Poskupljenje struje i otpuštanja u administraciji nisu ni najvažnije ni najteže mere za koje smo se odlučili potpisivanjem aranžmana sa MMF, a ipak, vlada koja je već godinu dana spremna „da sprovede bolne i teške mere“, nije imala petlju da javnosti prizna da se na njih obavezala. Šta će tek biti kad na red stigne teža artiljerija?
Konačno možemo da izvestimo da su naš premijer i vlada priznali da u aranžmanu Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) piše tačno ono na šta su se obavezali, a što su prethodno svi pismeni građani već pročitali na sajtu MMF. Ako ova konstatacija zvuči čudno, to je zato što stvar i jeste čudna. Jer tog jutra 26. februara kada je sadržaj sporazuma objavljen, većina ministara je tvrdila novinarima da otpuštanja iz državnog sektora nisu dogovorena (iako su sve državne institucije i organizacije uključujući i školstvo i zdravstvo, nedeljama ranije dobile zahtev da smanje broj ljudstva za 6,5%), da ne mogu da se izjasne o povećanju cene struje koja bi po sporazumu trebalo da poskupi za 15% od 1. aprila (iako je to jedan od ključnih elemenata finansijskog plana EPS, koji vlada treba da usvoji do 15.marta, i iako je ovu cifru Narodna banka Srbije već uračunala u svoju prognozu inflacije za 2015.), i da sve to u sporazumu uopšte ne piše, iako crno na belo piše. Kad se konačno o toj temi na minulom savetovanju ekonomista na Kopaoniku izjasnio i šef misije MMF u Beogradu, premijer i članovi vlade nisu imali kud već da izjave da će se o ceni struje izjasniti do 20. marta.
„Neobično što vlada okleva da kaže građanima šta ih čeka“, smatra Srboljub Antić, ekonomista i naš dugogodišnji bivši predstavnik u Fondu. „Za uspeh aranžmana najvažniji je konsenzus u društvu i u parlamentu.”
Za ljude koji već godinu dana tvrde da su spremni da izvedu bolne reforme i po cenu političke popularnosti, ovo je bio zabrinjavajući stepen demencije i nepotreban rizik. Jer, prethodna vlada koja je 2011. potpisala sporazum sa MMF, odustala je od njega i pre prve revizije, zbog čega je Vučićev kabinet, primećuje Antić, imao težak zadatak da ubedi MMF da je Srbija sposobna da pristupi takvom zadatku, i u tome uspeo.
O ozbiljnosti tog zadatka govori činjenica da je Srbija morala da ispuni četiri kriterijuma prethodne akcije (1) da budžet za 2015. i prateći zakoni budu izglasani u parlamentu, (2) da parlament odobri paket bankarskih zakona što je, kako se sada nazire, jedan od važnih elemenata programa (3) da parlament usvoji amandmane na Zakon o Fondu za razvoj kojima se briše klauzula po kojoj iza svih garancije koje je izdao Fond stoji država, i (4) saglasi se sa ukidanjem državne pomoći, uključujući tu budžetske subvencije, garancije vlade, pozajmice iz budžeta, ili bilo koji drugi oblik državne podrške, Železari Smederevo.
„Kriterijum prethodne akcije je najjači kriterijum uslovljavanja Fonda– ako ih ne ispunite neće doći do sastanka na bordu Fonda. Ako imate četiri takva kriterijuma, to je neobično visok broj i dobro je da smo to položili“, kaže Antić. Istovremeno, ovi kriterijumi signaliziraju i šta su najvažnije tačke programa.
Majski izazovi
Prva sledeća revizija će, kaže Antić, biti ozbiljan test za vladu. „Očekujem da će planovi četiri javna preduzeća – EPS-a, Srbijagasa, Železnica Srbije i Srbijagasa – biti jaka karta Fonda u razgovorima sa Srbijom za majsku reviziju, dok će budžet verovatno biti detaljnije razmatran pred kraj godine.
