Nova reč osvaja Španiju – austericidio, na nemačkom – Austerizid ili ubistvo štednjom. El Pais predviđa da će se ova reč uskoro naći u rečniku kraljevske jezičke akademije, jer je postala nezaobilazna u političkom govoru Španije. „Ubistvo štednjom“ kruži po blogovima i pojavljuje se na transparentima madridskih protesta. Bivši premijer Španije Felipe Gonzales je na kongresu evropskih socijalista rekao da se na Jugu mora zaustaviti „ubistvo štednjom“, ako je Evropi stalo do njenih vrednosti.
Od pobede Sirize u Grčkoj, upotreba ovog pojma je naglo skočila. Aleksis Cipras je još pre izbora u patetičnom manifestu u El Paisu pozvao građane juga Evrope da se „udruže, napuste mrak štednje i krenu ka svetlosti demokratije, solidarnosti i održivog napretka“. „Južni savez“ nije samo levičarski projekat, jer ga pored Podemosa u Španiji podržavaju intelektualci, aktivisti, sindikalisti, grupe građana i blogeri – svi koje je kriza navela da se zamisle, pokrenu i postave važna pitanja: da li želimo da živimo prema diktatu efikasnosti sa severa Evrope? Koje su alternative?
Nedavno je u Barseloni održan prvi „Forum Juga“. Rezultat okupljanja je „Manifest za Barselonu“ u kome se pomalo romantično traži „new deal za Evropu“ i odbacivanje prakse „merkelizma“, gde države spasavaju banke kako bi one navodno spasle ekonomiju. Na posećenim španskim socijalnim mrežama kao što je menéame.net raspravlja se o zadatku Juga da reši sistemske probleme Evropske unije. Na blogu ctxt.es, koga su osnovali španski novinari otpušteni tokom krize, govori se o „pobuni južne periferije“. U jednom njihovom uvodniku se kaže: „Zlostavljanje Grčke, Kipra, Portugalije i Španije dovelo je do sloma i gotovo razorilo provereni model saradnje u Evropi“. Autori bloga sumnjaju u spremnost Severa na dijalog i kompromis. U razgovoru za njihov blog, Noam Čomski kaže da su Siriza i Podemos „reakcija na napad neoliberalizma“. Novine Politica Exterior se pitaju: “Da li će Cipras uspeti tamo gde su zakazali Fransoa Oland i Mateo Renci? Da li će on pobediti u „obaranju ruku“ sa Nemačkom? U Evropi počinje novo doba“.
Ovakvo raspoloženje je pre dve godine prizivao italijanski filozof Đorđio Agamben, kada je u manifestu objavljenom u medijima u Francuskoj, Španiji i Italiji predložio stvaranje saveza latinskih zemalja. „Latinsko carstvo“ bi trebalo da se suprotstavi nemačkom: „Besmisleno je od grčkih i italijanskih građana zahtevati da žive kao nemački. Čak i da je to moguće, bilo bi uništeno njihovo kulturno nasleđe“. Konzervativni mediji sa severa Evrope optužili su Agambena da je antinemački huškač koji želi da nastavi da lenčari. Agamben je odgovorio da je Berlin zaista postao sinonim za nesposobnost razumevanja Evrope van ekonomskih matrica: „Vreme je da se ljudsko delovanje organizuje van te dimenzije“.
Kako bi to trebalo da izgleda? Te zamisli kreću se uglavnom u sferi estetike. I francuski filozof Edgar Moren veruje da je to suština stvari. Moren je bio prijatelj Stefana Hesela, pisca manifesta „Pobunite se“, koji se smatra osnivačkim tekstom južnjačkog protestnog pokreta. Stari Moren, veteran francuskog Pokreta otpora, u eseju „Misliti o Jugu“ zalaže se za ponovno otkrivanje zajedničkog duhovnog i kulturnog nasleđa Evrope, čiji su koreni u mediteranskoj kulturi. Snaga južnih kultura je u tome što one kvalitet života ne mere kvantitatvno, kao što se to čini u angloameričkom kapitalizmu. Moren kao južne vrednosti navodi empatiju, solidarnost, porodični život, estetiku, gostoljubivost i slavljenje života. On priznaje da je ove vrednosti, sem u turizmu, teško kapitalizovati, zbog čega je Jug podlegao u borbi za tržišta, ali veruje da on severu može da ponudi mnoga rešenja, jer u stvari nije bankrotirao južni već severni model života.
