete kredibilitet na evropskoj, pa i svetskoj izdavačkoj sceni, morate poštovati ova pravila”, ističe Mina Kebin, urednik redakcije „Lagune”, koja je, kako kaže, prepoznata kao ozbiljan partner i izdavač koji ispunjava svoje obaveze u potpunosti „te se ne jednom desilo da nas strane agencije uzmaju za primer profesionalnog poslovanja u izdavaštvu u ovom regionu”.
Srbija ima precizan Zakon o autorskim pravima, donet 2009. godine, sa poslednjim dopunama unetim 2012, koji se i formalno primenjuje. „Kod nas su problematični kompromisi na koje su često spremni i autori i izdavači, ne po pitanju zakonske regulative, već po pitanju kvaliteta onoga što autor daje, a izdavač prezentuje čitaocima, ne bi li se što lakše i brže napravio profit.
Često se dosta dugo može pregovarati oko uslova ugovora o konkretnom delu. Ako već imate izgrađenu poslovnu saradnju sa nekom agencijom, odnosno nekim agentom, oni znaju šta od vas mogu očekivati i do koje mere ima smisla da insistiraju na određenim, po izdavača manje povoljnim ili nepovoljnim uslovima. To je stvar procene i uvek veštine pregovarača, sa obe strane”, kaže Kebin.
Prema njenim rečima, posle godina u kojima je vladala masovno piraterisanje knjiga, situacija se postepeno menjala. „Kako je pomoću interneta autorima ili njihovim agentima postalo sve lakše da imaju uvid u upotrebu i distribuciju svojih dela, tako je i mogućnost da se manipuliše autorskim pravima bitno smanjena. Da ne spominjemo da bi izdavač protiv kojeg bi bila podneta tužba veoma brzo izgubio stečenu poziciju među agencijama i agentima/autorima.”
Vuk Perišić kaže da je poslednjih godina broj nepravilnosti na domaćoj sceni manji, doduše, pre svega zbog erozije kulturnog života, i smanjivanja čitalačke publike. „Razlog je prost: u izdavačkom poslu nema dovoljno velike zarade, pa nema ni motiva za kriminalne aktivnosti kao što je piraterija pojedinih knjiga prevodne i domaće literature, što je ranije bio slučaj. Ipak, poverljivost je bitna u svim aspektima rada literarne agencije, od distribucije rukopisa i informacija koje dobijamo od naših stranih partnera do realizacije aukcije. Ponekad, kada su posredi škakljivi tekstovi političke naravi, strani partneri insistiraju da se material upućuje odabranim izdavačima u fizičkoj formi, to jest odštampanim primercima – a nipošto e-mejlom”, kaže Perišić.
S obzirom da veliki izdavači moraju da štite svoju poziciju i održavaju profit svojim knjižarskim lancima ili hiperprodukcijom naslova, mali i srednji izdavači, među kojima su „Utopija” i „Heliks”, odabiraju drugačiju strategiju i trude se da izgrade zasebnu čitalačku publiku naslovima drugačijeg usmerenja.
“Najveći problem u sprskom izdavaštvu jeste nepostojanje nezavisnog knjižarstva koje bi omogućilo ravnopravni položaj i plasman knjiga srednjih i malih izdavača koji bi doprinosili raznolikosti i kvalitetu književne ponude. U sadašnjoj situaciji knjižarska scena je ukrupnjena u tom smislu da najveći izdavači imaju oko 80% knjižarskih kapaciteta, što ima više negativnih posledica kao što su forsiranje komercijalne literature, isticanje svojih izdanja, zapostavljanje dela kvalitetne literature i slično. Svestan sam da će možda zvučati cinično, ali i ja bih se tako ponašao da sam veliki izdavač u Srbiji jer je i njihov ekonomski opstanak veoma ugrožen, pa se jednostavno trude da igraju na sigurno, odnosno da se ne upuštaju u bilo kakve eksperimente u smislu obogaćivanja svoje ponude. Treba naglasiti da je ista situacija, bez izuzetka, na celom Balkanu. Ne vidim način na koji bi se postojeće stanje moglo izmeniti”, zaključuje Vuk Perišić.
Trajanje prava sve kraće
„Autorske agencije unapred imaju procene cena za našu zemlju, izračunatih u odnosu na planirani tiraž ili poziciju zainteresovanog izdavača. Cena se formira kao neka vrsta tantijema, utvrđuje se oko 7% do 10% od dogovorenog tiraža, uz jednu avansnu uplatu. Ranije su se izdavačka prava najčešće davala na trajanje od sedam godina, međutim u poslednje vreme postoji tendencija smanjivanja ovog roka pa neke evropske agencije prodaju prava na trajanje od četiri godine.
Kod korišćenja starih prevoda, stvari stoje donekle drugačije – naime, ukoliko izdavač želi da izda knjigu sa već postojećim prevodom u obavezi je da kontaktira prevodioca i dogovori se sa njim za cenu, po principu plaćanja autorskog dela“, objašnjava Bojan Stojanović iz „Heliksa“.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015