/ Otisak / Džaba nam tranzicija…
BiF Analize Čitajte B&F online

Džaba nam tranzicija…

This post has already been read 2887 times!

Kako se kompletiraju bilansi za prošlu godinu, završnu u četvrt veka od kraha planske i trijumfa tržišne ekonomije u ex komunizmu, sve je kompletnija slika izneverenih očekivanja u najvećem broju zemalja koje su prihvatile tranziciju. Što je još gore, ni 10 godina od otvaranja EU za učlanjenje zemalja tranzicije nije dalo očekivane rezultate konvergencije. Umesto zaključka, analitičari se pitaju da li je koncept tranzicije i konvergencije pogrešan ili je reč o zemljama kojima jednostavno nema spasa.

Bruegel (1), think-tank institut iz Brisla, spada u najangažovanije u tim istraživanjima. U tekstu objavljenom na njihovom sajtu (2) na temu konvergencije, dakle uzajamnog približavanja razvijenih i zemalja u tranziciji, Zolt Darvas je dao podugačak naslov koji mediji sažimaju u “Konvergencija – 25 godina neuspelog sna”. Reč je o stanju ekonomija zemalja koje su 1989. godine pohrlile u tranziciju, poverovavši da će vremenom doživeti i konvergenciju (približavanje) sa najrazvijenijim zemljama EU.

San o prelasku na izobilje ne bi se mogao sasvim i olako označiti kao prevara Evropske unije. Najvećim delom su lažna obećanja delili domaći političari, novinari i ekonomisti koji su, nekada iz najbolje namere, nekada iz računa, crtali fatamorgane. Iako je prošla specifičan i nominalno bogato finansiran put, Istočna Nemačka (DDR) je najkarakterističniji primer neostvarivosti tranzicije kako je koncipirana. Dakako, nije to zbog neznanja i neiskustva nego zato što su interesi diktirali takav smer. Naime, od 1990. u taj deo Nemačke ulagano je 100 do 140 miljardi (današnjih) evra godišenje, odnosno ukupno 2.000 milijardi iz budžeta zapadnog dela zemlje i 156 milijardi na osnovu pakta solidarnosti EU. Uprkos svemu tome, istočni deo Nemačke i danas je ne samo manje razvijen, nego je ostao bez industrije i postao region iz kojega stanovnici beže: 1989. godine imao je 15,3 a 2013. samo 12,5 miliona stanovnika. Ogromna upumpvana sredstva velikim delom su odmah i ispumpavana nazad na zapadnu stranu. Kako Darvas kaže: “Trabanti jesu zamenjeni BMW-ima, ali je u polovini zemalja tranzicije dohodak po stanovniku niži nego što je bio u komunističko doba”.

Najgore stanje, prema ovoj studiji, je u Srbiji (koja je rekorder), Gruziji, Ukrajini, Tadžikistanu, Crnoj Gori i Moldaviji. “Posetioci iz inostranstva uglavnom vide sjaj gradova, ali ne i provinciju gde sjaja nema. Varšava, Bratislava, Prag su čak pretekli Beč prema BDP po stanovniku, ali su regionalne razlike u njihovin zemljama produbljene tako da postoje delovi koji za 11. godina (2000/11.) nisu videli gotovo nikakvog napretka”. Kao primer uspeha navode se Poljska, Slovačka, Albanija i Baltičke zemlje koje su umele da iskoriste pogodnosti što im je tranzicija i kasnije evropska integracija ponudila. Na grafikonima uspešnosti može se videti da je najveći sunovrat zadesio Gruziju: pad od 40 na 18 odsto proseka BDP 10 najrazvijenijih zemalja EU, da je Srbija sa 37 pala na 22 odsto tog proseka, da je Slovenija ušla u tranziciju sa 77 a pala na 71 odsto, da je Hrvatska sa 61 dospela na 52 odsto, a da je najuspešnija Poljska koja je sa 45 izašla na 60 odsto proseka najrazvijenijih (3).

Sem što predstavlja nepresušni rudnik informacija, internet pruža i mogućnost da se lako ustanovi hronologija i evolucija zbivanja. Na primer, iako je, nakon razdoblja prvobitnog uspona, izbijanjem krize 2008. godine došlo do naglog pada ekonomije, u tekstovima sve do 2010. godine dominiraju hvalospevi tranziciji. Ozbiljno preračunavanje nastaje 2010. godine pojavom iscrpne studije: Kud se dede rast u Centralnoj i Istočnoj Evropi (4) u kojoj se kritički analizira tok prilagođavanja, uz generalnu konstataciju da nade nisu ispunjene, ali da vredi nastaviti sa naporima. Na primer, konstatovano je da su od 1989. do 2008. sve navedene zemlje imale pad industrijske proizvodnje, izuzev Estonije, koja je ostvarila 18 odsto rasta. Srbija je postala rekorder po najvećem padu industrijske proizvodnje od preko 50 odsto, kao i najvećem rastu zaduživanja privatnog sektora.

