Pozitivne makroekonomske rezultate u prvom kvartalu 2015. godine Vlada Srbije je popratila s izrazitim optimizmom vidjevši u njima znakove neminovnog dugoročnog oporavka ekonomije. Međutim, ako se analiziraju razlozi koji su doveli do tih, ionako skromnih rezultata, postaje očito da u njihovoj pozadini stoji statistička gimnastika i prilično nategnute interpretacije.
Pre dva meseca Međunarodni monetarni fond (MMF) odobrio je Srbiji trogodišnji stand by aranžman iz predostrožnosti težak oko 1,2 milijarde evra. Premijer Aleksandar Vučić predstavio je ovaj sporazum kao pokazatelj dobrog rada aktuelne Vlade, dodavši da je Srbija na “dobrom i sigurnom putu”. Ovo nije prvi put da premijer iskazuje svoje zadovoljstvo. Krajem januara on je, ističući statističke podatke o padu nezaposlenosti, rekao i da ga je “sramota koliko su rezultati dobri” te da je zbog toga “skoro pa zaplakao od sreće”.
U ovaj suza vredan optimističan tok uklapa se i izjava ministra finansija Dušana Vujovića da je prvi kvartal 2015. godine završen sa finansijski dosta boljim rezultatima od prvobitno planiranih. Procene su da je budžetski deficit dva i po puta manji od projektovanog, odnosno, umesto 55 milijardi dinara (458 miliona evra) minus je u prvom kvartalu iznosio 21 milijardu dinara (175 miliona evra). Uzrok ovome možemo naći u skoro pa duplo većem prilivu novca – od predviđenih 23 milijarde dinara (191 miliona evra) u prihodovanu stranu budžeta za prva tri meseca ove godine slilo se više od 42 milijarde dinara (350 miliona evra).
Na talasu “dobrih vesti” Aleksandar Vučić je najavio i rast bruto domaćeg proizvoda (BDP). Iako je isprva prognoziran pad od 0,5% do 1%, Vučić smatra da je moguć rast i to za celih 1% BDP-a u odnosu na prethodnu godinu. On je istakao i da je primetna pojačana kreditna aktivnost kod građana te da je ona porasla za 10%, kao i da je porasla (iako ne dramatično) i naplata poreza na dodatu vrednost (PDV). U svemu ovome aktuelni predsednik vlade vidi pokazatelje “ekonomskog oporavka”. “Bolje nam je, mada još ne osećamo”, gotovo hipnotički tvrdi premijer Aleksandar Vučić.
I MMF ume da greši
Da, definitivno ne osećamo ove brojke. Možda zato što brojke znaju da budu varljive. Krenimo iz početka.
Iako je u više navrata ukazivano na činjenicu da je pad stope nezaposlenosti zapravo jedna vrsta statističke gimnastike, deluje da se toga treba opet prisetiti. Podaci Zavoda za statistiku kažu da je stopa nezaposlenosti 19,6%, što je cifra dobijena na osnovu podataka iz Ankete o radnoj snazi u kojoj je zaposlenom smatrana svaka osoba koja je radila makar i jedan sat u toku nedelje, bez obzira na visinu primanja, da li je radila na crno ili je bila pod ugovorom. Jasno je da ovakvo merenje ne daje realnu sliku zaposlenosti pa je stoga bolje pogledati ukupan broj zaposlenog stanovništva koji je već godinama u silaznoj putanji. U januaru ove godine zaposleno je bilo 1,69 miliona stanovnica i stanovnika Srbije, dok su aktivno nezaposlena lica brojala su 754.000. Ukrstimo li ove podatke dobijamo sliku koja je daleko od optimistične.
MMF je nedavno objavio prognozu da će 2015. godine Srbija biti jedina zemlja u Evropi u kojoj će rasti nezaposlenost. Kako je navedeno u aprilskom izveštaju o stanju svetske privrede, Srbija će uz Grčku i Španiju biti zemlja sa najvećom stopom nezaposlenosti na “starom kontinentu”. No, vrlo brzo se oglasio ministar za rad, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin ne bi li demantovao iznesene procene opaskom da i “MMF ume da pogreši”. Svoju tvrdnju Vulin je potkrepio podatkom da je u budžetu povećan priliv doprinosa na zarade što je verovatno jedini gori način da se obračuna stopa nezaposlenosti od onoga koji se protežira u Anketama o radnoj snazi Zavoda za statistiku. Primera radi, povećan priliv sredstava od doprinosa u budžet može biti posledica pojačanog rada inspekcijskih organa.