Zapravo, vlada je već ušla u brzi voz – još je zabavljena Železarom Smederevo, gde je u toku isprobavanje druge od tri opcije koje je Vučićev kabinet usaglasio sa Fondom (privatizacija, profesionalni menadžment ili stečaj). U martu, pored uglavnom pripremljenog finansijskog plana za EPS, vlada treba da reši pitanje Azotare, i Metanolsko sirćetnog kompleksa ( do kraja marta) i Petrohemije (do kraja aprila). Ovde vlada, logično, računa na rusku kartu jer je zajednička karakteristika preduzeća iz petrohemijskog kompleksa to što mogu da posluju bez gubitaka samo uz nisku cenu gasa. „Šanse za uspešnu privatizaciju ovih preduzeća bi se znatno povećale ako bi se postigli dugoročni ugovori sa ruskim isporučiocima kojim bi se garantovala niska cena gasa ili ako bi se kao kupci pojavila preduzeća iz Rusije koja su povezana sa Gaspromom“, kaže ekonomista Milojko Arsić.
Ako takvi aranžmani ne bi uspeli, vlada bi se našla pred još većim problemom od smederevskog. Kao što je do pre kratkog vremena dogovor sa Esmarkom izgledao kao rutinska operacija a onda propao, tako je nejasno i šta je sa ruskom kartom – u februaru je sudeći po izjavi premijera Vučića ona bila u opticaju, iako je prošlog novembra izgledalo da su Rusi rekli da ih ta ponuda ne interesuje. S tim u vezi MMF bi mogao da usmeri pažnju na iskrivljavanje tržišne utakmice koji proizilaze iz brojnih međudržavnih sporazuma. Iako na prvi pogled to izgleda čudno, jer mnogi od ovih sporazuma predstavljaju brži kanal za izvoz, slom Južnog toka koji je prilično devastirao Srbiju, govori u prilog Antićeve teze da netransparentni državni dogovori imaju svoje ozbiljne rizike.
Uslov da Srbija ne finansira velike državne kompanije iz budžeta ne proizilazi samo iz aranžmana sa Fondom nego i iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). To je dobro jer je državna pomoć u Srbiji bila preterano visoka (preko 3% BDP, za razliku od zemalja EU gde je do 1,5%), a njeni rezultati su bili više nego skromni, kaže Arsić. Antić pak primećuje da je neobično da neko ko 6 do 10 godina neće postati član Unije primenjuje evropske norme koje mu štete. „Tim pre što je čitav odnos Evrope prema Srbiji i regionu polukolonijalan“.
I Arsić i Srboljub Antić očekuju da će MMF, posebno kod ovih krupnijih zalogaja (Smedereva i hemijskog kompleksa), ostaviti Srbiji nešto duži rok od predviđanog da reši ove probleme. „Ne bi me čudilo da se osnuje nekakav paradržavni fond iz koga bi se na kratak rok premostili problemi, ali na dugi rok te firme se moraju ili privatizovati ili zatvoriti“, kaže Antić.
Ako je razlog zbog koga je MMF Železari odredio status „prethodne akcije“ očigledan, nešto je manje jasno zašto je taj kriterijum vezao za paket zakona koji uređuju bankarski sektor: „Ovde bi moglo biti negativnih iznenađenja“, kaže Antić. „U jednom od tih bankarskih zakona provučena je odredba da Srbija može da osnuje banku za loša potraživanja. Ako se to bude desilo onda ćemo imati šansu da kao poreski obveznici plaćamo loše odluke menadžera banaka u Srbiji. Iako to ne piše eksplicitno u programu, čini se da je Fond uspeo da napravi teren za jednu takvu soluciju i mislim da će, ako se to bude desilo, to biti vrlo loše za Srbiju. Država ne bi smela da dozvoli da trošak loših odluka menadžera banaka koji sada imaju veliki procenat nenaplativih kredita snose građani. Za ove zajmove postoje rezervisanja, a u najgorem slučaju banke mogu po osnovu tih gubitaka da otpišu deo kapitala. Ostaje da vidimo kako će se ova tema razvijati“, kaže Antić.
Malo svetla na ovaj problem bacila je svojom izjavom guverner Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković koja je TV Pinku rekla da je ukupan iznos problematičnih kredita 484 milijarde dinara ili 3,6 milijarde evra, i da je svega 11 odsto (51 milijarda dinara) ustupljeno, odnosno izmešteno iz bankarskog sektora na osnovu regulative donete 2012. godine.
