Počela bih od samih početaka zapadne književnosti i od prvog u njoj zabeleženog primera muškarca koji kaže ženi da ućuti i da se njen glas ne sme čuti javno. Imam na umu trenutak ovekovečen na prvim stranicama Odiseje. Za nas danas, Odiseja je uglavnom priča o Odiseju i njegovim pustolovinama i opasnostima kroz koje prolazi na povratku kući iz Trojanskog rata, dok ga Penelopa verno čeka i odbija prosce koji joj se udvaraju. Ali Odiseja je isto tako priča o Telemahu, sinu Odiseja i Penelope, priča o njegovom odrastanju: kako on u toku epa sazreva od dečaka u čoveka. Taj proces počinje u prvom pevanju, kada Penelopa silazi iz svojih odaja u dvornicu gde čuje kako bard zabavlja mnoštvo njenih prosaca, pevajući im o teškoćama s kojima se hrvu grčki junaci na putu kući. Njoj to nije po volji i pred svima zamoli barda da odabere neku drugu, vedriju pesmu. U tom trenutku se umeša mladi Telemah: „Majko“, kaže on, „sad u sobu idi i tu se za poslove svoje staraj, za preslicu i stan… muškarci treba da zbore svi, a najviše ja, jer vlast je u kući moja“.[1]
Deluje pomalo smešno kada ovaj momak, još zelen iza ušiju, ućutkava iskusnu, sredovečnu Penelopu. Ali to lepo pokazuje da, još onda kada nastaju prvi pisani tragovi zapadne kulture, glasovi žena ne smeju da se čuju u javnoj sferi. I više od toga: kao što pokazuje Homer, sastavni deo odrastanja muškarca je učenje kako da se ovlada javnom reči i kako da se ućutkaju ženski primerci vrste. Od značaja je i koje tačno reči bira Telemah. Kada kaže da je „govor“ „muški posao“, ta reč je mythos, ali ne u značenju „mita“, u kome ga mi danas poznajemo. Na homerskom grčkom, ta reč označava autoritativan javan govor (a ne ćaskanje, ćeretanje ili ogovaranje, što umeju svi, pa i žene, ili: naročito žene).
Zanima me odnos između ovog klasičnog homerskog trenutka ućutkivanja žene i raznih načina da se ženski glasovi ne čuju javno u našoj savremenoj kulturi i našoj politici, od skupštine do fabrike. Radi se o poznatoj gluvoći koju lepo parodira jedna stara karikatura iz Panča: „Odličan predlog, gospođice Trigs. Možda bi neko od ovde prisutnih muškaraca želeo da ga iznese“. Htela bih da ispitam u kakvoj je to vezi s uvredama koje žene i dan danas trpe kada javno progovore.
Cilj mi je da iz daljine, i to vrlo velike daljine, bacim pogled na kulturno smušen odnos između ženskog glasa i javne sfere besedništva, debate i komentara; dakle, na politiku u najširem smislu, od kancelarije do govornice u parlamentu. Gajim nadu da će nam ovaj pogled izdaleka pomoći da prevaziđemo pojednostavljenu dijagnozu „mizoginija“, kojoj često pribegavamo iz lenjosti. Nema sumnje da je mizoginija jedan od načina da se opiše o čemu je reč. (Kad učestvujete u televizijskoj debati, pa posle toga primite hrpu tvitova u kojima se vaše genitalije porede s ogavno trulim povrćem, teško je naći bolju definiciju.) Ali ako želimo da shvatimo činjenicu (i uradimo nešto povodom nje) da žene, čak i kad ih ne ućutkuju, ipak moraju da plate vrlo visoku cenu da bi ih čuli, treba priznati da su stvari malo složenije i da se u pozadini krije jedna duža priča.
