U poređenju sa savremenim standardima, orkestri su u Mocartovo doba bili majušni, a ovaj kompozitor je u svojim pismima često uzdisao kako želi da čuje „orkestar sa 40 violina“ koje bi svirale njegovu simfoniju. Berlioz je maštao o muzičkom ansamblu od tačno 467 muzičara. A čak i ako pomalo zvuči kao preuveličavanje, postoji jasan razlog zašto je Malerova epska Osma simfonija baš postala poznata kao „Simfonija hiljade“.
U vremenu krize, simfonijski orkestri i njihovi vlasnici se već godinama pitaju kako sa najmanjim brojem muzičara zvučati sjajno, piše Njujork Tajms.
Otkad se američki simfonijski orkestri bore za svoje mesto u „post-kriznoj“ (da li je zaista prošla?) ekonomiji, i oni su bili prinuđeni da preuzmu filozofiju korporativnog sveta pa počinju da razmišljaju kroz „finansijske konstrukcije“ manjeg obima: trend je da menadžeri i vlasnici orkestara smanjuju broj zaposlenih, odustajući od pozicija koje su ranije zahtevale muzičare s punim radnim vremenom, menjajući ih za povremene tj. „leteće“ ili „gostujuće“ izvođače.
Simfonijski orkestar Atlante je u novembru okončao parnični radni spor i dvomesečnu blokadu. Muzičari su pristali na novi ugovor kojim je u narednih nekoliko godina zacrtana sudbina orkestra kao daleko manje muzičke trupe – što ga svrstava u društvo takođe doskora velikih ansambala poput onih koje imaju Filadelfija, Detroita, Indijanapolis, Minesota i drugi gradovi koji su privremeno ili trajno skresali broj stalno zaposlenih muzičara, ne bi li tako u poslednjih nekoliko sezona uštedeli novac. Neki od njih, mora se priznati, sada se polako obnavljaju.
Takve redukcije ne znače obavezno i da se muzičke trupe moraju svesti na veličinu kamernih orkestara, ili čak svirati svoja fortissima sa manje onog „Issimo“. Ipak, „ekonomska situacija“ je takva da zahtevaju veće oslanjanje na muzičare slobodnjake, i to za izvođenje dela koja zahtevaju orkestre velikih razmera kako bi, recimo, mogli da izvode jednog Bruknera, Malera ili Riharda Štrausa.
Šefovi nekih orkestara tvrde kako mogu da održe kvalitet angažovanjem talentovanih muzičara, pritom naglašavajući kako „svi zdravi ansambli koriste zamene u slučaju slobodnih radnih mesta ili izostanaka“. Međutim, muzičari upozoravaju da preterano oslanjanje na „slobodnjake“ ugrožava sve ono što velike orkestre, zapravo, i čini velikima: koheziju grupe, koja se rađa tek ako muzičari sviraju zajedno dugi niz godina, utemeljujući sopstvene izvođačke navike koje, razbijanjem orkestra, nestaju. Među ove kvalitete velikih orkestara ubrajaju se i one „božanske sposobnosti“ nastale sinergijom muzičara sa dirigentom orkestra, kome je dovoljno da već samo nakrivi obrvu ili uvije zglob šake pa da izvođač, u trenu, tačno pogodi šta je ovaj „hteo da kaže“.
Majkl Kert, kontrabasista Atlantskog simfonijskog orkestra je na svom blogu pokrenuo debatu koja se prenela u svet muzike. On se požalio da je tokom dvomesečne blokade i štrajka orkestra njegova sekcija smanjena sa osam na pet muzičara, jer je orkestar bio primoran da se zdušnije oslanja na „honorarce“. On je ovu situaciju uporedio sa „bejzbol timom koji pokušava da postigne tripl plej sa šortstoperom koji je sportska superzvezda – ali koja je upravo dotrčala na teren sa nekog drugog mesta.“ Iako ovaj ‘leteći’ igrač može imati fenomenalne sposobnosti, „mi koji smo godinama zajedno u timu znamo kako da zajedničkim snagama obezbedimo tripl plej“ napisao je on.
Neki slobodnjaci u svemu ovome predstavljaju izuzetak. Ipak, Kert – koji je u jednom intervjuu istakao da izuzetno poštuje muzičke talente honoraraca – takođe je rekao da je doživeo i drugu vrstu fenomena: kada je za vreme blokade bio udaljen od svog redovnog posla u Atlanti, bivajući angažovan kao zamena za jednog muzičara u vašingtonskom Nacionalnom simfonijskom orkestru.
„Tada sam bio upravo taj ‘spoljni igrač’ koji se bori kako bi se uklopio u tim, i ne baš uvek siguran da sam sposoban da predosetim njihovog dirigenta“.
Dugi se niz godina priča o orkestrima jedino ticala razvoja i ekspanzije. Tim Karter, profesor muzikologije na Univerzitetu Severna Karolina izjavio je da su se od 19. stoleća naovamo ansambli dramatično uvećali.
