Ulaskom u Evropsku uniju Bugarskoj je izgleda pre svega namenjena uloga brane protiv migracija u bogatije zemlje zapadne Evrope. Česte smrti i ranjavanja izbeglica, veliki materijalni i ljudski troškovi, stalan politički pritisak većih evropskih zemalja i neprestano jačanje atmosfere straha od stranaca daleko su od tranzicijskih obećanja ukidanja granica i slobode kretanja u ujedinjenoj Evropi.
Kao i svaka druga granica Evropske unije, i ona bugarska za mnoge znači život. Na hiljade ljudi godišnje pokušava da je pređe u potrazi za boljim životom, no za mnoge od njih to se završi kobno. U Bugarskoj se retko izveštava o smrti hiljada ljudi koji pokušavaju da se domognu sredozemnih obala Grčke i Italije. Kada ipak čujemo takve vesti, prizori stotina mrtvih tela poslaganih po obalama ovih država ostavljaju nas u stanju šoka. No jedna od granica na kojoj se beleži sve veća stopa smrtnosti uzrokovanih nedokumentovanim prelascima je upravo ona bugarska. Ono što je međutim specifično za bugarsku granicu je činjenica da se smrti ne događaju samo pri ulazu u zemlju već i pri izlasku iz nje.
Tako nam vesti u poslednjih godinu dana na ovu temu nude bogatiji izbor nego što bismo očekivali. Na primer, 4. jula 2014. godine bugarska granična policija je upucala i ranila Avganistanca dok je pokušavao da pobegne u Srbiju. Potom, 19. novembra 2014., četvoro izbeglica koji su pokušali da pređu granicu Bugarske i Srbije pronađeni su mrtvi. Uzrok smrti bio je smrzavanje. Devet dana kasnije telo izbeglice pronađeno je smrznuto u blizini tursko-bugarske granice. U medijima je 12. marta 2015. objavljeno kako su Mohammed Jawad Kadhim i Dalil Murad Ilyas preminuli od ozleda zadobijenih u žestokom okršaju sa bugarskom graničnom policijom.
Udovi ovih dveju izbeglica bili su polomljeni, što im je onemogućilo kretanje zbog čega je usledila smrt smrzavanjem. Mohammed i Dalil bili su deo izbegličke grupe od 17 iračkih Jezida koji su pokušavali da se domognu Evropske unije gde su planirali da potraže zaštitu, bežeći od progona skupine koja sebe naziva “Islamskom državom” (ISIS). Istovremeno, o toj skupini se u evropskim medijima piše kao o trenutno najvećem neprijatelju Evrope koji oštrom retorikom preti uništavanjem evropske civilizacije. No kad je grupa od 17 izbeglica ušla u Bugarsku, presrela ih je granična policija na šta su prestrašeni ljudi počeli da beže natrag u Tursku, pritom se raspršivši u begu. Neke od njih pokupila je turska žandarmerija. Nekoliko ih je pretrpelo ozbiljne telesne povrede i odvedeni su u bolnicu u turskom gradu Jedrene. Jedan od njih i dalje je u kritičnom stanju.
“Objektivni” i “istiniti” razlozi
Agresivno zaustavljanje izbeglica na tursko-bugarskoj granici nije nikakva novost, već stalna pojava i koja uključuje sve, bez obzira na pol ili godine. Takav je slučaj na primer sa Samirom koju su u aprilu 2014. sa njeno četvoro dece proterali u Tursku, kao i sa dva brata iz Sirije, koji su samo mesec dana kasnije više puta isprebijani. Ista porodica već je pretrpela sličnu tragediju svega nekoliko meseci ranije kada je jedan od njenih članova pokušao da uđe u Evropsku uniju preko Sredozemnog mora. Brutalna proterivanja izbeglica sa evropskih spoljnih granica nisu dakle nikakvi posebni slučajevi neposlušnih graničara, već politika zatvorene tvrđave.
