Poznanstvo sa tajlandskim kraljem koji je svirao džez, sa direktnim potomkom Mehmed paše Sokolovića i druženje sa Iračanima Volterom i Bizmarkom, samo su delić uzbudljivog sadržaja najnovije knjige Milana M.Pajevića, inženjera koji je deo svog radnog veka proveo kao ekspert tehničke pomoći UN, a čiji je neostvareni san da bude džez klavirista i životna strast sakupljanje stripova.
Kada je Milan M. Pajević kao ekspert UN stigao iz Beograda u indonežanski grad Bandung, to je, kako piše u svojoj najnovijoj knjizi „Zapisi sa Orijenta“, za njega i njegovu porodicu bio kulturni šok, koji je doživeo već pri prvom susretu sa predstavnikom indonežanske vlade u projektu UN, kineskim inženjerom Lim Cingom. Njegov domaćin je neposredno pre tog susreta tragično izgubio sina, a na Pajevićeve izjave saučešća je reagovao kao da je u pitanju nevažan događaj, smejao se i pričao viceve. „Bilo mi je izuzetno neprijatno i mislio sam da nesrećni otac nije pri sebi“, priseća se Pajević, „dok mi, kasnije, nisu objasnili da je moj domaćin sledbenik konfučijanske tradicije koja nalaže da druge ne opterećujemo svojim problemima. Zbog načina na koji sam se ponašao, pomislio je da nije dovoljno dobro prikrio osećanja i da se pokazao nevaspitanim, pa je tokom celog sastanka pokušavao da me oraspoloži“.
Naš sagovornik je čovek sa toliko životnih interesovanja i profesionalnih funkcija da ih je nemoguće pobrojati u jednoj rečenici. Rođen je 1928. u Berlinu, školovao se u Beogradu gde je završio Tehnološki fakultet, radio je u Institutu za ispitivanje materijala Srbije, a od 1962.do 1976. boravio je u Indoneziji, na Tajlandu, u Iraku i Iranu kao menadžer projekata Tehničke pomoći Ujedinjenih nacija za uspostavljanje multidisciplinarnih instituta za građevinarstvo za stanovanje i stambenu izgradnju. Sa akademikom Brankom Žeželjom osnovao je Centar za industrijalizaciju stambene izgradnje Instituta tehničkih nauka SANU, bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za solarnu energiju do 1992. godine, član Odbora za energetiku SANU, konsultant kompanije Lafarge prilikom privatizacije fabrike cementa u Beočinu…
“A onda sam rešio da je dosta i da je vreme da se zaista posvetim penzionerskom životu“, tvrdi Pajević.
BiF: I onda ste tokom „mirnog penzionerskog života“ napisali tri knjige, gostujete u radio emisijama posvećenim džezu…
Milan M. Pajević: Po profesiji sam inženjer, ali moj neispunjeni san je bio da postanem džez klavirista. Još kao student sam svirao klavir, klasičnu i džez muziku, ali nisam bio dovoljno talentovan da bih od toga mogao da živim. Za sebe mogu da kažem da sam možda „najprofesionalniji ljubitelj“ džeza koji slušam već 75 godina. Druga moja strast, još od detinjstva, je sakupljanje stripova i posedujem veliku kolekciju. Štampao sam tri knjige, ne zbog književnih ambicija, već kao svedočanstva jednog vremena. U najnovijoj knjizi opisujem iskustva koja sam stekao kao ekspert UN u različitim zemljama i kulturama, dok sam u prethodne dve pisao o svojoj mladosti u Beogradu, o jednoj građanskoj porodici u ratnom i poratnom vremenu. Naravno, reč je o subjektivnim utiscima, ali budući da sam se ceo život bavio istraživačkim radom trudio sam se da svoja izlaganja dokumentujem mnoštvom istorijskih izvora.
BiF: Za sebe u šali kažete da ste „čuburski patriota“, ali iako ste proveli mladost na Čuburi, rođeni ste u Berlinu.
M. Pajević: Da, moji roditelji su boravili u to vreme u Berlinu, jer je otac takođe bio inženjer i tamo je bio na specijalizaciji, a u prvoj knjizi sam pisao i o ulozi moje porodice u osnivanju Radio Beograda. Moj deda po majci, Milan Ž. Đorđević, bio je generalni direktor ministarstva PTT i o svom trošku je izdavao časopis „Telegraf i telefon“ u kome je promovisao ideju da se osnuje akcionarsko društvo i da se uspostavi prva radio stanica u Beogradu. Desilo se da je prilikom otvaranja prve radio-telegrafske stanice u Rakovici, predstavnik francuske kompanije koja je dobila taj posao na konkursu bio inženjer Krsto Anđus, otac moje supruge. Njih dvojica su su se tada upoznali, ni ne sanjajući da će se jednog dana oroditi.
BiF: Da li je inženjerska tradicija u Vašoj porodici uticala i na Vaše profesionalno opredeljenje ?
M. Pajević: Kada sam 1946. upisivao fakultet, tehnologija se smatrala profesijom budućnosti i zato sam hteo da upišem Tehnološki fakultet u Beogradu. Zbog ogromnog broja kandidata nisam uspeo, pa sam kao drugo rešenje upisao građevinu, s tim da posle završene druge godine pređem na tehnologiju, što sam i uradio. A onda sam se celog života bavio građevinarstvom.
BiF: Ko Vas je na to nagovorio?
