Budući da je danas teško doći do pravih snimaka naših ratova i da smo spali na njihove holivudske simulacije u kojima dobro izgledamo, pitam se šta bi Amerikanci rekli kada bi videli nemontirane snimke napada američkih dronova, na primer na neko od mnogih venčanja ili sahrana koje smo pogrešno procenili kao okupljanje terorista i sveli ih na „zgažene bube“, kako to zovu oni koji lansiraju naše projektile. Ideja da ćemo biti sigurniji ako sa lica zemlje zbrišemo gomilu nevinog sveta u kojoj se krije nekoliko loših momaka i da to neće povećati broj naših neprijatelja je ludačka, kao i uverenje da užasna zverstva drugih postaju prihvatljiva kada ih sprovodi naša strana.
Sve ovo bi trebalo da je jasno našim liderima u Vašingtonu, ali očigledno nije. Predsednik Obama je Kongresu dostavio svoj zahtev za novu trogodišnju autorizaciju rata protiv ISIS-a, u kojem bi se nastavili vazdušni udari i „ograničena“ borbena dejstva, uprkos neuspehu naših prethodnih pokušaja u Libiji, Iraku, Avganistanu, Pakistanu i Jemenu. To će naše ratove možda učiniti legalnima, ali ne manje glupima.
Ono što je Česlav Miloš rekao za prošli vek već važi i za ovaj: „Jao onome ko misli će se spasti tako što neće učestvovati u tragediji“. Milioni Amerikanaca očigledno i dalje tako misle, čak i posle 11. septembra i svih ratova koje smo od tada vodili i koje još uvek vodimo. Televizijski snimci i fotografije ne prenose pravi stepen razaranja i smrti koji su toga dana pogodili Njujork. Trebalo bi da je čovek bar jednom stajao ispod kula bliznakinja da bi pojmio njihovu neverovatnu visinu i veličinu. Ja sam ih video uživo, ali bili su mi potrebni meseci da zaista razumem šta se desilo. Čak i kada je drugi avion udario u kule, nije mi palo na pamet da bi mogle da se sruše. Kada su se srušile, nisam verovao svojim očima. Ljudi su posle govorili da je sve bilo kao na filmu. Izašli smo iz tame bioskopske sale, stresli se od jeze i vratili svojim životima. Ponadao sam se da su Amerikanci najzad razumeli kako je to kada vas bombarduju.
Oduvek sam bio zapanjen time kako jedna zaraćena strana ignoriše ubijanje nedužnih na drugoj. Ljude koji ni mrava ne bi zgazili uopšte ne zanima kakvi užasi se u njihovo ime čine drugima. Ovaj bezdušni stav postaje još uvredljiviji kada pomislite na one prestravljene ljude u Njujorku kako kroz dim i vatru beže od kula koje se ruše. U danima posle napada, naši komentatori i političari su zahtevali brzu i brutalnu odmazdu, bez preterane brige o tome ko je kriv a ko nevin. Drugim rečima, hajde da bombardujemo bitange bez obzira na to ko će biti ubijen – i da li će jednoga dana bombardovani možda poželeti da se osvete.
Posle 11. septembra se govorilo da u Americi više ništa neće biti isto, i to se pokazalo tačnim. Ono što se nije promenilo je naše ubeđenje da smo baš mi pozvani da iskorenimo svo zlo u svetu. Pre ćemo dočekati da talibani obriju brade i svojim ženama i ćerkama dozvole da nose mini suknje, nego da naši lideri prestanu da budu militantni ovisnici. Tako u Vašingtonu nikoga nije briga za patnje koje smo naneli društvima i zemljama na Bliskom istoku i drugde, niti iko razmišlja o uzrocima mržnje i želje za osvetom prema nama u muslimanskom svetu. U našoj verziji istorije, tragedija 11. septembra 2001. kada su otmičari za sobom odveli u smrt tolike ljude, dogodila se zato što su oni prezirali naše vrednosti i slobode, dok su tragedije koje mi izazivamo u drugim zemljama samo kolateralna šteta naše iskrene želje da ih oslobodimo. Prava je sreća što mi Amerikanci ne primećujemo ono što činimo drugima; inače bi rizikovali da izgubimo dragocenu sliku o sebi kao izuzetno moralnim i nedužnim ljudima, i da sebe ugledamo kao odvratne licemere.
Sećam se da sam u danima posle 11. septembra po banderama, telefonskim govornicama i zidovima Njujorka zaticao improvizovane plakate o nestalima, sa fotografijom, kratkim opisom i dodatnom informacijom da je Henri (ili Meri) poslednji put viđen-a na sto prvom spratu i, što je bilo još dirljivije – ako je to moguće – sretao sam izbezumljene žene sa fotografijama nestalih muževa i sinova kako zaustavljaju prolaznike i pitaju ih da li su ih videli. Smrad pokolja u vazduhu i toliko uznemirenih ljudi koji se vrte u krug podsetili su me na ulice Beograda koje su tako izgledale i smrdele posle savezničkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Najužasnije u vezi sa ubijanjem nevinih ljudi je da ona nikada ne prestaju. Gledajući naše vazdušne udare na Bagdad 2003, znao sam da u njima verovatno neće poginuti Sadam i njegovi generali, nego nesrećni Iračani koji su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme kada su bombe počele da padaju.
Zaboravite bilione dolara koje smo već potrošili na ove ratove, zaboravite hiljade mrtvih i osakaćenih Amerikanaca, zaboravite mnogo više poginulih i desetine miliona raseljenih iz zemalja koje smo bezrazložno razarali i u čije teološke i teritorijalne razmirice nije trebalo da ulazimo – hajde da vidimo da li će ovoga puta naše bombe i naša vojska uspeti i da li ćemo širom Bliskog istoka najzad biti dočekani kao oslobodioci. Pusti snovi. Ali pošto naša korumpirana politička klasa voli rat, jer rat puni novcem njihove kofere i čini da se osećaju jako i pravedno – biće još kontraproduktivnih ratova, iako će nas to pre ili kasnije odvući u propast.
The New York Review of Books, 17.02.2015.
Preveo Zoran Trklja
Peščanik.net, 20.02.2015.