Telemahov iskaz je tek prvi u dugačkom nizu uglavnom uspelih pokušaja, koji sežu kroz čitavu grčku i rimsku starinu, da se žene ne samo isključe iz javnog govora nego i da se ta isključenost javno naglasi. Početkom četvrtog veka p.n.e. Aristofan je celu jednu komediju posvetio „urnebesnoj“ zamisli da bi žene mogle preuzeti upravljanje državom. Vic je, delom, bio u tome što žene nisu umele da dobro javno govore – tačnije, što nisu umele da svoj privatni govor (koji se vrteo uglavnom oko seksa) prilagode visokoparnom idiomu muške politike. U rimskom svetu, Ovidijeve Metaformoze – taj izvanredni mitološki ep o ljudima koji menjaju oblik (posle Biblije, možda najuticajnije književno delo zapadne umetnosti) – stalno se vraćaju na ideju ućutkivanja ženâ u procesu njihove transformacije. Jupiter sirotu Io pretvara u kravu, pa ona ne može da govori nego samo muče, a kazna za brbljivu nimfu Eho je u tome što njen glas nikada nije njen nego tek instrument za ponavljanje tuđih reči. (Na čuvenoj Voterhauzovoj slici, ona gleda u svog voljenog Narcisa ali ne može da otpočne razgovor s njim, dok se on zaljubljuje u svoj odraz).
Jedan trudoljubivi rimski antologičar iz prvog veka n.e. uspeo je da iskopa samo tri primera „ženâ koje, uprkos svojoj ženskoj prirodi, nisu mogle da ućute na Forumu“. Njegovi opisi otkrivaju mnogo toga. Prva žena po imenu Mezija, uspešno je branila samu sebe pred sudovima i „pošto je u stvari imala mušku prirodu ispod ženske pojave, dobila je nadimak ‘androgina’“. Druga, Afranija, sâma je pokretala parnice i samu sebe zastupala, pa je svima dosadila svojim „lajanjem“ ili „kevtanjem“ (ne dopušta joj se pravo na ljudski „govor“). Kaže se da je umrla 48. godine p.n.e., jer „kod takvih neprirodnih nakaza, važnije je zabeležiti kada su umrle nego kada su se rodile“.
U klasičnom svetu postoje samo dva opšta izuzetka od užasavanja nad ženskim javnim govorom. Prvo, ženama je dozvoljeno da se oglase kao žrtve i kao mučenice – obično u vidu uvoda u sopstvenu smrt. Ranohrišćanske žene su prikazivane kako gromoglasno ispovedaju veru u trenutku kad stupaju pred lavove. A u dobro znanoj priči iz rane istorije Rima, vrloj Lukreciji koju siluje surovi princ iz vladajuće monarhije dodeljuje se tekst, ali samo da bi optužila silovatelja i najavila svoje samoubistvo (tako su bar stvar predstavili rimski pisci, a mi pojma nemamo šta se stvarno dogodilo). Ali čak i ova, prilično žalosna prilika za govor mogla je da bude uskraćena. Jedna priča iz Metamorfoza kazuje o silovanju mlade princeze Filomele. Da bi je sprečio da ga optuži, kako je to učinila Lukrecija, silovatelj joj je, sasvim jednostavno, odsekao jezik. Isti motiv se javlja i u Titu Androniku, gde silovanoj Laviniji takođe biva iščupan jezik.
Drugi izuzetak je bolje poznat. Ponekad su žene smele da legitimno govore – da bi branile svoje domove, decu, muževe ili interese drugih žena. Tako u poslednjem od tri primera ženskog govorništva koje razmatra onaj rimski antologičar, žena – Hortenzija po imenu – uspeva jer nastupa izričito kao portparolka rimskih žena, kojima je nametnut poseban danak na imovinu radi finansiranja nekog sumnjivog ratnog pohoda. Drugim rečima, žene smeju da javno brane svoje partikularne interese u vanrednim okolnostima, ali ne smeju da govore u ime ljudi ili zajednice kao celine. Uopšte uzev, kako kaže jedan guru iz drugog veka n.e., „žena mora da pazi da pred strancima ne otkrije svoj glas isto onoliko koliko bi pazila da ne skine odeću“.