Uprkos konkretnoj i korektnoj studiji koja je otvorila vrata ozbiljnim analizama i dalje domiiraju ili nezainteresovanost ili čak pretenciozni tekstovi pozitivističkog propagandnog karaktera. Pretraga po arhivima The Economista (5), Wall Street Journala i Finacial Timesa, samo upotpunjuje utisak da zemlje tranzicije malo koga interesuju, te da ostali imaju preča posla. U pitanju je ipak “29 zemalja od kojih je 14 poboljšalo, 1 zadržala paritet sa najrazvijenijima u EU, dok je 14 zemalja palo na niži nivo od onoga od pre 25 godina”. Robert Baro, profesor sa Harvarda opominje: “U skladu sa gvozdenim zakonom konvergencije zemljama koje su zaostale u razvoju, u slučaju preokreta uz godišnju stopu rasta od 2 odsto BDP bilo bi potrebno 35 godina samo da prepolove jaz sa razvijenima, a 115 godina da ga svedu na samo 10 odsto”. Ovakve konstatacije nismo imali prilike da čujemo pre 25 godina. Nema sumnje da ni takvo saznanje ne bi promenilo istorijske tokove, ali je sigurno da ne bismo bili opijeni iluzijama.

Prema jednoj tabeli Wiiw – Instituta ekonomskih studija iz Beča – u razdoblju konvergencije 2008/12. od deset tranzicionih zemalja primljenih u EU samo su dve imale pozitivnu stopu rasta BDP i to od 3,03 (Poljska) i 0,68 (Slovačka). Kojim tempom, i da li ikada, bar te zemlje mogu računati da će dostići nivo najrazvijenijih – deprimirajuće je pitanje. Tokom decembra 2014. pojavilo se nekoliko analiza koje ne odišu prevelikim optimizmom. Dejvid Lipton iz MMF konstatuje da: “Region rizikuje cirkulus viciosus mlohavog rasta uz moguće povlačenje iz tržišno orijentisane politike”. Zabrinut zbog sve manjeg dotoka investicija u “region” (gde se pored zemalja van EU podrazumevaju i one koje su već članice), starenja stanovništva, pada štednje, rasta pesimizma, odugovlačenja reformi, Marek Dabrovski iz Bruegela, je fatalistički potražio odstupnicu u “neizbežnosti ekonomskog rasta”, te veruje da može doći do boljitka, ali će “oporavak trajati mnogo duže nego što se mislilo pre deset godina”.

U oktobru prošle godine Branko Milanović, profesor New York City univerziteta, preduhitrio je ostale svojom skeptičnom analizom pod naslovom “Kome je pao zid” (For Whom the Wall Fell). On je zemlje tranzicije kategorizovao u četiri grupe: “jasan neuspeh” – BDP ispod onog iz 1990, “relativni neuspeh” – stopa rasta manje od 1,7 odsto, “relativni uspeh” – stopa rasta do 2 odsto i “nedvosmisleni uspeh” – ostvarena prosečna stopa rasta od 2 odsto i više u razdoblju od 25 godina. Srbija je u grupi nedvosmislenog neuspeha zajedno sa Bosnom, Tadžikistanom, Moldavijom, Kirgizijom, Gruzijom i Ukrajinom (koje su tranziciji dodale i ratovanje). No, ta grupa nije mala i broji 80 miliona, odnosno 20 odsto stanovnika zemalja u tranziciji. Iz grupe “uspešnih” koja podrazumeva trećinu ukupnog stanovništva zemalja u tranziciji, on posebno izdvaja zemlje koje su ostvarile rast od preko 3 odsto, a da pritom nemaju nafte, a to su Albanija, Poljska, Belorusija, Jermenija i Estonija – zemlje jasnog kapitalističkog uspeha.