Ranih 2000-ih, evropske granice su u velikoj meri organizovane na dve pretpostavke: pokušaj uspostavljanja tobože objektivnih pravila prema kojima se razmatraju razlozi imigranata za beg iz vlastite zemlje i “objektivni” razlozi za emigrante da ostanu u domicilnoj zemlji. Pritom se “objektivno” definiše odgovorom na pitanje radi li se o političkoj ili ekonomskoj migraciji. Ovaj kriterijum najvažniji je pri definisanju nečijeg potencijalnog imigrantskog statusa. “Objektivno” dopušteni razlozi su politička ugroženost osobe, dok se ekonomske emigracije ne smatraju “objektivnim” razlozima dovoljnim za odobravanje azila.
Prelasci granica određeni su zakonima o azilu, viznim sistemima, (ograničenjima) slobode kretanja ljudi i drugim razlozima koji zapravo određuju koja je etnička grupa dovoljno vredna da slobodno pređe neku granicu, a koja to ne zaslužuje. Osim kriterijuma “objektivnosti”, Evropu opseda i problem “istinitosti”. On pretpostavlja da se iza motiva za migracijom krije nekakva univerzalna istina pa su svi koji prelaze granicu unapred osumnjičeni da ne ispunjavaju kriterijum “istinitosti”. Ova preokupacija diskurzivno se prevodi u fraze poput “lažni tražioci azila” za one koji traže zaštitu, i “lažno zaposleni” za ekonomske imigrante. Kriterijum objektivnosti u poslednje vrijeme doduše gubi na važnosti, no prvenstveno zato što postoji tendencija širenja zabrane prelaska granice EU.
Bugarski zid
Posledice opisane politike sasvim su konkretno vidljive, na primer u obliku 30 kilometara dugog zida na bugarsko-turskoj granici. Prvobitni projekat izgradnje tih 30 kilometara prerastao je u plan nadogradnje zida koji bi pokrivao otprilike 131 km što je nešto više od polovine ukupne granice Bugarske i Turske koja iznosi 259 km. Bodljikava žica i beton zaustaviće priliv izbeglica, odlučeno je, uprkos padu broja prelazaka od 44% u 2014. godini u odnosu na 2013. Ti trendovi dodatnog otežavanja ulaska u EU, u kombinaciji sa kontinuiranim pritiskom Nemačke na Bugarsku po pitanju “ilegalnih imigracija”, pokazuje se, dovoljni su da granična policija agresivno spreči svaki pokušaj nedokumentovanog prelaza granice.
Tako je nemački ministar spoljnih poslova Frank-Walter Steinmeier u govoru koji je održao u Sofiji 10. marta ove godine najavio tesniju saradnju Nemačke i Bugarske po pitanju nedokumentovanih migracija. Kazao je kako će njegova zemlja povećati opseg investicija u kapacitete svog ključnog partnera u borbi protiv ilegalnih ulazaka u zemlju. Poruka Nemačke nije mogla biti jasnija. Steinmeier je govorio o važnosti Bugarske u zaštiti spoljne granice EU i njenoj ulozi tampon zone koja treba da sprečava prodor imigranata iz Bugarske na putu prema Nemačkoj. Drugim rečima, na Bugarsku se vrši politički pritisak da što čvršće kontroliše i svoje unutrašnje i spoljne EU granice. Zato je Bugarska jedinstven slučaj kao zemlja sa velikim brojem smrtnih slučajeva na obe svoje granice jer agresivnim zaustavljanjem izlazaka iz zemlje zapravo već “čuva” granice Nemačke.
Gvozdena zavesa
Koliko Nemačka brine o svim aspektima bugarske granice bilo je vidljivo i na nedavno otvorenoj izložbi u Nacionalnoj biblioteci u Sofiji koju ju je organizovala fondacija Konrad Adenauer povezana sa nemačkom Hršćansko-demokratskom unijom (CDU). Izložba pod nazivom Gozdena zavesa je jedan u nizu događaja kojima se širom zemlje obeležava “25 godina slobodne Bugarske”. Izložba se bavi nedavnom komunističkom prošlošću kroz pitanja otvorenosti odnosno zatvorenosti granica i slobode odnosno neslobode kretanja ljudi. S tom svrhom su izložene slike bodljikave žice, tela ljudi umrlih u pokušaju nedozvoljenog prelaska granice u periodu 1945.-1990.