Međutim, iza ovoga se krije još štošta. „Nemost“ nije puki odraz opšte obespravljenosti ženâ u celom klasičnom svetu, koje je podrazumevalo nemanje prava glasa, ograničenu pravnu i ekonomsku nezavisnost, i tako dalje. Očigledno, niko i ne očekuje od antičkih žena da se oglašavaju u političkoj sferi, u kojoj nemaju nikakav formalan udeo. Ali ovde se radi o isključivanju ženâ koje je mnogo delatnije i bremenitije i koje, što je još važnije, utiče na naše sadašnje tradicije, konvencije i pretpostavke o ženskom glasu mnogo više nego što mi to obično prepoznajemo. Hoću da kažem da javni govor i besedništvo nisu bili tek nešto čime antičke žene nisu smele da se bave: oni su predstavljali ekskluzivnu delatnost i veštinu koja je određivala muškost kao rod. Kao što smo videli na Telemahovom primeru, postati muškarac – a pod tim se misli: pripadnik elite – značilo je istaći svoje pravo na govor. Javni govor bio je – možda najvažniji – određujući atribut muškosti. Žena koja javno govori po definiciji nije žena, bar ne u većini slučajeva. Svuda u antičkoj književnosti nailazimo na mesta koja naglašavaju autoritet dubokog muškog glasa. U jednoj staroj naučnoj raspravi se izričito navodi da dubok glas odražava mušku hrabrost, a visok ženski kukavičluk. Ili, kako su naglašavali neki drugi klasični autori, ton i boja ženskog govora uvek prete da podriju ne samo glas muškog govornika nego i društvenu i političku stabilnost, dakle zdravlje čitave države. Tako i jedan predavač i guru, takođe iz drugog veka, Dio Hrizostom, čije ime, ne slučajno, znači „Zlatousti“, poziva slušaoce da zamisle stanje u kome:
„cela jedna zajednica biva zaražena sledećom čudnovatom boleštinom: svi muškarci odjednom progovore ženskim glasovima i nijedan muškarac – ni mlad ni odrastao – ne može ništa da kaže na muški način. Zar ne bi to bilo strašno i teže za podneti od svake kuge? Siguran sam da bi oni odmah pošli u svetilište da pitaju bogove za savet i da umilostive božanske moći mnogim darovima.“
Pritom, on ovo misli sasvim ozbiljno.
Ono što želim da naglasim je da se ovde ne radi o nekoj nastranoj ideologiji, koja pripada nekoj dalekoj kulturi. Ta kultura jeste vremenski daleka. Ali u pitanju je tradicija rodnog govora – i teoretisanja o rodnom govoru – čiji smo mi još uvek direktni ili, češće, indirektni naslednici. Neću da preterujem. Zapadna kultura ne duguje baš sve Grcima i Rimljanima, ni u pogledu govora ni inače. Na nas deluju svakovrsni različiti i suprotstavljeni uticaji, a naš politički sistem je, na sreću, ukinuo mnoge rodne predrasude iz antike. Pa ipak, ostaje činjenica da naše tradicije debate i javnog govora, kao i u njima sadržana pravila i konvencije, još uvek velikim delom leže u senci klasičnog sveta. Moderne tehnike retorike i ubeđivanja, formulisane u doba Renesanse, preuzete su, izričito, iz antičkih govora i priručnika. Naš diskurs retoričke analize seže unazad direktno do Aristotela i Cicerona (često se čuje tvrdnja da su Barak Obama ili oni koji mu pišu govore svoje najbolje trikove naučili od Cicerona). A što se tiče Donjeg doma, oni džentlmeni iz devetnaestog veka koji su stvorili i ustoličili većinu parlamentarnih pravila i procedura kakve mi danas poznajemo, vaspitavani su upravo na onim klasičnim teorijama, sloganima i predrasudama koje sam citirala. Opet, ne kažem da smo mi žrtve našeg klasičnog nasleđa niti da nas je ono zavelo, ali klasične tradicije nam jesu pružile jedan moćan obrazac za razmišljanje o javnom govoru i za odlučivanje koji je govor dobar a koji loš i čijem govoru treba dati mesta da se čuje. A rod je, očigledno, važan sastojak te mešavine.
Već letimičan pogled na savremenu zapadnu tradiciju besedništva, bar do 20. veka, pokazuje da se mnoge klasične teme koje sam opisala stalno iznova javljaju. Žene koje polažu pravo na javni glas bivaju tretirane kao nakazne androgine, kao što je bilo s Mezijom kada je branila samu sebe na Forumu. Dobar primer je ratoborni govor Elizabete I trupama kod Tilberija, pred sukob sa španskom Armadom 1588. godine. Rečima koje su mnoge od nas učile u školi, ona kao da javno priznaje i ispoveda sopstvenu androginiju: „Znam da imam telo slabe, nejake žene, ali uz to imam srce i hrabrost kralja, i to kralja Engleske“ – malo čudna parola da je uče male devojčice. U stvari, ona vrlo verovatno nikada nije rekla ništa slično ovome. Ne postoje njene beleške ili beleške onih koji su joj pisali govore, a nema ni opisa očevidaca; ova kanonizovana verzija potiče iz pisma jednog nepouzdanog komentatora koji je imao svoje posebne ciljeve, a napisana je skoro četrdeset godina kasnije. Ali, to što je njen govor verovatno izmišljen još bolje odgovara mojoj svrsi: zgodno je što baš jedan muškarac stavlja Elizabeti u usta hvalisanje androginijom (ili priznanje da je androgina).