„U ovom zatvorenom krugu postoje tri elementa koja se međusobno podržavaju“, rekao je on. „Veći prostori za koncertna izvođenja zahtevaju i veće orkestre, koji, opet, sa svoje strane, podstiču kompozitore da pišu muziku za veće orkestre – a njihovi muzički komadi zahtevaju veće orkestre, koji zahtevaju veće koncertne prostore.“
Veličina orkestara postala je predmet nesuglasica tokom blokade u Atlanti, koja je okončana kada je rukovodstvo orkestra odustalo od svog neuobičajenog zahteva za minimalnim brojem izvođača. Nakon što je ovaj uslov izbačen iz ugovora, muzičari su pristali da slobodna radna mesta budu do daljnjeg nepopunjena, na duži rok.
Rezultat je ‘mini verzija’ Atlantskog simfonijskog orkestra, koja je tokom godina postala poznata upravo po vrhunskim izvođenjima dela pisanih za velike orkestre – ovu reputaciju ima i čuveni Hor Atlanta, kojeg je formirao Robert Šo. Atlantski simfoničari, koji su do pre nekoliko godina imali 95 ugovora sa stalnim izvođačima, snizili su 2012. svoj minimum na njih 88 – dok ih je ovogodišnjim ugovorom 77 – što je cifra „postignuta“ pošto se izvestan broj muzičara penzionisao, preminuo ili napustio orkestar. Najnovijom klauzulom, Atlanta Simphony se obavezala da će tokom naredne četiri godine povećati broj svojih članova na pređašnjih 88.
A ovo nije usamljen primer. Filadelfijski orkestar imao je pod ugovorom 105 muzičara, ali je tokom stečaja 2011. dogovoreno da se zapošljavanje zamrzne i da se broj članova drži na 95. Simfonijski orkestar Indijanapolisa je tokom poslednjih nekoliko godina takođe smanjio svoju veličinu. Ove godine je i Orkestar Minesote okončao svoju 16-mesečnu blokadu, postigavši sporazuma kojim se nekada tradicionalno „optimalna“ brojka od 95 muzičara – doskora spala na samo njih 77 – do 2017. godine može uvećati za još sedam novih članova, na ukupno 84.
„Naša politika je bila: angažovati zamenu potrebnu kako bi se udovoljilo zahtevima repertoara – a koncertne kritike su ove jeseni bile veoma pozitivne, pa se čini da kvalitet našeg muziciranja nije bio problem ni za kritiku a ni za publiku“, napisala je u e-mailu portparolka ovog orkestra, Gven Papas.
Neki ugledni orkestri uvećavaju brojku svojih stalnih muzičara nadodajući im druge muzičare: Operski orkestar Metropoliten, koji se smatra jednim od najboljih na svetu, ima zvaničnu nadopunu do brojke od 99 izvođača. Ali pošto ugovori ansambla predviđaju četiri predstave nedeljno, a Met ih ima sedam, orkestar nadopunjuje svoje redove muzičarima koji nisu stalni članovi orkestra. Naravno da je olakšavajuća okolnost to što se ova muzička trupa nalazi u gradu sa velikim brojem vrhunskih honoraraca.
Robert Dž. Flenegan, penzionisani profesor ekonomije pri Stenfordskoj poslovnoj školi napisao je članak pod nazivom „Život simfonijskih orkestara u opasnosti: trijumf umetnosti i ekonomski izazovi“, u kojem je izjavio da nedavni rezovi dobro ilustruju okončanje ekonomskog rasta s kraja 20. veka – perioda tokom kojeg su brojni američki orkestri počeli da svoje muzičare plaćaju bolje, a orkestri postajali sve veći.
„Sada, u suštini, orkestri pokušavaju da promene situaciju sa svojom radnom snagom i stalno zaposlenima, pomerajući se od fiksnih troškova na daleko varijabilnije“, rekao je on.
Brus Ridž, predsednik Međunarodne konferencije simfonijskih i operskih izvođača, koja je deo Američkog udruženja muzičara, rekao je da su takvi rezovi bili kratkovidi. „Verujemo u to da nema takve poslovne organizacije koja sa manjim (brojem muzičara) može postizati veći uspeh, kao i da nema tog biznisa koji će ikada rešiti finansijske probleme tako što će konzumentima ponuditi inferioran proizvod“, rekao je on.
Neki orkestri trude se da ovaj trend ublaže. Dalaski simfonijski orkestar ima minimalnu „crtu“ od 82 muzičara, iako ih je zadugo imao na više od 90. Džonatan Martin, predsednik i izvršni direktor ovog orkestra rekao je da je veća nadopuna sa strane doprinela da orkestar sada uspešno izvodi i dela kasne romantike kao i savremeni repertoar, negujući istovremeno umetničku koheziju i privlačeći talente, koji jednostavno i jasno bolje zvuče u njihovoj velikoj sali.
„Naša praksa koju dosledno sprovodimo“, rekao je on, „jeste popuna slobodnih radnih mesta onda kada do njih dođe, kako bismo održali svoj potencijal i kvalitet.“
Preveo i priredio: Milan Lukić
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015