Katastrofičari nas danas glasnije nego ikad zasipaju svojim lamentuoznim predviđanjem da je ovo naše vreme poslednje razdoblje štampane knjige, jer ona već broji poslednje dane. Govori se i piše o ozbiljnom zamoru civilizacije pismenosti što vodi ka mogućoj zameni knjige elektronskim zapisom, ili nekim drugim digitalnim oblikom prilagođenim modernom čoveku. Osim toga, u tim zastrašujućim najavama kraja čitalačke ere prednjače upravo zavisnici od čitanja, a njihovom uvidu u praćenje podataka o tome se može verovati, jer ga stiču kao goruće zainteresovana grupa. Oni već odavno panično skreću pažnju na činjenice da se u ovo doba uspona moderne tehno-inteligencije, knjiga sve više zanemaruje, kao zastareli produkt ranijih epoha, i ona lagano umire na slabim rukama tom činjenicom znatno uspaničenog i opasno proređenog čitateljstva.
Šta se, zapravo, događa sa, kroz milenijume negovanim, poverenjem u važnost knjige, kao prevratničkog izuma u čovekovom razvoju i kontinuitetu. Da li nam zaista predstoji Sumrak knjige, kako glasi naslov, a u priličnoj meri i zaključak, rasprave kritičara Kaleba Krejna, objavljene nedavno u časopisu Njujorker. Krejn naime razmatra osetno ubrzano gubljenje čitalačkih navika u savremenom svetu u kojem knjigu sve više istiskuje iz našeg života tehnološki unapređena elektronska komunikacija. On predviđa da je blizu možda i potpuni nestanak knjige, što znači da će biblioteke biti pretvorene u muzeje, ili preuređene u tehnološke komunikacione stanice.
Ne bi trebalo žuriti sa zaključkom da stvari stoje tako zastrašujuće. Najpre zato što Krejn svoja strahovanja da se moderni čovek sve više obraća vizuelnim sredstvima za ono što je nekad tražio u knjigama koje sve manje čita potkrepljuje uglavnom rezultatima istraživanja biološkinje Marijane Volf. Ona je, međutim, prevashodno proučavala uzroke disleksije, danas prilično rasprostranjenog poremećaja učenja čitanja kod dece i mladih ljudi. Disleksija se naime prepoznaje kao izvesna mentalna blokada koja otežava povezivanje napisanih reči. U težim slučajevima ona onemogućava blokiranu osobu da uopšte nauči da čita, bez obzira na psihički razvoj, poznavanje slova i druge, na oko, normalne mentalne predispozicije za to. Ispitivanja i analize na osnovu kojih je Volfova došla do zaključaka da disleksičari u stvari imaju otpor prema čitanju, jer daleko bolje razumeju (i „čitaju“) slike i lakše se njima sporazumevaju, naravno ne važe za osobe koje nemaju disleksičke smetnje.
Naglašavajući da se ljudi u današnje vreme sve više udaljavaju od knjige, a okreću se slici kao tekstu, u čemu se ponašaju kao disleksičari, zapravo ukazuje da je gubljenje upućenosti na knjigu opasno, jer vodi potpunom čitalačkom otuđenju. I njegovu opasku da je slika takmac tekstu i da u današnje vreme slika uveliko pobeđuje u tom nadmetanju, treba uzeti sa izvesnom rezervom. Jeste uočljivo da moderni čovek sve više napušta knjigu i vraća se u epohu modifikovane usmenosti, koja se izražava kratkim rezovima dijaloga upotpunjenog slikom. No postoji mnoštvo kombinacija između ta dva medija u kojima se oni međusobno dopunjavaju i potpomažu u svojim različitim nivoima izražajnosti.