Pogledamo li moderne besedničke tradicije na opštijem nivou, opet ćemo videti da je ženama javni govor dopušten samo u onoj istoj oblasti: kada brane svoje partikularne interese ili kada se predstavljaju kao žrtve. Ako pretražite doprinose ženâ u onim čudnim zbirkama s naslovom „sto velikih beseda iz istorije“ i slično, naći ćete da se najbolji govori ženâ, od Emeline Pankhurst do Hilari Klinton i njene pozdravne reči na pekinškoj Konferenciji UN o ženama, bave položajem žene. To verovatno važi i za primer ženskog besedništva koji se najčešće sreće u antologijama, govor pod naslovom „Pa je l’ ja nisam žena?“, koji je 1851. godine održala Sodžurner Trut, bivša robinja, abolicionistkinja i aktivistkinja koja se borila za ženska prava. „Pa je l’ ja nisam žena?“, navodno je rekla. „Rodila sam 13 dece, i doživela sam da skoro sva budu prodata u roblje, a kada sam kriknula majčinskim bolom, niko me nije čuo osim Isusa. Pa je l’ ja nisam žena…“.
Koliko god da su njene reči bile uticajne, one su samo malo manje izmišljene od Elizabetinih kod Tilberija. Autorizovana verzija je zapisana desetak godina pošto je Sodžurner Trut rekla šta god da je rekla, a tada su njene reči i prevedene na južnjački dijalekat, da bi bolje odgovarale abolicionističkoj poruci, iako je ona u stvari bila sa severa a u detinjstvu je govorila holandski. Nije da ženski glasovi u odbranu ženskih ciljeva nisu bili važni, ali ostaje činjenica da je javni govor ženâ vekovima guran samo u tu „nišu“.
A istina je da ženama nije uvek niti dosledno dopuštana čak ni ta jedna oblast slobode. Bezbrojni su primeri pokušaja da se žene isključe iz javnog diskursa, na onaj telemahovski način. Ko je čitao Bostonce Henrija Džejmsa, objavljene 1880-ih godina, setiće se da je jedna od glavnih tema te knjige ućutkivanje Verene Tarant, mlade feminističke aktivistkinje i govornice. Kada se približava svom udvaraču Bazilu Ransomu (čoveku obdarenom, kako naglašava Džejms, bogatim dubokim glasom), ona otkriva da je sve manje u stanju da, kao nekada, govori u javnosti. Ransom u stvari reprivatizuje njen glas, zahtevajući da se obraća samo njemu: „Sačuvaj svoje nežne reči samo za mene“, kaže joj. Džejmsov stav je u romanu teško utvrditi (doduše, čitaocima Ransom nije simpatičan), ali je Džejms svoje stanovište jasno izneo u esejima: pisao je o zagađujućem, zaraznom i društveno destruktivnom učinku ženskih glasova, i to rečima koje su lako mogle poteći iz pera nekog Rimljanina iz drugog veka p.n.e. (a skoro je izvesno da su delom izvučene iz klasičnih izvora). Uticaj američkih ženâ, tvrdio je, preti da pretvori jezik u „opšti mambo-džambo, u nemušto slinavljenje ili režanje ili cičanje“; jezik će početi da zvuči kao „mukanje krava, revanje magaraca, lavež pasa“. (Obratite pažnju na eho bezjezične Filomele, mukanje Io i lavež ženske besednice na Forumu.) Džejms nije bio usamljen. U ondašnjem krstaškom ratu za ispravne standarde američkog govora, i drugi istaknuti savremenici su hvalili slatki domaći poj ženskog glasa, istovremeno se odlučno protiveći njegovoj upotrebi na javnom mestu. A mnogo se grmelo o „tanušnim nazalnim tonovima“ ženskog javnog govora, o ženskoj „piski, ciči, šmrci, krkljanju, hroptanju i useknjivanju“. „U ime naših domova, naše dece, naše budućnosti, naše nacionalne časti“, opet kaže Džejms, „nemojmo imati takve žene!“