Zanimljivo je primetiti da strane banke gotovo nimalo nisu, bar u proseku, bile bolje od domaćih pa je kod prvih (šest banaka sa udelom države u vlasništvu) procenat NPL 23,3 odsto a kod 23 strane banke 21,2%.
Zahvaljujući aranžmanu sa MMF to je prepoznato kao problem kojim treba da se, pored NBS, bave i Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede, i pravde, rekla je guverner, pri čemu će NBS imati pomoć međunarodnih institucija, ili kako eksplicitno piše u aranžmanu sa Fondom – MMF-a, Svetske banke i EBRD-a.
„Meni deluje neobično da će u tom poslu učestvovati i EBRD jer tu postoji konflikt interesa. EBRD ima udele u domaćim bankama, a nedavno je dao ogroman kredit za agenciju za osiguranje i depozita i čini mi se da bi bilo logično da ova institucija bude isključena iz priče o sređivanju stanja u bankarskom sektoru“, kaže Antić.
Mogućnost da Srbija ne uspe iz različitih razloga da napuni budžet (globalnih i regionalnih poremećaja, otpora rešavanju problema u preduzećima u restrukturiranju, opstrukcija u smanjivanju administracije, slabom privrednom rastu), već je razmotrena u samom aranžmanu. Suprotno tvrdnji vlade, da je povećanje PDV isključeno, ono je naime, kao i akciza na gas, predviđeno kao sledeća mera koja će biti uvedena ako prihodi budžeta podbace. Za razliku od vlade koja tvrdi da se efekti mera štednje već vide u boljem izvršenju budžeta od očekivanog, Fiskalni savet je već više puta ponovio da je reč o uobičajenom januarskom efektu a Srboljub Antić tome dodaje još jedan detalj: bolje punjenje budžeta dolazi i od PDV-a na uvezenu električnu energiju što je anomalija izazvana činjenicom da se EPS još nije sasvim oporavio od poplava. Kad ovde stvari budu dovedene u red, EPS će postati izvoznik i vanrednih prihod od PDV će nestati.
Ljudski faktor
Jedna od najvećih nepoznanica programa vezana je za smanjenje zaposlenih u državi. U aranžmanu je ono omeđano sa tri strane, dogovoreno je otpuštanje 5% zaposlenih, nastavak poštovanja pravila da se na svakih pet koji odu (bilo penzionisanjem ili odlaskom u privatni sektor) može zaposliti jedna novi čovek, dalje otpuštanje u skladu sa sagledavanjem situacije u svakom delu administracije i uvedeno pravilo da u slučaju boljih prihoda u budžetu, taj priliv ne može da se prelije u povećanje ukupne mase zarada za ovaj sektor koji je utvrđen na 7% BDP.
Antić, koji je zagovornik minimalne države kakvu imaju baltičke zemlje smatra da je ovo neophodna mera, tim pre što, „je birokratiji u prirodi da buja“, a Arsić misli da će pravilo 5:1 izazvati prilične probleme tamo gde je teško primenjivo: nastavnik geografije ne može da zameni nastavnika matematike, anesteziolog ne može zameniti gastroenterologa ….. On smatra da bi ovaj plafon trebalo podići na 8% BDP.
U zemljama koje su uspešno sprovele slične mere štednje, u Irskoj, Portugaliji, i Velikoj Britaniji na primer (Grčku da ne pominjemo), štednja je ostavila devastirane sektore školstva i zdravstva i proizvela odliv najkvalitetnijih kadrova. Pretnja bankrota je nestala, slab privredni rast se vratio, ali su zemlje izgubile ključne oslonce budućeg rasta.