Po svemu sudeći, malo je verovatno da su knjizi već odbrojani dani. Najpre smatram da su preuveličani strah, i pretnja, da je tehnološki uzlet već uveliko osujetio moć i dejstvo knjige i da joj preti još veće potiskivanje sa glavne komunikacione linije. Na čemu se, zapravo, zasniva toliko mračno uverenje da će tehnologija napredujući ovom neslućenom brzinom, učiniti da se knjiga svede na prevaziđeno mrtvo slovo na papiru. Reklo bi se da se uglavnom temelji na strahu od zarazne atraktivnosti novih tehnoloških izuma. Taj otpor humanističke inteligencije prema zaista vrtoglavom tehničkom napretku najviše podseća na onu pobunu protiv mašina u počecima industrijske epohe u devetnaestom veku. Čak se, smatram, u raspravi o činiocima krize knjige, žešće kao glavni krivac za to ističe negativni udeo tehnologije u njenoj sudbini, nego što su svojedobno seljaci i sitne zanatlije napadali mehanizaciju kao smrtnog neprijatelja plemenitog kvaliteta ručnog rada. Kompjuter i knjiga su, naime, stavljeni u binarno opozicioni položaj.
Ako pak malo bliže razmotrimo taj sukob, videćemo da tekovine nauke naprotiv učvršćuju i funkciju knjige. Naučni poriv za avanturom istraživanja nepoznatog, baš kao i pisanje i čitalačka komunikacija jesu zapravo praksa iste provenijencije. Teško je poverovati u to da bi izumitelj, korisnik i stalni usavršavalac mašine koja čita nadljudskom brzinom bio mogući ubica knjige. Zašto bi odgonetač tolikih nepoznanica iz sveta koji nas okružuje, ranije često na različite načine smelo nagoveštavanih u literaturi, bio nadalje ravnodušan prema tom izvoru saznanja. Ponukan poetski sažetim provokacijama maštara pesnika, logično je da naučnik, takođe maštar, u svojoj laboratoriji potraži način da naučno ispita prirodu tog nagoveštaja. I poezija i nauka se na izvestan način ujedinjuju u borbi protiv nemogućeg. Koji bi bio razlog za prekid tog odnosa. Uzajamna uslovnost između, recimo, vlasnika mašine za pranje rublja i posednika knjige je samo u tome što čovek koji ima uslove da ga mašina odmenjuje u pranju, odvaja više vremena za čitanje.
Problem je, dakle, stavljen u pogrešnu zagradu. Ne preti dobroj knjizi propast u današnjem tehnološki razvijnom okruženju zbog napretka nauke, to je puka generalizacija sporadičnih pojava. Na drugoj strani opozicije dobroj knjizi opasno stoji industrija zabave koja je u stalnom musponu. Ambicija i volja za saznavanjem osetno se povukla pred agresivnim terorom zabave koja invazivno nasrće i najpre ciljano otupljuje svest da bi zauzela vreme i čula. Pritisnut i zagušen tom navalom zabavnih pojednostavljenja, čovek gubi energiju radoznalosti i volju za odgonetanjem nepoznatog. Umesto toga on se do iznemoglosti zabavlja, podjednako za to koristeći elektronske uređaje kao i knjigu. Industrija zabave, ta savremena pokretna traka dopadljivih parodiranih životnih slika i zapleta začinjenih vulgarnim simulacijama erosa, grabi čoveka svim pipcima kao kakav oktopod. Estrada pak kojoj je umentnička vrednost osnovna erotska fantazija, upravo zato što joj je ta vrednost nedostižna, cilja dobru knjigu kao svog prirodnog neprijatelja. Pošto je otupljenje svesti predigra tog neprestano zaigranog točka razbibrige, normalno sledi da knjizi koja poziva na mišljenje i raspravu tu nema mesta. Izluđena histerija zabave zato nastoji na sve načine da dobru knjigu istisne iz ruku i ispred očiju čitaoca, ili pak da je prevuče na svoju radnu traku i tako joj otupi oštricu.
I šta se, zapravo, dogodilo? Prava ozbiljna knjiga je pomalo ustuknula pred tom silinom razuzdane potrage za brzim zadovoljstvom. Zaplašena sopstvenom ozbiljnošću, posumnjala je u sebe u jednom momentu, i u strahu od zarazne prijemčivosti zabavne šarade, sve krišom sanjajući njenu popularnost, pristala je na besmisleno poređenje i utakmicu s njom. Priterana tako oštrom i bezobzirnom konkurencijom pred čitaocem, nevoljno se i sama prihvatila nedolične uloge popravljanja njegovog raspoloženja. Za tu rabotu se od knjige traže isključivo dopadljiva lakoća ili golicjliva, vulgarna otvorenost. I tako je počela kriza dobre knjige. Zapravo tako je počela kriza znanja koje je za intenzitet kreiranja i prijema zabavnih poruka potpuno irelevantno. Knjiga je naime u krizi kao autoritet izvora znanja, a cveta kao rasadnik klišea i banalnosti.