Tekst izložbe naglašava kako za razliku od funkcije bugarske granice u prošlosti, danas ona ima ulogu “stabilne unutašnje i spoljne granice ujedinjene Evrope”, i dodaje kako “tema bugarskih granica kao gvozdene zavese nije jasno prepoznata u bugarskom društvu u kontekstu represije, ograničenja i narušavanja temeljnih ljudskih prava u vreme totalitarnog režima”, zbog čega su autori izložbe smatrali potrebnim da “otkriju istinu o gvozdenoj zavesi i njenoj ulozi u izolaciji bugarskog društva od vrednosti slobodnog i demokratskog sveta, što je korak na putu ka razumevanju vlastite prošlosti”.
S ovim tumačenjem se slaže i bugarski predsednik Rosen Plevneliev čiji je predstavnik na otvaranju izložbe pročitao predsednikovo saopštenje u kojem su naglašena prošla zla bugarskih granica u dva smisla: prvo u smislu izolacije Bugarske od “slobodnog sveta”, a drugo, kao prepreka onima koji su u pokušali preći u taj isti svet. Oni su, prema predsednikovim rečima, istinska “potvrda nehumane naravi totalitarnog režima”. Nemačka ambasada takođe nije propustila priliku da istakne “nehumano lice totalitarnog režima”, i sa zadovoljstvom je poduprla organizaciju izložbe.
Unutrašnji i spoljni neprijatelj
I predstavnik Fondacije Konrad Adenauer i bugarski liberalni patriota nakon njega, tumačili su neliberalnu narav granica iz komunističkog perioda, granicu orijentisanu ne nužno prema neprijateljima, nego protiv svojih ljudi. “Oni koji su umrli u pokušaju da se domognu slobodnog sveta nisu izdajnici domovine… Doprineli su oslobođenju svoje domovine… Bežali su kako bi sudelovali u zajedničkim oslobodilačkim pokretima porobljenih evropskih naroda”.
Nasilje na granici, prema ovim govornicima, bilo je usmereno na one koji su ostali u zatočeništvu režima iza gvozdene zavese. Ovo, naravno, implicira da su savremene evropske granice, liberalne granice, orijentisane prema neprijatelju. Stavimo li na stranu vrlo naivnu kritiku socijalističkog “stanja nepokretnosti” i odlučimo li ostati unutar granica ovih pretpostavki, izložba je vredna pomena samo utoliko što analizira granične tehnike koje se i danas primenjuju za držanje “neprijatelja” na sigurnoj distanci. Sličnost između državnog socijalizma prošlog režima i liberalnih demokratija u gornjem narativu ne može biti jasnija. Kao da su državne granice iza gvozdene zavese služile kao prototip za ono što danas nazivamo Tvrđava Evropa.
Prošlogodišnja “izbeglička kriza” trajala je u periodu između novembra 2013. i juna 2014. Toliko je dugo otprilike trajala i briga međunarodnih nevladinih organizacija i nemačkih stranaka u predizbornoj godini o proterivanjima, beskućništvu, nedostatku medicinske nege i rasističkim napadima usmerenim na izbeglice u Bugarskoj. U međuvremenu se ništa nije promenilo, samo je broj ljudi koji pokušavaju da pobegnu od socijalne bede porastao. Nije tajna da tražioci azila i nositelji tog statusa odlaze iz Bugarske kako bi došli do Nemačke. Samo je prošle godine Nemačka u Bugarsku nameravala da deportuje 4405 ljudi u skladu sa Dablinskim sporazumom. Možemo očekivati da će se zbog poslednjeg proterivanja sa tursko-bugarske granice kakofonija medijske pažnje i međunarodnih aktivista koji preplavljuju zemlju povećati. U međuvremenu, ni najmanja naznaka promene evropske politike nije na vidiku.
Izvor: Bilten