Naravno, danas ne govorimo tako grubo. Ili ne baš? Jer, meni se čini da ovaj tradicionalni paket mišljenja o nepodobnosti ženâ za javni govor – paket koji u biti seže dva milenijuma unazad – još uvek podupire neke naše premise o javnom ženskom glasu i našu nelagodnost u odnosu na njega. Uzmimo reči koje se još uvek koriste za opisivanje ženskog govora. Šta se kaže za žene koje se javno zalažu za nešto, brane svoje interese i govore šta misle? One su „napadne“; one „žvanjkaju“ i „cvile“. Kada sam jednom na internetu naišla na naročito gnusne komentare o mojim genitalijama, odtvitovala sam (prilično smelo, činilo mi se) da sam kao „zapljunuta“. O tome je izvestio komentator jednog od vodećih britanskih listova, i to ovim rečima: „Mizoginija je puka ‘pljuvačina’, zakukala je ona“. (Koliko vidim guglovanjem na brzaka, jedina grupa u ovoj zemlji za koju se kaže da „zakukava“ koliko i žene jesu treneri Premijer lige kad izgube utakmicu.)
Jesu li ove reči važne? Naravno da jesu, jer na njima počiva jedan idiom čije dejstvo je da iz onoga što žene imaju da kažu izbriše autoritet, snagu, pa čak i humor. Taj idiom u stvari vraća žene u njihov domaćički svet („žvanjka“ se o sitnicama kao što je pranje veša), on trivijalizuje njihove reči, on ih reprivatizuje. Suprotstavite ovome čoveka „dubokog glasa“, sa svim konotacijama značajnosti koje nosi ta obična reč, „dubok“. I danas, kada čuju ženski glas, ljudi ne čuju glas koji podrazumeva autoritet – tačnije, još nisu naučili kako da u njemu čuju autoritet; oni ne čuju mythos. I ne radi se samo o glasu: hrapavo, izborano lice kod muškarca označava zrelu mudrost, a kod žene da joj je istekao rok upotrebe.
[…][2]
Toliko o dijagnozi. A šta je lek? Kao i mnoge žene, volela bih da znam. U ovoj zemlji (a možda i u svetu) nema grupe prijateljica ili koleginica koja redovno ne raspravlja o svakodnevnim aspektima pitanja gospođice Trigs – u kancelariji, sali za sastanke, opštinskoj upravi, seminaru ili parlamentu. Kako da ih nateram da čuju moju poruku? Kako da ih nateram da je primete? Kako da se uključim u raspravu? Sigurna sam da se i neki muškarci osećaju slično, ali ono što međusobno povezuje sve žene, bez obzira na poreklo, političku boju, posao ili profesiju, jeste iskustvo neuspele intervencije. Na sastanku ste, kažete nešto, a posle nekoliko neprijatnih sekundi neki muškarac nastavlja tamo gde je stao: „Ono što hoću da kažem je…“. Bolje bi vam bilo da niste ni otvarali usta, i na kraju krivite i samu sebe i muškarce u čijem je ekskluzivnom domenu svaka diskusija.
One koje uspeju da se njihov glas čuje često primenjuju neku verziju „androgine“ strategije, kao Mezija na Forumu ili Elizabeta kod Tilberija – svesno imitiraju odlike muške retorike. Tako je radila Margaret Tačer kada je uzimala časove s izričitim ciljem da produbi glas, pa da mu tako doda zvuk autoriteta koji je, po mišljenju njenih savetnika, nedostajao njenom visokom glasu. I to je, ako uspe, na neki način u redu, mada svaka takva taktika na kraju učini da se žena i dalje oseća kao autsajder, kao glumac u retoričkoj ulozi koju zapravo ne oseća kao svoju. Prosto rečeno, to da se žena pravi da je muškarac može da posluži kao privremena zakrpa, ali ne dotiče srž problema.