M. Pajević: Prekretnica u mom profesionalnom životu je nastupila kada sam bio prinuđen da zbog političkih razloga dam otkaz na Farmaceutskom fakultetu. Čuo sam da se otvara razvojni deo u Institutu za ispitivanje materijala Srbije kod Branka Žeželja, i kada sam došao da tražim posao, on me je poslao njegovom pomoćniku, inženjeru Miki Maksimoviću, koji je kao i cela njegova porodica bio okrenut književnosti i prevođenju. Nisam znao ništa o građevinarstvu, ali sam rekao da sam po prirodi radoznao, da volim da se upuštam u nove stvari i da se ne bojim rizika, da govorim više jezika i da mislim da će mi to pomoći da počnem brzo da razvijam neke nove oblasti. To mu se dopalo, pa mi je sa Žeželjom obezbedio najbolju literaturu i opremu. Podržavali su me u svakom pogledu, što sam opravdavao svojim rezultatima, tako da su mi njih dvojica svojim razumevanjem i dobronamernošću potpuno promenili život.
BiF: Nakon petnaestogodišnjeg boravka u inostranstvu kao ekspert UN, nastavili ste saradnju sa Brankom Žeželjom, osnovavši Centar za industrijalizaciju stambene izgradnje u Akademiji nauka. Šta je bila njegova svrha?
M. Pajević: Gotovo ceo Novi Beograd je izgrađen na bazi sistema betonske prefabrikacije, koja je efikasna sa stanovišta broja izgrađenih stambenih jedinica, a mi smo se zalagali da se uvede kataloška izgradnja na bazi podsistema koji se mogu iskombinovati prema želji arhitekte i omogućavala je fleksibilnije performanse i nov tip standardizacije. U to vreme sam ponovo počeo da obraćam više pažnje na pitanje energetike. Naime, još pre šest decenija sam radio na razvoju eksploatacije škriljaca, o čemu se sada polemiše u Srbiji kao o nečemu novom. Još tada je u Pančevu pokrenut probni pogon za destilaciju uljnih škriljaca iz aleksinačkog rudnika, a moj zadatak je bio da iznađem sve mogućnosti za korišćenje otpada iz tog destilacionog procesa za proizvodnju građevinskih elemenata.Ne pratim više razvoj u toj oblasti, posebno u Americi gde je težište prebačeno na proizvodnju gasa, ali ono što mogu da kažem je da se prilikom razmatranja takvih projekata mora voditi računa da oni zahtevaju ogromno znanje i višestruke investicije, uključujući i opsežne mere za zaštitu životne sredine.
BiF: Obnovljivi izvori energije se, takođe, promovišu kao nova oblast kod nas, a Vi ste se tom problematikom aktivno bavili još pre tri decenije.
M. Pajević: Energetska efikasnost je bila moja glavna preokupacija tokom poslednje decenije profesionalnog angažmana u SANU. Tada smo mnogo radili na tome, posebno na solarnoj i drugim vidovima obnovljivih energija, ali svi ti pokušaji su pali u vodu zbog socijalne cene električne energije. Instaliranje uređaja i sprovođenje rešenja koja smanjuju potrošnju, treba da se isplate najdalje za 10 godina, a kod nas je to bilo moguće tek za 20 do 30 godina, zbog niske cene struje. Na žalost, danas se u raspravama o tome i dalje navode potpuno isti problemi.
BiF: U najnovijoj knjizi pominjete da su na Vašu preokupaciju energetikom uticala i iskustva koja ste stekli na Dalekom i Srednjem Istoku, posebno u Iraku.
M. Pajević: Tamo je tradicionalna arhitektura potpuno prilagođena klimatskim uslovima. Recimo, arapske kuće su rađene sa malim otvorima, debelim zidovima, zaštitom od prašine i sunca, a na način gradnje utiče i religija, pa određene prostorije, naročito higijenske, ne smeju biti okrenute ka Meki. Meni je celokupno to iskustvo bilo veoma zanimljivo, i mada sam u tim zemljama boravio kao menadžer razvojnih projekata, moje aktivnosti bi se pre mogle nazvati „kako ujediniti nacije“. Tako sam, na primer, u Bagdadu sa jedne strane imao tim stranih eksperata iz različitih zemalja, koji je trebalo da sarađuje sa lokalnim timom stručnjaka koji su činili Arapi, Turci, Kurdi, Jermeni, Jevreji, hrišćani različitih veroispovesti… Na primer, jedan irački inženjer,asirski pravoslavac koji se zvao Volter me je odveo na sastanak sa pomoćnikom ministra koji se zvao Bizmark. Osim što su se razlikovali po etničkoj pripadnosti i religiji, članovi lokalnog tima su imali i različita politička opredeljenja, pa da bih uspeo sve da ih okupim u jedinstveni tim sa stranim ekspertima, morao sam da budem veliki diplomata, da se uklopim u različite kulture i da u hodu nalazim kompromise. Nažalost, već tada se na Srednjem Istoku nazirao haos koji danas vlada, o čemu, takođe, pišem u knjizi.
BiF: Nakon takvog iskustva iza sebe, šta Vam je najvažnije u životu?
M. Pajević: Moja porodica. Ništa od toga ne bih uradio bez podrške moje supruge Jovane koja je zbog mog posla žrtvovala karijeru perspektivnog biologa. Ja sam srećan čovek jer sam dočekao da proslavim 60 godina braka. Za tu priliku treba da spremim govor i imam ogromnu tremu.
broj 116, april 2016.