Tu krizu znanja i knjige nije izazvao tehnološki napredak, naprotiv oni su na istoj strani i međusobno se ne isključuju. To da li će čitalac čitati dobru knjigu sa ekrana, ili iz uvezane knjige je još pitanje mogućnosti ili ličnog izbora. No i znanje jednako kao i dobra knjiga su ugroženi industrijom klišetirane zabave u vidu erupcije vulgarnih nadražaja, podešenih za sve uzraste, za sve nagone i potrebe i za sve raspoložive potrošače. Iz te krize ih može izvući samo saznanje da je ta količina banalnih modela zapravo samouništavajući materijal. Brodski nas je podsetio da je „suprotstavljanje klišeu ono što razlikuje umetnost od života“.
Paradigma održivosti knjige je zapravo biblioteka. Uzmimo Aleksandrijsku biblioteku, nekada najveću na svetu, kao primer sudbine knjige u dugom razdoblju od samih početaka skladištenja pisanog materijala do danas. Izgrađena je tri veka pre nove ere, u gradu koji nosi ime Aleksandra Makedonskog. Nastala je za vreme njegovog naslednika iz egipatske dinastije Ptolomeja i posvećena muzama. Osnovana je sa ciljem da pod jedan krov skupi i čuva sva znanja sveta. Uspostavili su je i vodili Aristotelovi učenici (Demetrijus iz Falerona, Kalimah i mnogi drugi). U njoj su tokom vekova radili bezmalo svi značajniji pisci, istoričari, bibliotekari, muzičari, ponajpre iz Grčke i Rima, a zatim iz Pergama, Egipta i mnogih maloazijskih gradova. Vremenom je tu sabrana zbirka od nekoliko stotina hiljada glinenih ploča ispunjenih zapisima koje je trebalo sačuvati, zatim ogroman broj svitaka papirusa, kože i pergamenta ispisanih tekstovima na raznim jezicima. Uređena je tako da bude ujedno i univerzitet gde se uči iz knjiga i o knjigama, gde se proučavaju i tumače razni zapisi i otkrića, a bila je tu i vrlo aktivna prepisivačka laboratorija za pribiranje i umnožavanje knjiga iz mnogih kultura. U vojnim pohodima na grad i okolinu, stradala je više puta, ali je obnavljana u miru, da bi na kraju, kako svedoče naučnici, spaljena, po svoj prilici, kao utočište paganskog nasleđa.
No nije to ni za knjigu, ni za biblioteku kao njenu paradigmu, bio fatalni dan potpunog nestanka. Jeste da će do obnove proći milenijum i trista godina, što je vreme za duboki zaborav, ali taj zaborav očigledno nije bio dovoljno dubok. Na istom mestu gde je pre mnogo vekova bila izgrađena biblioteka po modelu Aristotelovog Liceuma, niklo je početkom našeg, dvadeset prvog veka, novo savremeno zdanje, današnja moderno opremljena, u velikoj meri digitalizovana Aleksandrijska sabirna biblioteka sveta.
U dugom razdoblju od njenog nastanka, pa nestajanja u požaru, do njene obnove, spaljivane su i knjige i biblioteke, a sa njima su ne retko goreli i njihovi autori, pisci i naučnici, nekad proglašavani za jeretike, a nekad za kolaterarnu štetu. Knjiga je, međutim sve to preživela, kao u suštini veoma otporna tvorevina. I sve to potvrđuje uverenje Brodskog iskazano u besedi na otvaranju Sajma knjiga u Torinu 1988. godine, rečima: „Knjige su u celini manje konačne od nas samih.“ Čitanje dakle nije ništa drugo, nego uporno iskušavanje beskonačnosti.
Iz knjige Vide Ognjenović Visoka voltaža, Arhipelag, 2014