Advokati u štrajku! Za nekoga sa strane to izgleda kao još jedna neshvatljiva i zaista zaprepašćujuća srpska osobenost. Da li ste ikada čuli za tako nešto? Čak je i sam pojam „štrajka“ sasvim zbunjujući, jer advokati nisu obični radnici zaposleni kod nekog poslodavca koji su pravo na štrajk stekli posle duge borbe radničkog pokreta. To u stvari i nije bio štrajk, već bojkot.
Advokati su zahtevali da i dalje u pismenoj formi sačinjavaju i overavaju pravne poslove svojih klijenata. Pravni poslovi se po pravilu sačinjavaju u formi ugovora i predstavljaju najvažniji deo advokatskog posla. Bila je to borba protiv vlade koja im je oduzela važan izvor prihoda i prenela ga u isključivu nadležnost notara.
Ali vlada nije poslodavac advokata. Ako prosvetni radnici žele da štrajkuju, onda je to u redu. Ali advokati? Oni su se primivši punomoćje klijenta obavezali da mu pruže uslugu, a ukoliko mu je uskrate, štrajkuju protiv svog klijenta, a ne vlade.
Kako to da su srpski advokati zanemarili svoje obaveze preuzete ugovorom sa klijentom iskoristivši to kao oružje protiv vlade? Zato što njihovo nezadovoljstvo nije bilo dovoljno da iznude vladine ustupke, te im je bilo potrebno i nezadovoljstvo njihovih klijenata izazvano „štrajkom“.
Naravno, mnogi će prigovoriti da i štrajk železničkog osoblja pre svega pogađa putnike, a ne članove upravnog odbora železnice. Ali železničko osoblje nije stupilo u privatni odnos pružanja usluga sa putnicima, već sa poslodavcem – železnicom. Isto se može reći i za putnike koji nisu zaključili ugovor sa železničkim osobljem, već su kupili kartu na osnovu koje imaju pravo da traže uslugu od železnice. Drugačiji je slučaj sa advokatima koji su dobili nalog od svojih klijenata i obavezali se na njegovo ispunjenje.
Najzanimljivije je to kako je srpski zakonodavac došao na ideju o zakonu o notarima. Sva je prilika da je neko predložio da u ovom slučaju kao uzor treba uzeti rešenja iz nemačkog zakona. To na prvi pogled deluje prilično uverljivo, jer kada je reč o demokratskoj modernizaciji svi govore o takozvanim „standardima“. Zašto ponovo izmišljati točak, kada se možete osloniti na već proverena iskustva drugih?
Tu, međutim, kao što pokazuje ovaj slučaj, vreba opasnost. Tehnika copy-paste možda može da posluži kada je reč o doktoratima, jer tu ni ne treba da razumete ono što ste kopirali, ali kada je reč o zakonima takve greške mogu da se pokažu kao kobne. Šestomesečna paraliza celokupnog pravosuđa jednog evropskog društva godine 2014/15 rezultat je fatalnog odbijanja da se razume ono što je prosto prepisano od drugih.
Advokat je u nemačkom zakonu zastupnik interesa svog klijenta. Pošto svaki pravni posao zahteva najmanje dve strane, advokat uvek zastupa interese samo jedne od njih. Zato se čin overavanja i stupanja na snagu pravnog posla ne može prepustiti pristrasnom advokatu. To mora da učini nepristrasan akter, to jest notar, koga postavlja država i koji mora da bude nepristrasan.
To nikako ne isključuje potrebu da u pravnim poslovima advokati svih zainteresovanih strana pregovaraju i sačinjavaju ugovore. Što se ekonomskih interesa advokata tiče, prihodi od pregovora i sačinjavanja ugovora su po pravilu znatno viši od naknada koje notari dobijaju za jednostavno overavanje.
Pošto srpski zakonodavac očigledno nije razumeo finu nijansu nemačkog razlikovanja između advokata i notara, pristrasnosti i nepristrasnosti, odlučio je da bez ikakvog pravnog osnova advokatima oduzme ne samo overavanje nego i sačinjavanje ugovora.
S obzirom na to da nemački „Zakon o nadoknadama advokata“ obuhvata 60 strana i 61 član, postoji velika opasnost da negde zalutate u ovoj džungli. Zato su nam potrebni ti advokati, jer samo oni znaju put kroz džunglu. Naravno, pored ovog u Nemačkoj postoji i „Zakon o troškovima sudova i notara“ (sa 136 članova i 2 dodatka).
Zaista nema potrebe da ponovo izmišljamo točak, ali pre nego što ga upotrebimo bilo bi dobro da razumemo zašto je okrugao.
Preveo Miroslav Marković