Kao što se ovdašnja buržoaska demokratija rodila kao već staračka i iznemogla, tako je i lokalni kapitalizam mrtvorođenče, piše slovenački sociolog Rastko Močnik u ljubljanskom Delu koje je ovoj temi posvetilo seriju tekstova.
Prekarni radni odnosi jesu razne vrste odnosa u kojima radnica i radnik nemaju prava koja su još donedavno vredela kao samorazumljiva. Zato ih zovemo i ‘nestandardnim’ radnim odnosima, iako u Sloveniji oni postaju sve više ‘standardni’, jer sada već skoro polovina zaposlenih radi u takvim okolnostima. Prekarno zaposleni primaju niže nadnice, a takve radnice i radnici obično se moraju sami pobrinuti za svoje zdravstveno i penzijsko osiguranje; nema više plaćenog godišnjeg odmora, narasla je životna nesigurnost… Ukratko: pomoću prekarnih odnosa povećava se iskorišćavanje radnika, dok moć vlasnika kapitala i njihovih menadžera da gospodare osnažuje. Važno je istaći: istovremeno sa iskorišćavanjem, povećava se i podređenost. I dok bismo naivno mogli pomisliti kako se s povećanjem iskorišćavanja povećava i otpor radništva, događa se upravo suprotno: mere, pomoću kojih kapital povećava iskorišćavanje ujedno razbijaju i radnički otpor. Kapitalistička klasa, očigledno, menja načine iskorišćavanja i poluge svoje vlasti.
Uvođenje prekarnih zaposlenja deo je, dakle, šireg preobražaja svetskog kapitalističkog sistema. Želimo li se boriti protiv prekarnosti, moramo razumeti po kakvoj je strukturnoj logici kapital i njegove organizacije uvode. Zato moramo baciti pogled na sadašnju istorijsku transformaciju kapitalizma.
Krize i revolucije
Temeljna karakteristika sadašnjeg preobražaja kapitalizma je da se kapitalizam menja zato da bi preživeo. Tako je bilo i u prošlosti. Uspostavljanje fabričkog sistema sa kasarnskom disciplinom, istovremeni razvoj gradskog proletarijata, koji ne može preživeti bez najamnog rada u fabrikama, veliki industrijski procvat u prvoj polovini 19. stoleća – sve su to odgovori kapitala na prve radničke otpore, na privrednu krizu nakon Napoleonovih ratova i pariski proleterski ustanak juna 1848, kojim se proletarijat u Evropi afirmisao kao vodeća protivkapitalistička društvena snaga. Druga industrijska revolucija krajem 19. stoleća – nove vrste specijalističkih industrija – odgovor su kapitala na tadašnju krizu kapitalizma, te naravno Parisku komunu, prvu proletersku revoluciju. Nakon toga, krize i revolucije idu zajedno. Kriza britanske imperijalne vlasti, imperijalistički svetski rat, radničke revolucije na obodima Evrope – i Oktobarska revolucija. Opet se dogodio temeljni preobražaj kapitalizma, kasnije u utakmici sa socijalističkim projektom: prevlast američkog imperijalizma, nova vrsta proizvodnje masovnih standardizovanih proizvoda, tekuća traka, nekvalifikovane radne mase. I opet kriza, svetski rat – antikolonijalne revolucije, novi svetski talas socijalističkih revolucija, a kapitalizam je u središtu i na mnogim drugim mestima prisiljen na klasni kompromis. ‘Socijalna država’ u središtu kapitalizma i razne vrste socijalizama na obodima popravili su životni standard radnih masa, garantujući im bezbednost i uzdižući obrazovni nivo celih društava. Radničke borbe potisnule su kapitalizam do granica koje više nije mogao da izdrži. Svetska revolucija 1968, kako je naziva Imanuel Valerštajn, napala je temelje starog sveta: porodicu, školu, fabriku, državu. Učinilo se da je socijalizam u svetskim razmerama samo još pitanje vremena.
Ovdašnji kapitalisti, njihovi političari i njihovi ideolozi celo su vreme jadikovali kako je u Sloveniji ‘cena rada’ previsoka, a svoj su kapitalizam svo vreme zidali na neposrednom golom iskorišćavanju radnica i radnika.
Da bi preživeo, kapitalizam se promenio. Informaciona tehnološka revolucija, investicioni fondovi, korporativno upravljanje, organizovani prelaz više posredničke klase (menadžera) na stranu kapitala, napad na nadnice, socijalnu državu, javno školstvo, javno zdravstvo… to i još štošta drugo bio je odgovor kapitala, samo da bi kapitalizmu produžili život. Ali to, svejedno, nije pripomagalo u dovoljnoj meri.
