Nova grčka vlada, na čelu sa partijom koja je protiv štednje, Sirizom, predstavlja izazov za evrozonu sa kojim ona još nije imala prilike da se suoči: razgovor sa nacionalnim zvaničnicima koji su izvan tradicionalnih evropskih tokova. Siriza je na mnogo načina radikalna stranka, i njeni stavovi o ekonomskoj politici se često opisuje kao tvrdo levičarski. Međutim, stavove ove stranke o dugu i štednji podržavaju mnogi savršeno mejnstrim ekonomisti u Evropi i Americi, piše ekonomista Dani Rodrik.
Pa, šta je to što Sirizu izdvaja i razlikuje?
Svi pregovori između dužnika i poverilaca donekle podrazumevaju blefiranje i hvalisavost. Ali, grčki ministar finansija, Janis Varufakis, izneo je svoje stavove direktno i jednostavno medijima i javnosti, na način koji ne ostavlja nimalo sumnje u njegovu spremnost da odigra oštro.
Moglo bi se očekivati da će se pregovori između Grka i „Trojke“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fonda) uglavnom voditi oko postizanja ekonomskog sporazuma shodno aktuelnoj situaciji. Ali, ovo je puko maštanje. Nemci, zajedno sa manjim državama poveriocima, su sasvim sigurno protiv bilo kakvog popuštanja i ublažavanja mera štednje, čvrsti u stavu da „strukturne reforme“ moraju i dalje ostati uslov daljeg finansiranja. Oni misle da bi nuđenje lakših uslova bilo ekonomski kontraproduktivno, i to ne samo zato što bi takav potez, kako misle, dao Grcima priliku da krenu po starom.
Sirizin stav o načinu otplate duga i merama štednje podržavaju i mnogi savršeno mejnstrim ekonomisti, kako u Evropi tako i u Americi.
Ono što se dešava pred našim očima nije racionalna rasprava o ekonomiji već čisto natezanje. A gotovo jedini adut koji Varoufakis ima u rukavu može biti implicitna pretnja da bi Grčka mogla napustiti evro („Grexit“). Pretnja je samo implicitna; većina Grka ne želi izlazak iz evra, a Varufakis i premijer Cipras se u poslednje vreme uzdržavaju od navođenja takvih namera. Ali, bez (nekakve) pretnje, Varufakisovi zahtevi za demokratskim legitimitetom bi najverovatnije naišli na gluve uši u Berlinu, Frankfurtu i Briselu. U tom slučaju, Siriza ne bi imala drugog izbora nego da nastavi ekonomski program koji je želela da opozove – jer, ukidanje prethodnog dogovora s Trojkom bilo je upravo ono zbog čega su Grci i izabrali Sirizu na nedavnim izborima.
Efikasnost pretnje Grekzitom zavisi od dva uslova. Prvo , Nemačka i druge članice evrozone moraju da Grekzit posmatraju kao značajan rizik po sebe. Drugo, povratak na drahmu morao bi ponuditi mogućnost da grčka ekonomija na kraju bude uspešnija kao samostalna nego u okviru evropske valutne unije (i prema postojećem ekonomskom programu). U odsustvu prvog uslova, evrozona će odgovoriti Grčkoj rečima, „Dobrodošli ste da nas napustite“. U nedostatku drugog uslova, grčka pretnja neće biti kredibilna.
A ovde je ekonomija ponovo ulazi u sliku. Razmislite o prvom uslovu. Neki posmatrači izgleda da su ubedili sebe da bi bilo kakva prelivanja Grekzita imala ograničeno dejstvo. Grčka, osim što je mala nalazi se u nesvakidašnje očajnom položaju. Dakle, moguće je da drugi članovi pogođeni merama štednje – Španija , Portugal i Italija – budu pošteđene finansijske zaraze, a vitalnost evra ne bi bila dramatično pogođena.