Stav da je Jug nešto više od „još-ne-severa“, kako to kaže italijanski sociolog Franko Kasano, prisutan je kod intelektualaca sa juga Evrope od početka evrokrize. Ideja južnog saveza za očuvanje mediteranskog načina života je nešto starija. Kada su Velika Britanija i SAD u 19. veku krenule u osvajanje sveta tehnikom, vojskom i kapitalom, u Francuskoj se pojavio otpor tome. Fransoa Pjer Gijom Guizo, šef kabineta poslednjeg francuskog kralja Luja Filipa, zahtevao je da se latinska rasa suprotstavi angloameričkoj hegemoniji. Ovu tezu su preuzeli Aleksis de Tokvil i ekonomista Mišel Ševalije i stvorili dva pojma: „Latinska Amerika“, koja je trebalo da bude protivteža Vašingtonu u Novom svetu; i Ševalijeov pojam „Latinska Evropa“, koji podrazumeva skup zemalja romanske grupe jezika koje treba da zaustave London u ekonomskim i kolonijalnim osvajanjima. Naravno, oba saveza je trebalo da predvodi Francuska. Ovde je, pored borbe za sferu uticaja, bilo važno očuvati južni kulturni model koji insistira na duhu zajedništva, za razliku od severne protestantsko-puritanske opsednutosti efikasnošću. I dok je „Latinska Amerika“ postala ime kontinenta, „Latinska Evropa“ je kao geostrateški pojam vremenom nestala iz upotrebe.
Ali ta ideja se ponovo aktuelizuje pod vođstvom jedne ne-latinske zemlje – Grčke, dok protivnik više nije Velika Britanija već Nemačka. Pravoslavna Grčka nikada nije bila deo „Latinske Evrope“. Kolonijalna republika Venecija je stanovnike svojih dominiona na Peloponezu tretirala snishodljivo, kao danas Trojka. Grčka je sa periferije dospela u centar po logici krizom uslovljene dinamike njene „kreativne iracionalnosti“. Siriza je svesna svoje istorijske prilike. Generalna sekretarka patije Katerina Sergidou je tokom svoje posete Španiji izjavila: „Naši pravi saveznici su građani Juga. Potrebna nam je pomoć španskog naroda“. Njen poziv je naišao na veliki odjek. Učesnici španskog protestnog pokreta, među kojima je i Ada Kolau, kandidatkinja za gradonačelnicu Barselone – potpisali su apel „Za promene u Grčkoj“: „Grčka je postala laboratorija političkih i ekonomskih elita Evrope, koje su izazvale bedu i nezadovoljstvo u celoj Evropi“. Pojavili su se sajtovi solidarnosti sa Grčkom: u Italiji Atene Calling, u Francuskoj okeanews, u Španiji InfoGrecia. U Lisabonu se redovno održavaju demonstracije podrške Grčkoj.
Ovo je velika promena za Španiju, u kojoj se godinama tvrdilo da „Španija nije Grčka“. Sada se jedan popularni tviter nalog zove Todos somos griegos – Svi smo mi Grci. Stare španske partije, pre svega konzervativci, strahuju od „grčkog efekta“, a socijalisti se opravdano pribojavaju sudbine grčkih socijaldemokrata iz Pasoka. Ako Podemos pobedi, nije isključeno da i za sada poslušni premijer Italije Mateo Renci uskoči u Južni ekspres. San o latinskoj Evropi tada bi prerastao u politički sadržajan koncept.
Izvor: Peščanik