Antić smatra da školstvo ništa ne bi izgubilo ako bi deo univerzitetskih profesora koji ne ispunjavaju stručne kriterijume izgubio posao. „Zašto bi se brinuli da li je nekom profesoru skinuta plata sa 300 na 270 hiljada dinara, zašto bi trebalo da nas zabrinjava ako neko od 63 hiljade konsultanata u javnom sektoru, koji već rade za državu, izgubi svoj dodatni prihod? Treba mnogo više da nas brine šta je sa ljudima koji imaju decu, rade na crno i naravno nemaju onu pažnju medija koju dobijaju gore pomenuti. Hajde da vidimo kako ovaj naš siromašan svet koji je možda i neobrazovan i nekvalifikovan može da prosperira.“
Smisao svakog programa Fonda je da jednog bolesnika osposobi toliko da bude sposoban da otplaćuje svoj dug, a ne da ga pripremi za olimpijske rekorde, kaže Antić. Tu leži najveća odgovornost vlade, jer uz pomoć programa (gašenja neefikasnih preduzeća i smanjenjem pritiska na budžet) i nizom drugih mera (boljim poslovnim ambijentom, mnogo boljim radom sudstva, efikasnijom upravom) gde vlada pokazuje izuzetno mali napredak, trebalo bi stvoriti prostor za rast privatnog sektora, upozorava Arsić.
Antić u uslovima recesije (koju vlada negira, iako u dokumentu Fonda i to piše) vidi kao jedinu mogućnost za povećanje BDP u ovoj godini, oporavak proizvodnje EPS, koji još nije na vidiku. Druga važna karta su kapitalna ulaganja (gde je vlada pogrešno štedela tokom prošle godine), znatno bolje upravljanje velikim infrastrukturnim projektima gde Srbija ima obezbeđenih 3,5 milijardi dolara ali ne i stručne ljude, i nešto relaksiranija monetarna politika koja će, sudeći po tekstu aranžmana, moći da uđe u opticaj ako na fiskalnoj strani budu ispunjeni preuzeti zadaci.
Postoji mnogo razloga zbog kojih bi postojeći aranžman mogao biti revidiran: Antić skreće pažnju na činjenicu da su ukupni globalni trendovi postali teško predvidivi da i institucija kakva je MMF, sa vrhunskim kadrom i modelima predviđanja, na svakih šest meseci revidira prognozu globalnog rasta. U mirnijim vremenima, prognoze kretanja ključnih veličina, unutar ispregovaranih aranžmana nisu mogle da dobace dalje od 15 do 18 meseci. Postoje i mnogi unutrašnji razlozi da program ne uspe: U Hrvatskoj se na primer smanjenje zapošljavanja u javnom sektoru završilo tako što su svi otpušteni, ponovo primljeni kroz ugovore o lizingu (što je praksa koja se već sprovodi i kod nas) koji su, po računici tamošnjih sindikata, na kraju po državu bili još skuplji od prethodnog rešenja. Postoji mogućnost da otpori reformama budu preveliki i da vlada ustukne, tim pre što, kako kaže Antić, zaokruživanje onoga što smo aranžmanom počeli, ne može biti završeno u mandatu jedne, već verovatno dve vlade. Tada bi smo se suočili sa još razvaljenijim realnim sektorom i još većim siromaštvom.
Svi, pa i uspešni programi štednje u evropskim zemljama, doveli su do velikog raslojavanja i povećanja nejednakosti unutar društva. Po dva osnova, SILK metodi i Gini koeficijentu, Srbiji ima srazmerno visok stepen nejednakosti u društvu. Mereno SILK metodom, odnosom dohodaka najbogatijeg i najsiromašnijeg kvintila (20%) stanovništva, taj jaz je u Srbiji 8,8 odsto i najveći je u Evropi (prosek 5,0). Mereno Gini koeficijentom on je 38,0 (u odnosu na evropski prosek od 30,4) a kada se isključe socijalni transferi i penzije 54,4 (gde je najviši stepen nejednakosti kada je Gini 100). Veća nejednakost u Srbiji uglavnom je posledica skromnog obima socijalne zaštite i nepostojanja progresivnog oporezivanja dohodaka.
Drugim rečima i pre nego što smo zagazili u program, znamo da su kod nas siromašni veoma nezaštićeni, a bogati veoma (i poreski) privilegovani. To je kao što je pokazalo i evropsko iskustvo poligon za moguće jačanje populističkih pokreta svih vrsta, a sudeći po nekim već aktuelnim kampanjama, taj zaokret bi mogao biti samo udesno.
broj 115, mart 2015.