Ali posledice su toliko nepredvidive, a troškovi bilo kog „domino efekta“ su potencijalno toliko veliki da Nemačku i ostale poverioce ne zanima potpirivanje Grekzit scenarija. Naprotiv, predsedavanje evrozonom tokom njenog raspada je verovatno jedna od najgorih noćnih mora nemačke kancelarke Angele Merkel. A ako nije, to bi trebalo da bude.
Drugi uslov je, što se tiče posledica po grčku ekonomiju, teže i neugodnije razmrsiti i ispuniti. I ovde ima dosta katastrofičnih scenarija. Grekzit bi zahtevao kontrolu kapitala i finansijsku izolaciju, barem za neko vreme. Ovo bi rezultiralo neizvesnošću u sferi politike, dok bi cena njenog sprovođenja mogla proizvesti ozbiljne negativne udare na realnu ekonomiju, dižući nezaposlenost do još većih visina.
Ali postoje jasni primeri pozitivnih ekonomskih ishoda koji su usledili nakon sličnih kidanja valutnih saveza. Britanija je veoma rano ispala iz Zlatnog standarda, još 1931. godine, pa je tako bila u mogućnosti da relaksira monetarne uslove i smanji kamatne stope, pa su i njene performanse bile bolje nego onih zemalja koje su odložile svoj razlaz od zlatne podloge. Argentina je 2001. napustila svoj fiksni devizni kurs u odnosu na američki dolar, doživljavajući brz oporavak nakon dva loša kvartala.
U oba slučaja, vraćanje monetarne suverenosti dozvolilo je konkurentniju valutu, što je zauzvrat povećalo potražnju za izvozom i potpomoglo ekonomski oporavak. Ako bi se dogodio Grekzit, najveća nada Grčke bila bi u nečem sličnom – oštar podsticaj u oblasti spoljne konkurentnosti. Grčka vlada ima ograničeni manevarski prostor za fiskalni stimulans, što bi je isključilo iz finansijskih tržišta. Jeftinija valuta bi, u načelu, poništila rezultate mera štednje.
Depresijacija domaće valute omogućava sniženje domaćih troškova u stranoj valuti. Jedan takav trošak je u Grčkoj već značajno smanjen. Od početka krize, grčke plate pale su za više od 15 odsto – proces koji se, dovoljno prikladno, zove unutrašnja devalvacija. Ipak, ekonomski odgovor u smislu izvoza bio je razočaravajući. Iako je neverovatan deficit njihovog tekućeg računa plaćanja nestao, to odražava kolaps uvoza – što je rezultat štednje – a ne izvoznog buma.
Ova činjenica sama po sebi ukazuje na to da povratak drahmi možda i ne bi pomogao Grčkoj. Ispostavlja se da je grčki izvoz ometen drugim faktorima: Viši troškovi energije (zahvaljujući povećanju kako akciznih taksi tako i cene struje), uska kreditna grla, usredsređenost na stagnirajuća izvozna tržišta i uopšte jedna politička neizvesnost – sve ovo zajedno izgleda da je imalo uticaja. Kao rezultat toga, grčke eksportne cene roba nisu padale ni približno koliko i plate. Grekzit bi možda, eventualno, doprineo padanju nekih troškova , ali bi neki drugi bili povećani (usled političke neizvesnosti).
Na kratak i srednji rok, povećanje grčke konkurentnosti zahteva sredstva za izlečenje ekonomije usmerena na specifične prepreke s kojima se suočavaju izvoznici. Grčki program koji identifikuje ove prepreke i predlaže lekove za njih, bio bi daleko bolji ekonomski pristup od slepe privrženosti listi Trojke za strukturne reforme. Ovim bi se takođe ponudila kredibilna alternativa ostanku u evrozoni pod sadašnjim uslovima, čime se jača Grčka pozicija u pregovorima za dogovor koji bi osigurao da do Grekzita, zapravo, i ne dođe.
Preveo i priredio M. L.