Spletom srećnih okolnosti kojima je dodata dobra doza nepromišljenog rizika, boravim već drugu godinu na ostrvu Rodosu. Moja tromesečna viza istekla je još prošlog leta, od kada živim i radim u Grčkoj na crno. Iako se katastrofa u vidu deportacije svakog trenutka može sručiti na mene, nesmotreno tabanam okolo i jurcam na skuteru za koji nemam dozvolu, ubeđena da mi se u zemlji svetlosti ništa loše ne može desiti.
Letnja sezona je prošla i vreme ponovo teče kilavim ostrvskim ritmom. I umesto da iskoristim besposlene dane tražeći posao za zimu i planirajući kako da sredim papire i svoj život, ja se radujem što u zemlji u kojoj svi igraju tavli konačno imam sa kim da igram jamb.
U bermudama hronično praznih džepova, ispranoj majici i izlizanim japankama, upućujem se na partiju jamba kod drugarica koje su skoro došle na ostrvo. Nakon par minuta vijuganja uskim sokacima starog grada u kome živim, stižem do kuće u koju su se Ceca i Gaga tek uselile, iznajmivši sprat ispod potkrovlja u kojem boravi vlasnik. Kuća je u odličnom stanju i kirija je povoljna, a jedina loša strana je što da bi se popeo u svoj stan, vlasnik mora da prođe kroz Cecinu i Gaginu kuhinju. Ali njegova sitna pojava i sanjiv osmeh ulivaju poverenje i ostavljaju utisak uviđajne i pitome osobe. Osim toga, Gaga ga sa njenih 180 cm šiša za dve glave, i ne bi joj bio problem da ga onesposobi u dva poteza.
Na kuhinjskom stolu dočekuje me tek skuvana kafa, svečano prostrt beli čaršaf i uredno složeni blokčić, olovke i kockice. Ceca nije tu – verovatno uživa u plodovima dobre sezone u nekom spa centru – i Gaga i ja ćaskamo merkajući se pred okršaj.
Zahvaljujući debelim kamenim zidovima, do nas ne dopire ni jedan zvuk spolja i potpuno smo izolovane od ostatka sveta. Opuštajući tonovi nove Café del Mar čilaut kompilacije ispunjavaju kuhinju, i pred nama se lenjo pruža dugačko, besposleno poslepodne.
Nakon par gutljaja kafe počinjemo sa igrom. Duvam u šaku, prizivam veliku kentu i teatralno bacam kockice na sto.
Pre nego što je poslednja kockica pala na beli čaršaf, kućom se prolama glasna lomljava. Buka dolazi iz pravca ulaznih vrata i traje samo koju sekundu, da bi je zamenili trčeći koraci koji nam se iz trenutka u trenutak približavaju.
Desna ruka mi je još uvek u vazduhu od bacanja, kada ispred nas izleće grupa muškaraca sa crnim maskama na glavama i oružjem u rukama. Maskirani ispunjavaju kuhinju, kroz koju pred našim užasnutim pogledom nastavljaju da trče. Pored stola za kojim sedimo zaustavljaju se dvojica sa rukama na oružju, i iako ne pričam dobro grčki znam da ono što nam kroz zube govore znači da ne mrdamo. Prestravljene, zanemelo sedimo sleđenih pokreta i misli.
Ostatak komandosa projuruje pored nas, hrleći ka stepenicama koje vode na sprat. Prelaze ih u par skokova i nakon još jedne lomljave vrata, nestaju u gornjem delu kuće. Posle nekoliko minuta ispunjenih tihom jezom, silaze. Ne trče jer više nisu sami – sa sobom vode i vlasnika kuće. Dok ga četvorica sprovode ka ulaznim vratima, primećujem da su mu na rukama lisice.
Nakon čaše vode sa šećerom koju nas stroga lica sa kojih su skinute maske teraju da popijemo, vraća nam se moć govora i drhtavim glasom odgovaramo na pitanja. Ne, nismo bile na spratu, sve vreme smo sedele u kuhinji. Ne, ne poznajemo stanodavca od ranije. Ne, ne znamo da prodaje ilegalne opijate.
Vlasnik kuće koju su nesrećno iznajmile moje drugarice bio je pod prismotrom policije već neko vreme zbog sumnje da je dilovao drogu. Upad u kuću bio je racija pripremana mesecima, u kojoj ga je policijski odred za borbu protiv narkotika uhapsio sa punom torbom dokaza. Gaga i ja smo se samo našle na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme.
Olakšanje što nas nisu napali ubice ili kidnaperi prekida grč koji me hvata kada nam inspektori koji su ostali u kući traže dokumenta. U pratnji jednog od njih, Gaga odlazi u svoju sobu i vraća se sa dozvolom boravka – tadašnjim „zelenim kartonom“.
Gagini papiri su ispravni, ali će za nju tada početi birokratska peripetija druge vrste, zbog koje će ni kriva ni dužna ispaštati mesecima. Dok policajci proveravaju njen zeleni karton, pokušavam da se smirim jer znam da moram da se usresredim ako ne želim da se pridružim uhapšenom dileru.
Sužene oči okreću se ka meni.
„A ti, jel imaš papire?“.
„Imam.“, lažem.
„Gde su?“
„Nemam ih kod sebe, ostali su kod kuće.“, trudim se da zvučim uverljivo ne skrećući pogled.
Inspektor me posmatra par trenutaka i kaže:
„Idemo da nam ih pokažeš“.
