Dok smo gledali tužne slike očajnih ljudi koji pokušavaju da se probiju preko Grčke, Makedonije i Srbije do zapadnih zemalja, približili smo se na sto dana do početka 21. Konferencije stranaka ili COP21, UN-ove svetske konferencije o klimatskim promenama. Ovaj COP će se održati u Parizu, a ukoliko još uopšte postoji nada da se promena klime zadrži na nekom nivou na kojem se ekosistem neće drastično promeniti, onda je događaj u Parizu od strane brojnih analitičara označen kao poslednja šansa. Poslednja šansa da se postigne dogovor svetskih čelnika koji bi ljudsko društvo naglo zaokrenuo u tom pravcu. A ono što je dogovoreno kao granica iznad koje se ne sme preći je porast temperature veći od 2 stepena.
U leto 2015., tokom kojeg su se kolone izbeglica čije su zemlje razorene ratovima, podstaknutim borbom za resurse poput nafte u pozadini, ali i izbeglice iz afričkih i azijskih zemalja koje se već sada mogu nazvati klimatskim izbeglicama jer su njihove zemlje opustošile i suše i glad, u leto te godine su i brojke nedvosmisleno govorile koliko je sati. Ovaj jul je bio najtopliji mesec ikada izmeren, na globalnom nivou. Avgust sigurno neće biti daleko od toga. Godina 2015. je na sigurnom putu da probije temperaturni rekord 2014., najtoplije godine u istoriji merenja temperature. U Pakistanu i Indiji su temperature prelazile i preko 50 celzijusa, asfalt se doslovno topio. Kalifornija proživljava četvrtu godinu suše dosad neviđenih razmera. Činjenice, međutim, da se ova dva talasa, ljudski i toplotni talas, kotrljaju zajedno prema severu, ostaju odvojeni fenomeni. O jednom se piše u vestima iz sveta, o drugom na pretposlednjoj stranici u rubrici vremenske prognoze.
Međutim, valjalo bi ove dve slike iz leta 2015. staviti u korelaciju. Jesu li upravo zemlje bogate najbitnijim resursom koji pogoni industrijsku civilizaciju one u koje je dovođena demokratija i iz kojih danas dolaze kolone izbeglica? Je li nedvosmisleno izgaranje tog resursa upravo ono što bitno doprinosi zagrevanju planete i čini njene delove nepogodnima za život čoveka? Hoće li dalje izvlačenje tog i ostalih resursa iz već uništenih delova planete dalje uzrokovati ratove i patnje, dalje zagravati zemlju i stvarati nove talase izbeglica iz mesta koja postaju pustinja, koja ostaju bez vode, koja poplavljuje more? Ukratko, je li ovo privremena kriza ili je ovo jedna nova stvarnost?
Ratovi su u vezi sa resursima, način korišćenja resursa ugrožava klimu, a i ratovi i uništena klima stvaraju nove izbeglice. Kada bi vlade u Parizu postigle dogovor koji bi prekinuo ove veze, one bi morale biti spremne da se obavežu na velika i hitna smanjenja emisija izduvnih gasova što nije izvodivo bez okretanja obnovljivim izvorima energije baziranim na sopstvenim resursima, vraćanje istorijskih dugova Zapada zemljama u razvoju koje bi iste morale da utroše u prilagođavanje novonastalim klimatskim uslovima, izbacivanje korporacija iz postupanja sa resursima bez kojih nema života, zemljom i vodom, i niz drugih mera koje nisu konzistentne sa sadašnjim stanjem stvari. Kada se piše o pregovorima često se piše o tehničkim detaljima, ali smisao je, ukratko, da bi se vlade sveta morale obvezati na stvaranje sveta bez pljačke siromašnih zemalja i njihovih resursa, na povraćaj dela novca otetog od siromašnih i na prestanak uništavanja planete kroz bezbrojne nasilne ekonomske aktivnosti“, od bombardovanja podmorja seizmičkim topovima do vađenja nafte iz bitumenskih pesaka.
Ukoliko se, međutim, ove odluke ne donesu u Parizu i kasnije ne sprovedu, ovaj talas izbjeglica i vrućine pred našim vratima će se sigurno nastaviti i jačati. Dok i sami ne postanemo izbeglice. Na žalost, šanse da će se u Parizu dogoditi neki važniji proboj su gotovo nikakve, jer bi bilo kakva promena koja se može nazvati važnom morala ozbiljno zadirati u postojeće ekonomske postavke, među njima na primer moć korporacija koja ne da slabi već i dalje jača kroz pokušaje nametanja sporazuma poput Transatlantskog trgovinskog i investicionogg parnerstva, TTIP-a, ili u poteru za večnim ekonomskim rastom na materijalno ograničenoj planeti. No, umesto rasta za sve, ono što izgledna propast pregovora u Parizu donosi je siguran rast brojki u termometru i rast broja izbeglica. Dok se zgražavamo nad postupcima makedonskih vlasti ili izjavama hrvatskih i nekih drugih evropskih, mogli bismo ih priupitati kakvu budućnost nameravaju da zagovaraju u naše ime u Parizu od 30. novembra do 11. decembra. Jer nastavak business as usual scenarija sigurno neće umanjiti ovu reku ljudske tuge pred našim vratima.
Preuzeto sa sajta H-alter