Dve najveće misterije u svekolikoj prirodi jesu um i vasiona. Zahvaljujući našoj moćnoj tehnologiji, u stanju smo da fotografišemo galaksije daleke milijarde svetlosnih godina, upravljamo genima koji kontrolišu život i prodremo u privatnost atoma, ali um i univerzum nam i dalje izmiču i draže nas. Najtajanstvenije i najfascinantnije su granice znane nauci.
Ako poželite da iskusite veličanstvenost kosmosa, dovoljno je da za noći usmerite pogled ka nebesima što plamte od milijardi zvezda. Otkad su naši preci prvi put opazili blistavost zvezdanog neba muče nas ova večna pitanja: otkud sve to potiče? Šta sve to znači?
Poželite li da iskusite misteriju ljudskog uma, dovoljno je da pogledate svoj odraz u ogledalu i da se zapitate: šta se skriva iza naših očiju? To pokreće pitanja koja nas neprestano muče. Imamo li dušu? Šta se dešava s nama posle smrti? Ko sam, uopšte, „ja“? I, što je najvažnije, tako stižemo do konačnog pitanja: gde je naše mesto u velikoj kosmičkoj šemi? Istaknuti viktorijanski biolog Tomas Haksli jednom je rekao: „Pitanje nad pitanjima za čovečanstvo, problem iza svih ostalih i najzanimljiviji od svih njih jeste određivanje čovekovog mesta u Prirodi i njegov odnos s Kosmosom“.
Galaksija Mlečni put broji stotinu milijardi zvezda, koliko je otprilike i neurona u našem mozgu. Moguće je da biste morali preći put od trideset osam biliona kilometara, do prve zvezde van našeg solarnog sistema, ne biste li našli objekat složen koliko i ono što nosite na ramenima. Um i vaseljena su najveći naučni izazov, a među njima postoji čudan odnos. S jedne strane, predstavljaju potpune suprotnosti. Jedno je prostranstvo spoljnog svemira u kome nailazimo na čudne obitavaoce: crne rupe, eksplodirajuće zvezde i galaksije koje se sudaraju. Drugo se odnosi na unutrašnji univerzum u kome su naše najintimnije i najprivatnije nade i želje. Um je blizu koliko i naša naredna misao, a ipak, često nemamo predstavu kako da ga smisleno objasnimo.
Međutim, iako ih zbog svega toga možda možemo smatrati suprotnostima, imaju zajedničku istoriju i narativ. Odvajkada, dokle nam sećanje seže, prati ih praznoverje i magija. Astrolozi i frenolozi su tvrdili da im se smisao univerzuma otkriva u svakom sazvežđu zodijaka i u svakoj kvrgi na našoj glavi. Uz to, čitače misli i proroke su tokom godina naizmenično slavili i kudili.
Univerzum i um nastavljaju da se dodiruju na različite načine, ne malim delom zahvaljujući otrežnjujućim idejama na koje često nailazimo u naučnoj fantastici. Čitajući knjige u detinjstvu, zamišljao sam da sam pripadnik Slana, rase telepatâ, tvorevine A. E. van Vouta. Divio sam se silnoj telepatskoj moći mutanta Mazgova, junaka trilogije Zadužbina Isaka Asimova, jer pomoću nje zamalo da preuzme vlast nad Galaktičkim carstvom. A gledajući film Zabranjena planeta, pitao sam se kako je napredna civilizacija, milionima godina ispred naše, mogla da preoblikuje stvarnost kako god poželi pomoću svojih ogromnih telekinetičkih moći.
Potom, kada sam imao desetak godina, na televiziji je počela da se daje emisija „Čudesni Danindžer“.* Publika je ostajala bez daha pred njegovim spektakularnim mađioničarskim trikovima. Njegov moto bio je: „Onima koji veruju nikakvo objašnjenje nije potrebno; onima koji ne veruju, nijedno objašnjenje neće biti dovoljno“. Jednog dana objavio je da će uputiti svoje misli milionima ljudi širom zemlje. Zatvorio je oči i počeo da se koncentriše, rekavši da odašilje prezime jednog predsednika Sjedinjenih Država. Zatražio je od ljudi da mu na dopisnici pošalju ime koje im je iskrslo u mislima. Sledeće nedelje pobednički je objavio da su mu stigle hiljade dopisnica s rečju Ruzvelt, a upravo je to prezime mislima poslao širom Sjedinjenih Država.
Nije me oborio s nogu. U to vreme sećanje na Ruzveltove predsedničke dane bilo je još snažno među onima koji su preživeli Veliku depresiju i Drugi svetski rat, te njegovo ime nije bilo iznenađenje. (Pomislio sam kako bi eksperiment bio odista zadivljujući da je mislio na predsednika Milarda Filmora.)