Periferija poluperiferije
Dugi ciklus evropsko – američke prevlasti se istrošio i ovdašnji kapital pribegao je još krućim merama. Vladajuće klase u Evropskoj uniji sada sebi prave unutrašnje kolonije: Grčku i sredozemno područje. Vladajući sloj u Sjedinjenim Državama, kojem izmiče Južna Amerika, različitim ‘transatlantskim’ sporazumima pokušava da čitavu Evropu učini svojom ‘unutrašnjom kolonijom’.
EU se iz središta svetskog sistema menja u poluperiferiju, a Slovenija postaje periferija poluperiferije. Strukturno, to je isti položaj koji je Kraljevina Jugoslavija imala pre Drugog svetskog rata, koja je bila periferija poluperifernih zemalja Nemačke i Italije. Lokalna vladajuća koalicija potiskuje Sloveniju u sve slabiji položaj u svetskom sistemu. Povrh toga, ovdašnje vladajuće grupe u Sloveniji nisu izvele proizvodnu i društvenu transformaciju koju je evro – američki kapitalizam izveo u sedamdesetim i osamdesetim godinama, i pomoću koje je produžio svoj opstanak.
Ovdašnje vladajuće klase imale su dve prilike da, doduše s kašnjenjem ali ipak, učine tu kapitalističku transformaciju. Prva prilika bila je u vremenu klasnog kompromisa tokom devedesetih godina, kada je radništvo u zamenu za očuvanje socijalne države pristalo na povećanje iskorišćavanja. Međutim, vladajući sloj je radničku koncesiju upotrebio za ispunjavanje zahteva za ulazak u EU, a ne za tehnološku transformaciju, poboljšanje masovnog obrazovanja i procvat nauke. Druga prilika bio je jeftin novac u vremenu kratke konjukture od 2004. do 2008., novac kojeg je vladajući upotrebio za neuspešno prisvajanje (zastarelih) proizvodnih sredstava, a ne za tehnološki i društveni proboj.
‘Pretkapitalistički ‘ oblici
Još u vreme propuštenih prilika, tokom 90-tih godina prošlog veka, u Sloveniji su počeli da se razvijaju prekarni oblici zapošljavanja. Kapital je pomoću njih zaobišao još važeće radno zakonodavstvo, a država je to tolerisala i čak podsticala. Među prvim žrtvama bili su radnici i radnice sa stranim državljanstvom, koje je država, pomoću spram radništva neprijateljskog zakonodavstva, izručila na milost i nemilost kapitalu i njegovim menadžerima. Prekarni oblici brzo su se raširili po svim delatnostima: sada obuhvataju već oko 40 odsto radno aktivnog stanovništva. Država to omogućava, pa i sama izvodi: prekarnog zapošljavanja je mnogo u javnom obrazovanju, od vrtića do univerziteta.
Ovdašnji kapitalisti, njihovi političari i njihovi ideolozi stalno su jadikovali kako je u Sloveniji ‘cena rada’ previsoka, a svoj su kapitalizam svo vreme zidali na neposrednom golom iskorišćavanju radnica i radnika – a ne na onome što je istorijska osobina kapitalizma: ne na permanentnoj tehnološkoj i organizacionoj revoluciji. Kao što se ovdašnja buržoaska demokratija rodila kao već staračka i iznemogla, tako je i lokalni kapitalizam bio mrtvorođenče.
Sada, kada vlastodršci protiv volje naroda predaju slovenačku privredu u vlasništvo i nadležnost međunarodnom kapitalu, time otpravlja i svaku, ma kako malenu, mogućnost kapitalističke budućnosti za Sloveniju. Neokolonijalna podređenost, naime, donosi mešane oblike iskorišćavanja i podređivanja, pa i one ‘pretkapitalističke’, na koje liče neki oblici prekarnog rada, npr. rad preko posredničkih agencija.
U stvarnosti se ovdašnji (slovenački) kapitalizam konačno slomio kada je njegova država njegove privatne dugove prenela na celokupno stanovništvo te je nas, građane, pomoću ‘javnog’ duga koji nije moguće otplatiti u doglednom periodu, postavila pred radikalnu alternativu: budućnost će biti socijalizam ili varvarstvo.
Tekst je izvorno objavljen 20. januara 2015. u slovenačkom ‘Delu‘ a preštampan u hrvatskim Novostima. Sa slovenačkog ga je preveo Srećko Pulig.