“Odvešću te do rane Grčke, neće trajati dugo”. Visok, mišićav i tamnoput, Antonis je čovek koji nije sklon preterivanju ali je, prema spostvenom priznanju, veoma ljut. Sada, gledajući u retrovizor – samo nekoliko dana pre izbora koji bi mogli da održe ili raskinu atinske veze sa EU – ne krije koliko je razjaren. “Ovoj zemlji se dogodila katastrofa”, govori. “Naši političari, Evropa i MMF su nam oduzeli snove.”
Put do rane Grčke ne traje dugo. Za Antonisa, fotografa sa okom za neobično, ona se ne nalazi na kraju rupama izrovanog puta kojim se spuštamo.
Ona je svuda: u majkama i očevima koji kopaju po smeću, izlomljenim pločnicima i uništenim prodavnicama, napuštenim kolima i zapuštenim kućama – novi siromasi koji mumlajući hodaju grčkim ulicama ispisanim grafitima. “To je gubitak nade”, kaže dok palac drži na volanu. “Viđam ovo svaki dan, ranu koja neće zarasti. Molim te zapiši da ja, Antonis, mrzim ovu zemlju, mrzim sve u vezi s njom.”
Ovom 43-godišnjaku bes je oblikovala sudbina koju deli sa još 1,3 miliona Grka od kad je država pogođena finasijskom krizom. U 2010. godini, u vreme najžešćih mera štednje – koje su bile cena najvećeg finansijskog spasavanja jedne zemlje u istorije zapada – atinski fotografski studio gde je radio je iznenada propao.
Preko noći se našao na ulici, postao je samo još jedna cifra u statistici rekordne nezaposlenosti koja je posledica krize rođene u Grčkoj i koja je u međuvremenu odjeknula u svakom evropskom glavnom gradu. “Ni jedan Grk neće imati decu, sem ako nije glup ili bogat”, govori Mavros koji je bio prinuđen da se bavi taksiranjem kako bi sastavio kraj s krajem. “Situacija u kojoj sam me sprečila da imam drugo dete koje sam oduvek želeo.”
Takodje ga je suočilo sa raslojavanjem države koja je, pet burnih godina kasnije, rascepljena između bolnog izbora: dodatnih mera štednje ili glasanja za mlade buntovnike koji bi je mogli dovesti na katastrofalni kurs koji je u sukobu sa EU i MMF, dok je poverioci održavaju u životu.
Grčka kriza je ulazila i izlazila iz vidnog polja, otkad je, naizgled nitkuda eksplodirala 2009. godine. Kao putnici u odbeglom vozu, Grci su se držali svog starog načina života dok lokomotiva nije skrenula, ponekad ubrzavala, ponekad usporavala, ali nikada dovoljno da bi se zaustavila na tračnicama.
Sada, kada se pripremaju za izbore koji bi mogli da odrede novi pravac Evrope, voz je ponovo u punoj brzini, i juri ka kritičnoj raskrsnici. Od izbora pravca zavisi mogućnost Atine da ostane u evrozoni. Za Antonisa Samarasa, aktuelnog premijera čija vlada je provodila rebalanse, teške reforme i budžetske rezove od 2012. godine, postoji samo jedan put: raditi ono što kreditori kažu, ostati u jednoj valuti i osigurati da se Grčka “ne pretvori u komunističku zemlju” na način za koji se zalaže glavna opoziciona leva koalicija Siriza.
Za njegovog suparnika, Aleksisa Ciprasa, čija obećanja o boljem životu su donela Sirizi veliku popularnost, nada leži u neposlušnosti. I ona ne dolazi, ona je već tu. U utorak, Ciprasova egzotična koalicija marksista, socijalista, maoista, trockista i zelenih, prema istraživanjima Univerziteta Makedonije, imala je najveću prednost u vođstvu – 6, 5 odsto su bili ispred Samarasove desne stranke centra Nove demokratske partije. I druga istraživanja u poslednjim nedeljama su pokazivala prednost Sirize.