Spuštene glave prolazim poznatim uličicama u nadi da niko iz komšiluka neće primetiti da hodam između dva inspektora u civilu. Kukavički sam poslušna ne pomišljajući da pobegnem, jer od straha jedva i hodam. Mozak mi je jednako paralizovan kao kolena, i ne uspevam da smislim nikakav plan, da izbunarim spasonosnu ideju koja će ubediti policajce da me puste.
Dolazimo do moje kuće, otključavam vrata i ulazimo u dnevnu sobu niskog plafona, u kojoj se idućih desetak minuta nevešto pretvaram da tražim papire. Vadim sve iz fioka, praznim ormare i izvrćem kutije, dok inspektori strpljivo stoje pored vrata posmatrajući moju neuverljivu predstavu.
U poslednjem pokušaju odjednom se kao iznenađeno lupam po čelu i saopštavam kako mi papiri nisu tu, i kako sam se upravo setila da su kod advokata. Telefon je na stočiću pored vrata i inspektor mi glavom pokazuje na njega. Oboje znamo da nemam koga da pozovem, i bez glasa se pokoravam kada mi kaže da moram da krenem sa njima. Pratim ih do belog parkiranog vozila na čije zadnje sedište sedam, nesvesna tople jesenje večeri koja polako pada na ostrvo.
Dok sedim u policijskom automobilu, prisećam se horor priča o deportaciji. Prvo čekaš u lokalnom zatvoru da policija pohvata još ilegalaca – što može biti od nekoliko dana do nekoliko nedelja ili čak meseci. Sakupljena grupa se onda u policijskoj pratnji i sa lisicama na rukama sprovodi trajektom do Atine. Iz luke te vode pravo u atinski zatvor, u kome čekaš da te deportuju do granice. Na granici te samo izbace napolje, i moraš sama da se snađeš kako da pređeš 400 kilometara bez dinara u džepu, u japankama u oktobru. Ali najgore tek dolazi: život u mržnjom zatrovanoj i opljačkanoj zemlji, kojom porodica kriminalnih vlastodržaca seje strah, metke i bedu.
Automobil se parkira ispred policijske stanice i iz njega izlazim mračna kao senka. Stižemo do kancelarije na čija vrata jedan od inspektora koji su me doveli kuca, i u koju, pošto se iznutra čuje dozvola, ulazimo. U njoj nekoliko policajaca stoji ispred širokog stola, za kojim sedi čovek strogog pogleda ispred kojeg me dovode. Razgovara neko vreme sa inspektorima i na mene obraća pažnju tek posle nekoliko minuta.
Kada, od osobe koja je po svemu sudeći načelnik policije, po ko zna koji put tog dana čujem pitanje „Pa gde su ti papiri?“, slamam se. Obavija me magla nekontrolisane navale krupnih bezglasnih suza. Pod tolikim pritiskom moj sistem pada, i povlačim se u sebe isključujući se iz spoljašnjeg sveta. Nakon još nekoliko pitanja koja su mi upućena i na koja je moj jedini odgovor apatična ćutnja, neko me izvodi i smešta na klupu pored vrata.
Posle nekog vremena odvedena sam u istu kancelariju i po drugi put stojim ispred načelnika policije, čekajući presudu.
On mi nešto govori ali značenje reči ne dopire do mene. Ponavlja sporije.
„Sada možeš da ideš, ali donesi nam sutra tvoje papire. U redu?“
Nepoverljivo ga posmatram ne mrdajući. Naginje se prema meni i izgovora:
„Slobodna si. Idi.“
Budim se i opreznim koracima krećem ka vratima, sve vreme očekujući da će me neko zgrabiti za ruku i zaustaviti. Nesprečena dolazim do vrata, otvaram ih i izlazim iz kancelarije u kojoj više niko ne obraća pažnju na mene, tiho ih zatvaram i prolazim kroz hodnike koji vode ka izlazu. Kada sam se našla na ulici potrčala sam, i nisam stala sve dok nisam prošla kapiju starog grada, dok nisam stigla do moje kuće, u čijoj je spavaćoj sobi cele te noći, i nekoliko idućih, gorelo svetlo.
Imala sam ludu sreću, i to dobro znam. Iako je po svim pravilima trebalo da budem deportovana, puštena sam na slobodu.
Oko godinu dana kasnije, zahvaljujući tadašnjoj evropskoj imigracionoj regulativi koju su sprovodile sve članice EU, dobila sam priliku da legalizujem svoj status. Iskoristila sam je i od tada imam iza sebe više od decenije redovnog radnog odnosa i plaćanja doprinosa i poreza grčkoj državi. Blejački dani odavno su iza mene i u borbi za ostanak radila sam svašta – od držanja bingo večeri, prodaje reklamnog prostora i pravljenja kafa, do rada na izvozu grčkih proizvoda i pravljenju razvojnih strategija i poslovnih planova. Od skoro sam samozaposlena mala preduzetnica, sa potencijalom da u budućnosti stvorim nova radna mesta.
Sve zbog toga što je ilegalnoj imigrantkinji data nova šansa.
* * *
Ova priča posvećena je svima koji su trpeli – ili danas trpe – omalovažavanje i diskriminaciju zbog nepoželjnog pasoša ili porekla, koji su zbog toga žigosani kao uljezi i tretirani kao bića nižeg reda, koji su nekada pod teretom neizvesnosti plakali sklupčani u nekom uglu.
Ana Ćasić