U svim zemljama tranzicije, a posebno u Rusiji, Gruziji i Baltičkim zemljama došlo je do dramatičnog produbljivanja dohodovnih razlika (6) i izuzetno malog poboljšanja statusa najsiromašnijih. Prema Gini indeksu, povećanja razlika iznose više od 10 odsto, što je duplo više nego u SAD od 1980. godine do danas. Samo tri zemlje (Poljska, Albanija i Estonija), prema Milanoviću, zaslužuju da se smatraju uspehom, a to je 10 odsto ukupnog broja. Autor završava konstatacijom: “Uprkos filozofima ‘univerzalne harmonije’ (Fukujama, Garton Eš, Havel, Anri Levi i međunarodni savetnici Borisa Jelcina) koji su fantazirali o demokratiji i prosperitetu, to se nije ostvarilo za većinu stanovnika Istočne Evrope i bivšeg SSSR”.

***

Ni najmanje ne bih voleo da budem shvaćen kao protivnik tranzicije (u principu) i pridruživanja Evropskoj uniji (konkretno). Jednostavno nisam psihijatrijski slučaj da priželjkujem povratak planske privrede. Postoje svedočenja vođa poljske Solidarnosti (7) kako ih je putujući ekonomski cirkus Džefri Saksa lagao da će promenom sitema odmah započeti blagostanje i demokratija. Njegovo pomoćno osoblje radilo je to isto kod nas. Taj mamac sračunat na pohlepu dobro je došao političarima bez vizije da imaju šta da poture narodu kao novu ideologiju i da pritom ostanu “čisti”. Novi model budućnosti, sem što je blještav i primamljiv, oslobađa ih od odgovornosti ako dođe do promašaja, jer on je neminovan! I danas je najjači argument: “EU traži od nas”. A EU ne traži ništa, nego postavlja samo uslove za članstvo isto kao što to rade udruženja ribolovaca.

Svakome ko se bar malo razume u funkcionisanje ekonomije moralo je biti jasno, a ekonomistima posebno, da sistem koji je narihtan da bogati bogate pojedince a siromašne zanemari u raspodeli, ne može funkcionisati obrnuto kada su u pitanju države. Imam publikovanih dokaza da to nisam otkrio tek sada, pa računam da su stručniji od mene to znali bolje i znatno ranije i ćutali. Citirana trdnja prof. Roberta Bara, da zemljama koje su 25 godina zaostajale, pri pokušaju pristizanja najrazvijenijih uz stopu od 2 odsto rasta BDP treba 115 godina da bi svele razliku na samo 10 odsto dobijena je kompjuterskom simulacijom. Stvarnost je, međutim, da u sistemu kakav danas vlada, dostići najrazvijenije nije moguće – nikada. To su razumeli Grci i glasali za Ciprasa. Vreme radi za njih, ali i za one koji će gađati taj balon nade.

 

broj 114, februar 2015. 

—————————————————————–

[1] Buegel institut je 2012. proglašen najpouzdanijim u svetu, a godinu dana kasnije zauzeo je drugo mesto te se njegove analize prihvataju bez podozrenja. Ime se dakako odnosi na Pitera Brojgela, evropskog (holandskog) slikarskog velikana 16 veka, ali je istovremeno i akronim od Bussels European and Global Economic Laboratory. Direktor je Žan Klod Triše, bivši guverner ECB.

[2] Kako se može zapaziti i dalje se služim i internetom iako mi je spočitano da se “ta vrsta novinaskog informisanja i istraživanja /…/ među ozbiljnim novinarima smatra nižim oblikom novinarstva (takoreći sramotnim) i pokazuje nedostatak profesionlizma”. Ričard Dokins, biolog i etolog, profesorovao je na Berkliju i Oksfordu, istina nije novinar ali u knjizi “Zabluda o Bogu” 58 puta kao izvor podataka navodi ono “http:// www” ne shvatajući da je to “sramotno”. Sličnih primera je na hiljade.

[3] Moguća je neznatna greška u navedenim brojkama, jer su podaci ustanovljavani sa grafikona, a nema cifarskih iznosa.

[4] Uslovni prevod od: Whither Growth in Central and Eastern Europe? Bruegel, 2010. U grupi autora su i ekonomisti – Vladimir Gligorov i Pavle Petrović.

[5] The Economis je objavio analizu UE Enlargement and Convergence – Does Market Acces Matter, koju bih rado čitao ali prevazilazi moje kupovne moći – košta 30 evra.

[6] Nedavno je u dnevnoj štampi objavljeno da je Srbija sa 105 bogataša zauzela 29. mesto u svetu!

[7] 1989. godine Džefri Saks postaje zvanični ekonomski savetnik Solidarnosti i poljske valde. Italijanski novinar Federiko Rampini tvrdi kako je od Tadeuša Mazovjeckog, tadašnjeg poljskog premijera čuo priču o Saksovom instant blagostanju u kapitalizmu.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close