Ako, što deluje poprilično sigurno, grčkih 9,8 miliona glasača glasa u korist pobunjenika, voz krize će promeniti ponovo brzinu, ali niko ne zna u kom pravcu. Ciprasova vizija protiv mera štednje – u kojoj između ostalog traži znatno umanjenje ogromne hrpe dugova od 320 milijardi eura – je raskid sa prošlošću, ali isto tako malo ko bi se opkladio da zna šta ona donosi u budućnosti.
Na ulicama je jasno da su Grci dosegli tačku ključanja. Potpuno su ih iscrpele mere, čija je “krvava cena” pomoći vredna 240 milijardi evra.
Bogataši su možda i dobro prošli – učaureni u svoje vile u zelenim predgrađima Atine – ali je za većina ovo bio rat iscrpljivanja. Srednja klasa, lepak svakog društva, je desetkovana, potkopana silnim porezima i smanjenjima plata koje su zahtevali strani kreditori. Porodična mreža, stup oslonac u nedostatku radničke države blagostanja, se bori da ne nestane. Humanitarne organizacije su preopterećene. Kao i narodne kuhinje i mobilne bolnice koje se bore da pomognu preko miliona Grka bez zdravstvenog i socijalnog osiguranja. “Samo nekolicina danas može priuštiti pristojnu sahranu rodbine”, kaže Kostas Fountas, pijuckajući kafu u svojoj pogrebničkoj kancelariji obloženoj drvetom. “Imali smo advokata nedavno, koji je pre krize platio dobru uslugu za sahranu oca, ali kad mu je majka umrla, jedva je uspeo da plati 300 evra opštinskih troškova za pogreb. Rekao bih da nam od 15 sahrana mesečno, barem za devet ostaju dužni.”
Efekti propadanja jednog takvog meteža se ne mogu potceniti. Sa stopom nezaposlenosti koja će se teško smanjiti u narednom periodu, i tri miliona građana koji žive na ili ispod granice siromaštva, samo je nekoliko porodica koje ne vode neku od vrsta razgovora o tome kako preživeti.
Drama u obliku dnevne količine loših vesti ih je iscrpela. Predviđanje izlaska iz evrozone ih je uznemirila. A ponizilo ih je to što su se tako našli u žiži interesovanja. Gubitak časti i osećaj srama je takav da oni koji se odluče da potraže pomoć ili javno progovore o svojoj situaciji, traže da ostanu anonimni, uključujući i fotografa Antonisa, koji nije hteo da koristimo njegovo puno ime i prezime. Političari su vidno istrošeni, ali su takvi i televizijski voditelji i poduzetnici, vlasnici prodavnica i funkcioneri – zaista svi u grčkom vozu krize.
“Ako ovako nastavimo, završićemo u ludnici”, mirno govori Dimitris Kalatzis, zlatar koji se u svojoj 53-oj godini dobro seća ulaska Grčke u Evropsku uniju 1981. godine. “Svi su iscrpljeni. Zaboravite na nove poreze, ne možemo da ih platimo! I zaboravite šta Siriza priča. Niko zapravo ne veruje u njihova obećanja posla, smanjenje poreza i drugih dobrobiti. Ali psihički mi moramo da se smirimo. Ako to znači da uzmemo novu šansu, ako to znači povratak drahme – onda neka bude tako!”
U opasnom okruženju, protivničke Turske i samo nekoliko sati udaljenog Bliskog istoka, više od 75 posto Grka želi da ostane u EU. Članstvo u evro zoni se doživljava kao pristanište u kojem je ovaj brod usidren.
Ali Kalatzis, koji provodi svoj dan u atinskoj radnji izrađujući narukvice i ogrlice, je u pravu: velika većina Grka koja će glasati za Sirizu biće motivisana otporom. Nekadašnji marksista sa margine je postao najbolji način da se pokaže prezir prema mejnstrim političarima čija je nepromišljena politika u poslednjih 40 godina – predvođena Novom demokratijom i nekada snažnom levom strankom centra Pasokom – dovela Grčku na kolena. Međunarodni program spasa je bio namenjen vraćanju Grčke na noge do 2012. godine, ali umesto toga ju je odvukao u smrtonosni kovitlac mera štednje, jačajući ubeđenje da je Atini očajnički potrebna promena pravca. Nezaposlenost je trebalo da bude 16 odsto te godine; umesto toga je porasla na 25 odsto dok je bruto društveni proizvod dosegao razmere iz perioda Velike depresije. Izgubljeno vreme, politički preokreti i proturečne poruke glavnog blagajnika EU – Berlina koji je u slučaju Atine glavni pružatelj fondova spasa, su pojačali nesigurnost.