Varljivo ekonomsko čudo
MMF se ne slaže ni sa procenama Aleksandra Vučića o rastu BDP-a. Njihove računice govore da će Srbija 2015. godinu završiti sa padom BDP-a od 0,5%. Isprva tačka legitimacije, MMF je postao kamen spoticanja optimizma koji pokušava da odašilje Vlada Republike Srbije.
Kada je u pitanju značajno manji budžetski deficit od prvobitno planiranog u prvom kvartalu tekuće godine, postoje minimum dva faktora preko kojih se olako prelazi, a koja nam mogu objasniti šta se zapravo dogodilo. Prvi faktor je taj da su javna preduzeća već u prvom kvartalu u budžet isplatila sav novac od dividendi. No problem sa dividendama je taj što one predstavljaju jednokratni priliv, pa slične injekcije nije moguće očekivati u narednim kvartalima. Drugi faktor nalazi se sa rashodovne strane budžeta. Naime, ministar finansija je priznao da je u prvom kvartalu potrošeno 44% manje novca na kapitalna ulaganja od predviđenog. Dodamo li ovome i 21 milion evra vanrednih prihoda koje su u budžet uplatili mobilni operateri kako bi dobili 4G licence, postaje očigledno da “dobri rezultati” nisu posledica nekakvog ekonomskog čuda.
Na kraju, ostaje zagonetka kako je povećana kreditna aktivnost stanovništva pokazatelj ekonomskog oporavka kao što nam to pokušava objasniti premijer Vučić. Pre će biti da je povećano zaduživanje direktna posledica smanjenja plata i penzija, odnosno mera štednje. Kako bi uspeli da se bazično reprodukuju, ljudi su sada primorani da podižu kredite i isplate tekućih obaveza odlažu za budućnost. Takođe, iole stabilna naplata PDV-a i akciza, pored pojačane inspekcijske kontrole, sigurno je održana i zahvaljujući kreditnoj potrošnji stanovništva.
“Racionalizacija” ili politika otkaza?
Ono što su preporučena uputstva MMF-a, ne bi li se iščupali iz ovog belaja, u principu se može sažeti u dve reči: pojačajte štednju. U prvi plan ističe se nužnost “racionalizacije” javnog sektora.
“Racionalizacija”, između ostalog, podrazumeva normiranje 60 platnih grupa koje donosi Nacrt zakona o platama. Iako ovaj Nacrt još uvek nije dostupan javnosti, sudeći po rečima ministarke državne uprave i lokalne samouprave Kori Udovički, pored katalogizacije radnih mesta on podrazumeva i uvođenje merenja efikasnosti rada. Ovim merenjem učinkovitosti rada biće određivana konačna plata svakog pojedinačnog radnika ili radnice.
Koncept merenja učinkovitosti rada već je uveden u zdravstvenim institucijama i naziva se kapitacija. Ovim propisom ukupna plata medicinskih radnica i radnika zavisi od niza različitih faktora. Primera radi, njima se meri “efikasnost”, odnosno broj poseta pacijenata, i “racionalnost”, odnosno vrednost lekova koje prepisuju svojim pacijentima a koja se plaćaju sredstavima obaveznog zdravstvenog osiguranja. Tako su lekari u poziciji da, ukoliko žele veću platu, svojim pacijentima tendenciozno ne prepisuju lekove i upute za različite pretrage. Ovakva vrsta kvantifikacije, koja direktno suprotstavlja interese korisnika i pružaoca usluga, definitivno ne dovodi do poboljšanja kvaliteta usluga.
“Racionalizacija” takođe podrazumeva i otkaze. Tako je još krajem 2014. godine na adrese institucija finansiranih iz budžeta poslat dopis kojim se od njih zahteva umanjenje broja zaposlenih za 6,5% u odnosu na 2013. godinu, što je obuhvat od okvirno 33.900 radnih mesta. Sporazum sa MMF-om samo potvrđuje ovu odluku, a i budžet za 2015. godinu isplaniran je u skladu sa njom. Iako Kori Udovički tvrdi da “racionalizacije ne sme da umanjuje delotvornost posla”, insistiranje na linearnom smanjenju zaposlenih u zadatom obimu ne ostavlja mnogo opcija osim da se posao raspoređuje na preostale zaposlene, što će dodatno opteretiti neke sektore.