Moramo ozbiljnije da razmislimo o pravilima našeg retoričkog delovanja. Ne mislim na staru doskočicu po kojoj „muškarci i žene govore različitim jezicima“ (ako je zaista tako, onda je to očigledno zato što su učili različite jezike). I nikako ne mislim da treba prihvatiti ono staro: „muškarci su s Marsa, a žene s Venere“. Čini mi se da, ako hoćemo da ostvarimo bilo kakav napredak po pitanju gospođice Trigs, treba da se vratimo prvobitnim načelima o prirodi govornog autoriteta, o tome šta ga čini i kako smo naučili da čujemo autoritet tamo gde ga čujemo. I umesto da teramo žene da uzimaju časove kako bi stekle lep, dubok, grub i potpuno veštački glas, treba više da razmislimo o naprsnućima i nestabilnosti temelja na kojima počiva dominantni muški diskurs.
I ovde je korisno pogledati Grke i Rimljane. Naime, iako je tačno da je klasična kultura delimično odgovorna za naše upadljivo rodno obeležene pretpostavke o javnom govoru, o muškom mythosu i ženskom ćutanju, isto je tako tačno da su neki antički pisci bili kritičniji od nas prema tim pretpostavkama. Oni su bili subverzivno svesni o čemu se tu radi, brinula ih je njihova jednostavnost i nagoveštavali su otpor prema njima. Ovidije jeste dramatično ućutkivao svoje žene transformacijama i sakaćenjem, ali je isto tako nagoveštavao da komunikacija može da transcenduje ljudski glas i da žene nije tako lako ućutkati. Filomela je ostala bez jezika, ali je ipak uspela da prokaže silovatelja tako što je svoju priču utkala u tapiseriju (zbog toga kod Šekspira Laviniji odseku i jezik i ruke). Pametniji retorski teoretičari iz antike bili su spremni da priznaju da su najbolje muške tehnike oratorskog ubeđivanja opasno slične tehnikama ženskog zavođenja (kako su ih oni videli). Brinulo ih je pitanje da li je besedništvo zaista tako sigurno muško.
Jedna osobito krvava anegdota jasno ukazuje na rodne ratove koji leže odmah ispod površine antičkog javnog života i govora. U građanskim ratovima posle ubistva Julija Cezara, ubijen je Marko Tulije Ciceron, najveći rimski javni govornik svih vremena. Oni koji su ga ubili doneli su slavodobitno u Rim njegovu glavu i ruke i prikovali ih, da svi vide, za govornicu na Forumu. Kako kaže priča, došla je da ih vidi Fulvija, žena Marka Antonija, koji je bio žrtva najubojitijih Ciceronovih polemika. A kada je videla te parčiće Cicerona, izvadila je iz kose ukosnicu i više puta ju zabola u jezik mrtvog čoveka. Uznemirujuća je to slika u kojoj se ukosnica, bitan deo pribora za žensko ulepšavanje, koristi kao oružje protiv organa koji proizvodi muški govor – kao neka posuvraćena Filomela.
Ono na šta ovde ukazujem je jedna kritički samosvesna antička tradicija: ona ne osporava direktno osnovni obrazac koji sam opisala, ali je rešena da razotkrije njegove protivrečnosti i paradokse, kao i da otvori opštija pitanja o prirodi i svrsi jezika, kako muškog tako i ženskog. Možda bismo nešto od ovoga mogli da iskoristimo i da isteramo na čistac pitanja koja često guramo u drugi plan – pitanja o tome kako govorimo u javnosti i čiji glas i zašto tu pristaje a čiji ne. Dobro bi nam došlo jedno starinsko osvešćivanje o tome šta podrazumevamo pod glasom autoriteta i kako smo ga konstruisali. To treba da raščistimo pre nego što smislimo šta bismo mi, moderne Penelope, mogle da uzvratimo našim Telemasima – ili, možda, da prosto pozajmimo gospođici Trigs par ukosnica.
London Review of Books, 20.03.2014.
Preveo Ivan Janković
———–
Odiseja, 1: 357-360. Prev. Miloš N. Đurić. ↑
Izostavljen je deo teksta koji se uglavnom bavi pretnjama upućivanim autorki i stanjem u Ujedinjenom Kraljevstvu, uz navođenje primera iz tamošnje masovne kulture – prim. prev. ↑
Share on Facebook335Tweet about this on Twitter