Nada postaje sve neuhvatljivija. Nazire se perspektiva još zategnutijeg kaiša u zamenu za još pomoći: sledeće godine Grčka se suočava sa vraćanjem 72 milijarde evra duga koje bez pomoći neće moći vratiti.
U Ciprasu Grci vide nekoga ko bi mogao da bude jači u odbrani njihovih interesa u okviru pregovora sa kreditorima. “On nudi nadu u nadu”, kaže Fotini Tsalikoglou, profesor psihologije na Univerzitetu Panteion. “Već pet godina Grčka je poput pacijenta koji lagano krvari. Izgubljena je nada, a niko ne može dugo da živi bez nade”.
Međutim, Tsalikogloua brine i porast mržnje i nasilja koje Grci pokazuju prema drugima i sebi. U histeričnoj atmosferi nastaloj zbog zapaljive retorike političara koji su sada podeljeni izmedju starog i novog, levice i desnice, za i protiv spasavanja banaka, društvo je pretrpelo povrede i ogrubelo. Za mnoge je ovo putovanje bilo duboko potresno i mračno. Broj samoubistava je višestruko porastao– linije za pomoć i dalje prijavljuju veliki broj ljudi koji sebi oduzimaju živote – ali se to poslednjih dana retko spominje. “Takođe je veoma loše što su vesti prestale da budu dramatične”, kaže Tsalikoglou. “Brinem se zbog nasilja i mrzim činjenicu da pothranjuje neonaciste iz Zlatne zore. Moj najveći strah je da nada (koju nudi Siriza) ne bude izneverena.”
Iako je u viđena kao kriminalna organizacija, sa pola lidera u zatvoru, ekstremna desnica je pokazala moć održanja na najmanje pet odsto glasača.
Istraživanja pokazuju dilemu da li će neonacisti ponovo ući u parlament koji broji 300 mesta, iako deluje da će stranka centra, To Potami, uspeti da se probije na treće mesto najjačih partija u zemlji i možda postati stranka o kojoj će zavisiti stvaranje vlasti, ako Syriza ne uspe da obezbedi potrebnu većinu.
“Naravno da ću glasati za Chyrsi Avgi [Zlatna zora]. Oni su naša najbolja garancija da ugledamo bolje dane”, kaže Mario Contopoulos, penzionisani službenik avio kompanije, koji se žali kako nije bio u mogućnosti da sebi obezbedi grejanje u kući prošle godine. “Budiš se znajući šta donosi novi dan – nove poreze, nove zakone, i nove mere koje će ti isprazniti džep. Moja cela familija, svih 135 članova, će glasati za Zlatnu zoru.”
Upornost je sada od presudnog značaja, a to je već samo po sebi dovelo do izvesnog porasta energije: u tom mnoštvu, niču kafići i barovi, propadaju firme, a širom zemlje se i dalje pokreću novi poslovi.
Ako su mere štednje bilo šta postigle, to je da niko ne želi da se vrati na staro. Korupcija, nepotizam i pokroviteljske politike su, više nego ikada, identifikovane sa sistemom koji je Grčku doveo blizu smrti. Zemlja se neizbežno promenila – i na bolje i na gore – i u tom samopreispitivanju koje je kriza iznedrila svi znaju da moraju da nastave dalje.
U kakvom obliku znaće se kada glasači “progovore” u nedelju. Antonis će ubaciti svoj glas ispod Perikleovog remek dela – Akropolja. “Uvek sam demokratiju shvatao ozbiljno”, kaže. “Priznajem, i mene treba kriviti za izbor pokvarenih političara koji su nas doveli dovde.”
Biće to, kaže, njegovo poslednje glasanje.
Kao i stotine hiljada ekonomskih migranata koji beže sa ovih obala, on sa suprugom i sinom planira da započne novi život na Novom Zelandu. “Što dalje moguće”, kaže “od grčke rane.”
Prevele Marija Šerban i Žarka Radoja