Nedavno osnovana Evroazijska ekonomska unija i kineski novi „put svile“ sve ambicioznije trasiraju budućnost evroazijskih integracija i postavljaju pitanje da li će one stići sve do Lisabona, ili će se zaustaviti u Minsku i Istanbulu.
Osnivanje Evroazijske ekonomske unije početkom ove godine, koju čine Rusija, Kazahstan, Belorusija i Jermenija, uz Kirgistan kao pridruženu članicu, dodatno je učvrstilo integracije između zemalja koje su već bile u jedinstvenom carinskom i ekonomskom prostoru. Kako je zvanično nastala u jeku ukrajinske krize, mnogi komentatori su požurili da EEU nazovu još jednim neuspelim projektom ruskog imperijalizma, pa čak i „privatnom iluzijom“ ruskog predsednika Vladimira Putina.
Međutim, procesi koji su doveli do uspostavljanja EEU i drugih nivoa integracija između njenih članica daleko prevazilaze granice i interese jedne zemlje. Počeli su još sredinom devedesetih godina prošlog veka, na predlog tadašnjeg i sadašnjeg predsednika Kazahstana Nursultan Nazarbajeva o stvaranju regionalnog trgovinskog bloka – u vreme kada niko izvan Rusije nije ni znao ko je Putin.
Prvi korak ka ozbiljnim integracijama načinjen je 2000. godine kada je nastala Evroazijska ekonomska zajednica, a osim današnjih članica EEU, ovoj zajednici pristupili su Tadžikistan i Uzbekistan i formirano je zajedničko tržište. Rusija, Belorusija i Kazahstan nastavili su da rade na integracijama i 2010. udružile su se u carinsku uniju, a 2012. u jedinstveni ekonomski prostor.
U šestoj brzini
Zemlje EEU zauzimaju 15 odsto svetske teritorije i obuhvataju tržište od 180 miliona ljudi. Iako njeni osnivači od početka insistiraju da je udruživanje zasnovano isključivo na ekonomskim interesima, administrativno uređenje EEU upadljivo nalikuje načinu na koji je organizovana Evropska unija, uključujući i osnivanje sopstvenog suda i razvojne banke, kao i potpisivanje Ugovora o kolektivnoj bezbednosti koji od 2002. godine funkciniše kao vojna alijansa. Rusija ne krije da se u političkom smislu oslanja na evroazijske integracije, a Putin je pre samo pet godina sa entuzijazmom govorio o zajedničkom prostoru „od Lisabona do Vladivostoka“ na kojem bi u dugoročnoj perspektivi trebalo da bude uspostavljena slobodna trgovina. Iako ovaj koncept u to vreme nije naišao na konkretan prijem u Evropskoj uniji – a danas izgleda kao puka utopija zbog dešavanja u Ukrajini – on ukazuje na dugoročne težnje Rusije i ne treba sasvim odbaciti mogućnost da će se EU u budućnosti približiti tim težnjama. U međuvremenu, Rusija je fokusirana na priključivanje novih članica EEU. Pregovori sa Tadžikistanom su u toku, a pozivi za priključenje su u prethodnim godinama osim u Uzbekistan, poslati u Moldaviju, Gruziju i Ukrajinu (koja je 2013. godine podnela zahtev za dobijanje statusa posmatrača u EEU).
EEU je načinila još nekoliko značajnih koraka izvan „sovjetske“ zone uticaja. Nursultan Nazarbajev je prošle godine zvanično pozvao Tursku da se priključi uniji. Možda još bitniji korak predstavlja sporazum o slobodnoj trgovini sa Vijetnamom, koji se trenutno finalizira i planiran je za potpisivanje tokom ove godine. EEU je uspostavila zajedničke komisije za ispitivanje mogućnosti potpisivanja istovetnih ugovora sa Indijom, Egiptom i Izraelom.
Sa druge strane evroazijskog prostora, Kina punom parom sprovodi sopstvenu inicijativu. Radi se o uspostavljanju novog „puta svile“ – mreže kopnenih i pomorskih trgovačkih ruta 21. veka koja treba da poveže Kinu sa Evropom i Afrikom preko centralne, zapadne i jugoistočne Azije i učvrsti njeno prisustvo u regionima kroz koje će ovaj put prolaziti. Iako zapadni mediji za sada ne posvećuju previše pažnje kineskoj inicijativi, vidljivo je da se ona odvija gotovo neverovatnom brzinom. Kina je infrastrukturno povezala srce svoje ekonomije koje se nalazi na istoku sa udaljenim teritorijama na zapadu, kao čvorištima za dalje povezivanje sa centralnom Azijom i Rusijom. Pre nešto manje od šest meseci prvi teretni voz pošao je sa istoka na zapad Kine da bi, nakon toga, preko Kazahstana, Rusije, Belorusije, Poljske, Nemačke i Francuske stigao do svog krajnjeg odredišta u Španiji, prešavši put od nekih 13 hiljada kilometara. Iako u sebi nosi mnogo više simbolike nego realnog ekonomskog uticaja, ovo prebacivanje tereta vozom jasno je demonstriralo kapacitete novog puta svile, kao i značaj koji u njemu imaju centralnoazijske zemlje.
