Aleš Šteger, poznati slovenački pesnik, romansijer i esejista, u nedelju je neformalnom izbegličkom kampu u parku pored Beogradske autobuske stanice 12 sati javno pisao književni tekst posvećen velikoj izbegličkoj krizi našeg vremena i evropskom odgovoru na nju. Susrećući se tokom dvodnevnog boravka u Beogradu sa izbeglicama iz Sirije, Avganistana, Jemena, Iraka, Libije i Somalije i potom tokom dvanaestočasnovnog pisanja u neposrednom kontaktu sa njima, Aleš Šteger je oblikovao potresno i uzbudljivo svedočanstvo o sudbinama običnih ljudi koji su, bežeći pred ratnim nasiljem, krenuli na neizvesni put izbeglištva.
„U Beogradu sam često bio. Upoznavao sam ga u vreme ratova rata na Balkanu, video sam njegove svetle i tamne strane. Kada sam pre nekoliko meseci odlučio da izaberem novo mesto za projekat Na kraju zapisano, bilo mi je jasno da bih ovog puta želeo da reagujem na činjenicu izbegličke tragedije koja je ujedno tragedija redefinisanje evropske samospoznaje. Isprva sam mislio da to bude Lampeduza. Lampeduza je već dugo u mašti Evropljana i deluje kao metafora dalekih granica Evrope. Tamo negde daleko postoji problem, ali ga mi ne vidimo. Negde, iz dana u dan, iz mesec u mesec, iz godine u godinu tonu i dave se na desetine, na stotine ljudi koji ne žele ništa drugo nego da žive u miru, ali mi, Evropljani, ne mislimo o tome. Nekoliko meseci kasnije Lampeduza je preplavila Evropu. Možemo je naći na Kritu, u pograničnim gradovima Makedonije i na glavnoj železničkoj stanici u Budimpešti. I nalazimo je takođe ispred glavne autobuske stanice u Beogradu. Tamo je malo ostrvo trave spaljeno na letnjem suncu i posuto smećem. Ovo ostrvo je prebežište stotina i stotina izbeglica koji su doplivali ovde na putu napred, ka Zapadu. Lampeduza je ostrvo ispred autobuske stanice u glavnom gradu Srbije i ime na svim nacionalnim TV stanicama u svim jezicima samoproglašene Evrope. U to ime se govori i objavljuje prvenstveno da zatvorite granice uz povremene pokušaje proterivanja onih koji nemaju gde da odu. Ako pažljivo oslušnemo, voleli bi da budu sahranjeni u zemlji ili izbačeni iz evropske klimatske zone. Ali ovo je retorika. Činjenice su drugačije, mnogo nemilosrdnije, direktne, brutalne“, kaže Šteger na početku svog teksta pisanog juče u parku pored Beogradske autobuske stanice.
Štegerov tekst neprestano oscilira između potresne slike jednog dana izbegličkog života i, na drugoj strani, evropskog odgovora na izbegličku dramu koja se odvija pred našim očima: „Dok ovo pišem, Orbanova Vlada gradi istorijski zid na mađarsko-srpskoj granici. Dok ovo pišem, desetine hiljada izbeglica pešači sledeći puteve na severozapadu u nadi u bolje sutra. Dok ovo pišem, ulazi strah u kosti Evropljana da će imati neko ko će odgristi njihovo parče hleba (koji većina ima u izobilju). Dok ovo pišem, tihi glas emituje retoričke pahuljice o Evropi solidarnosti, multikulturnoj Evropi, sekularnoj Evropa, demokratskoj, otvorenoj, tolerantnoj i humanoj Evropi. Evropa je sve manje u stanju da se pogleda u ogledalo – umrla bi od straha kada bi videla homofobno, nacionalističko, neprijateljsko čudovište koje su svi ostavili.“
Uporedo sa pisanjem teksta, Aleš Šteger je uradio čitavu seriju fotografija ljudi, događaja i prozora koje čine sastavni deo ovog njegovog projekta.
Posle Ljubljane, Fukušime i Meksiko Sitija, Beograd je četvrti grad u kome Šteger realizuje svoj projekat „Na kraju zapisano“ i piše 12 sati na javnom mestu. Štegerov projekat, započet 2012. godine, podrazumeva da pisac jednom godišnje izabere jedan grad i u njemu javno mesto na kome će, unapred određenog datuma, pisati 12 sati sasvim slobodno, bez priprema i beležaka.
„Cilj projekta „Na kraju zapisano“ jeste radikalna interakcija između jezika i književnosti, na jednoj, i vremenu nastanka teksta, s druge strane, između intimnosti pisanja i buke vremena,“ kaže Šteger. „Juče sam pokušao da proverim na jednom vrlo konkretnom primeru kako izgleda biti kao pisac budan u uslovima koji su veliki izazov. Ja sam se kao pisac svesno izložio neposrednoj stvarnosti i stavio u jednu vrlo osetljivu i ranjivu poziciju, kako bih bolje razumeo vlastito okruženje. Teško je pisati o ljudskoj nesreći, nje je toliko u tom parku usred Beograda. Strašne sudbine!“
Aleš Šteger (1973) jedan je od vodećih savremenih slovenačkih pisaca. Za knjige pesama, eseja i za svoje romane dobio je gotovo sve važnije slovenačke književne nagrade. Knjige Aleša Štegera prevođene su na italijanski, nemački, engleski, švedski, španski, hrvatski, slovački, češki, srpski, makedonski, bugarski, litvanski i mađarski jezik. Na srpskom jeziku, u izdanju Arhipelaga, objavljene su dve knjige Aleša Štegera: knjiga eseja Berlin i putopisni roman Ponekad je januar usred leta. Aleš Šteger živi u Ljubljani.
Srpski prevod teksta Aleša Štegera koji je nastao tokom dvanaestočasovnog pisanja na javnom mestu u parku pored Beogradske autobuske stanice, zajedno sa autorovim fotografijama, Arhipelag će narednih dana objaviti u saradnji sa srpskim medijima, kao i na svom sajtu i magazinu.