Termin „kontraverzni biznismen“ nije uobičajen za predstavnike verskih zajednica sklonih neuobičajenim poslovnim potezima, što je očigledna diskriminacija s obzirom da neprekidno dokazuju kako u pranju novca, korupciji, prevarama sa nekretninama, kreditnim karticama, kockanju na berzi ili u orobljavanju državnog budžeta nimalo ne zaostaju ni za najambicioznijom konkurencijom sa ovoga sveta. Naprotiv, u stanju su da zasene i tamo gde se niko ne bi nadao, u državama koje se drugima navode kao primer uređenog sistema, o čemu svedoče i dva najnovija slučaja.
Prvi nas vodi u Norvešku, gde je policija nedavno pretresla prostorije norveške Katoličke crkve, zbog sumnje da je lažno uvećala broj vernika kako bi na prevaru dobila skoro šest miliona evra iz budžeta. Naime, u Norveškoj, pretežno protenstantskoj zemlji, država odvaja deo sredstava za različite veroispovesti, shodno broju vernika. Biskupija u Oslu, koja upravlja registrima Katoličke crkve u ovoj skandinavskoj zemlji, tereti se da je u svoju pastvu uvrstila imena na hiljade imigranata, bez njihovog znanja i pristanka.
Zahvaljujući „avansnim vernicima“, broj katoličkih sledbenika u Norveškoj se uvećao na 65.000, a državni budžet u njihovo ime je od 2010. do 2014. olakšan za 50 miliona kruna, odnosno za više od 5,8 miliona evra. Operaciju „novac sad, vernici na odloženo“ su predvodili biskup iz Osla Bernt Eidsvig i finansijski direktor biskupije, koji su prilikom saslušanja u policiji izjavli da je registracija novopridošlih katolika u zemlju ogroman posao, te da je ljudski da se tu i tamo potkrade poneka greška.
Slučaj mariborske nadbiskupije je, donekle, drugačiji. Reč je o varijanti „udario junak na junaka“, budući da mariborski sveštenici nisu ojadili državu, već – banke. Crkva u Mariboru je zapala u teškoće još pre pet godina zbog kredita koje je uzimala od banaka „za jačanje pastoralne i edukativne delatnosti“, a koji su uglavnom korišćeni za potrebe finansijkih fonodova Zvon 1 i Zvon 2 čiji je osnivač bio ekonomat crkve u Mariboru. Usled riskantnih ulaganja u deonice na finansijskom tržištu, fondovi su završili u stečaju i sa više stotina miliona evra neplaćenih potraživanja.
Zbog nemogućnosti plaćanja obaveza, banke su nadbiskupiji 2012. blokirale sve račune. Nakon toga, Vatikan je smenio dva mariborska nadbiskupa za redom, a potom uveo prinudnu upravu, uz spekulacije da će je na na kraju i zatvoriti zbog finansijskih skandala i mogućeg bankrotstva, koje bi moglo da se odrazi i na duhovno bankrotstvo među nezadovoljnim vernicima.
Ipak, „božjom milošću“, nadbiskupija se nedavno dogovorila sa bankama o reprogramu 26 miliona evra duga do 2020.godine, uz šest odsto kamate. Dogovorom sa bankom Sparkasse, koja je predstavljala i ostale banke poverioce, mariborska crkva je dala u zalog svoje nekretnine, a reprogram znači da u naznačenom roku neće morati da vraća glavnicu duga, već samo kamate. Uprkos tome, slovenački mediji ocenjuju da je najnoviji dogovor sa bankama samo kupovina „ovozemaljskog“ vremena, jer mariborska nadbiskupija nema prihode kojima bi mogla da pokrije tako visok dug.
Stoga je već u opticaju rezervni scenario, po kome bi, u slučaju novih finansijskih nevolja, austrijska biskupija otkupila založene nekretnine kod banaka, kako mariborski katolici ne bi ostali duhovno prikraćeni za verske službe. Šta će biti sa ostalim poveriocima, zakinutim u crkvenim berzanskim manipulacijama, za sada se ne pominje. Verovatno im ostaje da se nadaju kako će ih „čudni putevi božji“, jednom dovesti i do njihovog novca. Makar na onom svetu.