Ipak, zagolicalo mi je maštu i nisam mogao odoleti a da sâm ne eksperimentišem s telepatijom, pokušavajući da pročitam misli drugih ljudi što jače se koncentrišući. Zatvorivši oči i upirući se, pokušavao sam da „čujem“ šta drugi ljudi misle i da snagom misli pomeram predmete po sobi.
Nisam uspeo.
Možda su negde telepate i hodile Zemljom, ali ja nisam bio jedan od njih. Posle izvesnog vremena počeo sam da uviđam da su čudesni poduhvati telepata bili verovatno nemogući – barem bez pomoći sa strane. Ali u godinama koje su usledile naučio sam još jednu lekciju: da bi se dokučile najveće tajne univerzuma, nisu potrebne telepatske niti natčovečanske sposobnosti. Dovoljno je imati otvoren, odlučan i radoznao um. Posebno ako želite da saznate mogu li se načiniti čudesne sprave iz naučnofantastičnih dela, neophodno je da se posvetite naprednoj fizici. Da biste shvatili gde je granica između mogućeg i nemogućeg, morate razumeti zakone fizike.
Dve strasti su raspaljivale moju maštu svih ovih godina: poriv da razumem osnovne zakone fizike i da vidim kako će nauka oblikovati budućnost naših života. Da bih vam to dočarao i podelio ushićenje istraživanjem konačnih zakona fizike, napisao sam knjige Hiperprostor, Posle Ajnštajna i Paralelni svetovi. A da bih izrazio svoju opčinjenost budućnošću, napisao sam Vizije, Fiziku nemogućeg i Fiziku budućnosti. Dok sam pisao te knjige neprestano me je pratilo uviđanje da je ljudski um i dalje jedna od najvećih i najtajanstvenijih sila na svetu.
Odista, sve doskoro nismo bili u stanju da shvatimo šta je naš um niti kako funkcioniše. Stari Egipćani su, pored svih svojih slavnih dostignuća u umetnosti i nauci, verovali da je mozak beskoristan organ i bacali su ga prilikom balsamovanja svojih faraona. Aristotel je bio ubeđen da duša prebiva u srcu, ne u mozgu čija je jedina uloga bila da ohladi kardiovaskularni sistem. Ostali, recimo Dekart, smatrali su da duša ulazi u telo kroz majušnu moždanu žlezdu, epifizu. Ali bez ikakvih čvrstih dokaza, nijedna od ovih teorija nije se mogla potvrditi.
Ovo „mračno doba“ trajalo je hiljadama godina, s dobrim razlogom. Mozak teži samo kilo i po, a ipak, najsloženiji je objekat u Sunčevom sistemu. Iako na njega odlazi samo dva posto težine ljudskog tela, ima ogroman apetit i grabi za sebe čitavih 20 posto naše ukupne energije (mozak novorođenčadi troši zadivljujućih 65 posto energije bebe), dok je 80 posto ljudskih gena kodirano za mozak. Procenjuje se da unutar naše lobanje boravi 100 milijardi neurona s eksponencijalnom količinom neuralnih veza i putanja.
Godine 1977. astronom Karl Segan je objavio knjigu Zmajevi iz raja, za koju je dobio Pulicerovu nagradu. U njoj je dao opširan presek dotadašnjeg znanja o mozgu. Ta predivno napisana knjiga predstavljala je pokušaj da se dočaraju najveća dostignuća neuronauke koja se u to vreme ponajviše oslanjala na tri glavna izvora. Prvi je bio poređenje našeg mozga s mozgovima drugih vrsta. To je bio naporan i težak poduhvat, jer se morala obaviti disekcija mozga hiljada životinja. Druga metoda bila je jednako indirektna: analiziranje žrtava moždanog udara i drugih oboljenja zbog kojih su se bolesnici često bizarno ponašali. Samo autopsijom se moglo otkriti koji delovi mozga nisu pravilno funkcionisali. U trećem vidu istraživanja naučnici su elektrodama ispitivali reakcije mozga i polako i mukotrpno otkrivali koji delovi mozga su bili odgovorni za pojedine oblike ponašanja.
Ali pomoću osnovnih alatki neuronauke nije se mogao sistematski analizirati mozak. Naravno, niste tek tako mogli da naručite žrtvu moždanog udara sa oštećenjem u oblasti koju ste želeli da proučavate. Kako je mozak živ, dinamičan sistem, autopsije često nisu otkrivale najzanimljivije odlike – čak ni to kako se ostvaruju interakcije među delovima mozga, a kamoli kako nastaju tako raznolike misli poput onih o ljubavi, mržnji, ljubomori i radoznalosti.
* Džozef Danindžer (1892–1975) bio je poznati američki mađioničar koji je voleo da raskrinkava navodne medijume. (Prim. prev.)
Odlomak iz knjige Mičio Kaku: Budućnost Uma. Knjigu je izdao Heliks.