Novi put svile će se iz centralne Azije račvati na dva glavna kraka: jedan će kroz Sibir ići ka Moskvi i dalje ka Nemačkoj i Baltiku, dok će drugi krak stići do Evrope sa jugoistoka – preko Irana i Turske. U isto vreme, pomorski deo pojasa je zamišljen tako da spaja kineska mora sa jugoistočnom Azijom odakle bi nastavio ka Indiji i Africi, i najzad preko Crvenog mora izbio na Mediteran. Kina je zvanično pozvala Indiju i Rusiju da se uključe u izgradnju novog puta svile, kojem će osim luka, pruga i puteva biti potrebni energenti, kao i optičke mreže.
Kako će se finansirati ambicije
Istorija je zabeležila mnoge ambiciozne projekte koji usled nedostatka finansija nisu zaživeli. Zato je suštinsko pitanje da li će za izgradnju tako grandiozne trgovačke i infrastrukturne mreže biti dovoljno novca? Trebalo je samo godinu dana nakon što je kineski predsednik Sji Đinping predložio stvaranje Azijske infrastrukturne investicione banke da ova institucija dobije odobrenje 22 azijske zemlje, Kinu i Indiju kao glavne deoničare i početni kapital od 100 milijardi dolara. Banka treba da počne sa radom u narednim mesecima i predstavlja svojevrsnog takmaca Azijskoj razvojnoj banci, kojom gotovo pola stoleća upravljaju SAD i Japan, tako da ne čudi da su jedine azijsko-pacifičke zemlje koje su bile protiv njenog osnivanja Japan, Južna Koreja i Australija. Dodatno finansiranje novog puta svile stići će iz kineskog državnog fonda teškog 40 milijardi dolara, a deo projekata podržaće i novoosnovana razvojna banka zemalja BRICS.
Sa druge strane, kineske vlasti su otvoreno saopštile svom stanovništvu da rekordne stope rasta iz prethodne decenije neće biti ostvarive u bliskoj budućnosti. Zatim, tu je velika zavisnost Kine od uvoza energenata morskim putem, usled čega je sklopila basnoslovno vredne gasne aranžmane sa Rusijom i centralnoazijskim zemljama i pojačala vojno prisustvo u Istočnom i Južnom kineskom moru, gde se pretpostavlja postojanje ogromnih nalazišta sirove nafte. Pred Kinom je i izazov velikih unutrašnjih reformi, koje su neophodne kako bi ekonomija postala efikasna i održiva.
Na međunarodnom planu Kinu čekaju izazovi pravnog regulisanja slobodne trgovine. Da bi mreže novog puta svile profunkcionisale nije dovoljno samo izgraditi infrastrikturu. Potrebne su pre svega odgovarajuće carinske integracije a iza njih i mnoge druge ekonomske i, na kraju, političke integracije koje će stvoriti okvir za efikasno funkcionisanje trgovinske infrastrukture u koju se ulaže ogroman novac. Ovaj proces obično teče sporije od procesa fizičke izgradnje luka, puteva i pruga. U tom pogledu Rusija je u blagoj prednosti, s obzirom da EEU, osim carinskog, ima svoj pravni, pa čak i vojni okvir. Ipak, Kina ni tu nije sasvim bez aduta imajući u vidu postojanje Šangajske organizacije za saradnju. Ovu organizaciju, osim Kine i Rusije kao glavnih pokretača, čine Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan, a od šest zemlja članica, tri su ujedno i članice EEU.
Trka za jedinstvenim tržištem od Atlantskog okeana do Pacifika se tako ozbiljno zahuktala a ulog – globalna dominacija – je veliki i teško mu je odoleti. Kina i Rusija su trenutno u prednosti u odnosu na SAD, jer igraju „na svom terenu“ i nemaju direktno suprotstavljene interese, naprotiv. Ipak, bilo kakvo zaokruživanje evroazijskih integracija neće biti moguće bez EU, koja, za sada, ne učestvuje u procesu stvaranja jedinstvenog evroazijskog prostora. Kina i Rusija računaju na to da će vodeće evropske ekonomije, u prvom redu Nemačka,vremenom uvideti prednosti trgovinskog povezivanja evroazijskog prostora i načiniti prve korake u tom pravcu.
Milan Kokorić
broj 116, april 2015.