Ćorsokak privatizacije
U ovu računicu nisu podvedena javna preduzeća, pa je sasvim izvesno da će broj otkaza još povećati. Naime, Vlada se obavezala da će rešiti pitanje 500 preduzeća koje se nalaze pod ingerencijom Agencije za privatizaciju. Deo ovih preduzeća biće privatizovan, a deo će završiti u stečaju. Takođe, predviđeno je i ukidanje subvencija državnim preduzećima, a za aerodrom “Nikola Tesla” biće raspisan tender za koncesiju.
Železara u Smederevu je već prepuštena američko-slovačkoj kompaniji HPK engeneering B.V. inače registrovanoj u Holandiji. Ona nije prodata, već data na “upravljanje”. Nezvanično, ugovorom koji još uvek nije objavljen, novom menadžementu koji broji dvadesetak ljudi biće isplaćivano više od 340.000 američkih dolara mesečno, a oni će imati pravo i na maksimum 30% profita koji ostvari topionica. Vučić je izjavio da će već u maju železara postati profitabilna. Ako je tako brzo moguće napraviti ovo preduzeće profitabilnim, postavlja se pitanje zašto to država nije mogla da uradi.
Slično pitanje možemo postaviti i u vezi sa nekim drugim preduzeća predviđena za privatizaciju. Sa MMF-om je dogovoreno da do kraja godine bude sprovedena privatizacija Telekoma. Dok zagovornici privatizacije ponavljaju da državni Telekom ne može “još dugo dobro poslovati”, ova kompanija iz godine u godinu pokazuje odlične rezultate, ostvaruje veću zaradu i više investira od ostalih telekomunikacionih preduzeća koja su prisutna u Srbiji. Zašto ga onda prodavati?
Čemu javni sektor?
Rečima samog premijera, dobrim delom da bi se otplatili krediti i smanjio javni dug koji je iz godine u godinu sve veći. Od 2008. do 2014. godine, ukupan javni dug je skočio sa 8,7 na 22,7 milijardi evra. Kako je BDP u istom periodu nominalno stagnirao, učešće javnog duga u BDP-u je sa 28,3% skočilo na 70,9%. Ipak, postavlja se pitanje da li jednokratna prodaja preduzeća koja mogu ostvarivati dobit rešava pitanje duga jer se nakon privatizacije ne može računati na njihove prihode. Takođe, ni otpuštanja u javnom sektoru neće doneti veće uštede, opašće budžetski prihodi od doprinosa i poreza, a dodatno će biti opterećena socijalna davanja. Neće se dobiti ni na kvalitetu najvažnijih usluga koje ovaj sektor obezbeđuje, poput zdravstva, školstva, sudstva, itd. Manji broj radnica i radnika moraće da obezbedi kakvo-takvo funkcionisanje već opterećenih i nedovoljno opskrbljenih institucija. Iako Aleksandar Vučić tvrdi da ne veruje u politiku “lako ćemo”, već samo u “veliki trud i rad”, ispostavlja se da je njegova politika ona koja ide linijom manjeg otpora – privatizuj preduzeća ili autsorsuj ingerencije.
Umesto da država stanovništvu koje je finansira obezbedi kvalitetne i dostupne servise, ona ih rasprodaje. Takva politika nam je dobro poznata. Privatizacija je poslednjih decenija dovela do potpune devastacije privrede i visoke nezaposlenosti. Oni koji rade ne mogu se pohvaliti platama koje im mogu obezbediti sigurnu egzistenciju. Takođe, primeri privatizacija strateških kompanija i javnih servisa u zemljama u okruženju pokazuju da se nivo usluga nije poboljšao, a prouzrokovan je i rast nezaposlenosti. Privatizovana preduzeća biće usmerena na zadovoljenje interesa svojih vlasnika, a usluge neće biti kvalitetnije, već će postati finansijski nedostupnije. Da li su to racionalnost i efikasnost koje treba protežirati?
Vladimir Simović
Izvor: Bilten