Home Blogovi
Category:

Blogovi

BlogoviEkonomija

Šta su stvarne potrebe klijenata?

by bifadmin

Već mnogo godina molim preduzetnike i top menadžere da nabroje osnovne segmente svojih potrošača i njihove potrebe. I, osim retkih izuzetaka, ovo pitanje uvek izaziva teškoće. Kad bih ja bio investitor, nikada ne bih uložio novac u kompaniju čije rukovodstvo ne može u „po dana-u po noći“ jasno i glasno da nabroji osnovne tipove svojih klijenata i njihova očekivanja. Najbolje kompanije, koje posle preuzmu tržište od onih koji se ne udubljuju u potrebe klijenata, razmišljaju drugačije, ističe Svjatislav Birjulin.

Sredinom osamdesetih sam išao u školu, a posle časova bih produžio u drugu školu, muzičku, koja se nalazila u drugom kvartu. Gradski prevoz je tada slabo radio, i tramvaj si morao da čekaš po 40 minuta, nekada i više. I ja sam ga čekao, jer nisam imao izbora. Nažalost, tada nisi mogao iz džepa da izvadiš pametni telefon i naručiš pristupačnu i praktičnu taksi-uslugu. Ali to ne znači da ja nisam imao takvu potrebu.

Posao je prvenstveno zadovoljenje potreba klijenata. Na prvi pogled, deluje kao fraza ispod koje treba da stoji napomena: „Ovo je tako očigledno“. Najmanje trideset puta godišnje na radionicama i predavanjima pričam o „potrebama“. I nikad ta tema nije jednostavna za učesnike.

Pogledajte spisak i izaberite tačke koje se mogu svrstati u potrebe klijenata:

  • Niska cena
  • Kvalitet robe
  • Brzina dostave
  • Odloženo plaćanje
  • Kupiti čekić i eksere
  • Rezervni delovi za uređaje
  • Otići u bioskop
  • Večerati u restoranu

Koliko tačaka ste izabrali? Jednu? Tri? Pet?

Zapravo, ništa od toga nisu potrebe. To su samo načini zadovoljenja potreba. Kako da razlikujemo potrebu od načina njenog zadovoljenja? Zapitajte se: da li je ta potreba važna sama po sebi ili postoji radi nečeg drugog? Hajde da razmislimo o tome.

  • Niska cena štedi sredstva kupca ili uvećava dobit kompanije.
  • Kvalitet robe može povećati status njenog vlasnika, stvoriti osećaj udobnosti i mira.
  • Brzina dostave štedi vreme, i na primer, kapital.
  • Uz pomoć odloženog plaćanja možete razviti svoj biznis za tuđ novac.
  • Čekić i eksere kupujete da biste, na primer, postavili policu (a to je opet potrebno zbog reda ili estetike).
  • Rezervni delovi su potrebni da bi uređaji radili i zarađivali novac, a ne stajali negde bez veze.
  • Ljudi idu u bioskop da bi osetili emocije (a mladi i zbog romantike).
  • U restoranu večeramo ili iz lenjosti ili iz želje za novim doživljajem.

Zašto je to važno?

Hiljade kompanija u celom svetu žive u uverenju da zadovoljavaju „potrebe“ svojih klijenata za rezervnim delovima traktora, donjim vešom, hemijskim čišćenjem, kozmetikom, sprejevima protiv bubašvaba ili vijcima. I sve ide dobro dok se vijci, veš i hemijsko čišćenje ne počnu prodavati na svakom ćošku (marketolozi to nazivaju zasićenost tržišta). U strahu od pada potražnje, kompanije u početku pokušaju da poboljšaju kvalitet robe i usluga. Ali, kao prvo, ne trebaju svim klijentima proizvodi visokog kvaliteta, posebno ne po visokim cenama. Kao drugo, konkurencija ne stoji u mestu i takođe se usavršava. Pre ili kasnije dođe trenutak kada postane nemoguće razlikovati ponude raznih učesnika na tržištu.

Iz očaja kompanije smišljaju nove ideje, koje retko bivaju uspešne. One šire lepezu proizvoda (na primer, dodaju usluge), ali, bez razumevanja istinskih potreba klijenata, na uslugu koja je zaista potrebna možete nabasati samo pukim slučajem. Pokušavaju da stvore „brend“ i tako se zaštite od konkurencije.

Ali, kao prvo, na mnogim tržištima poznata marka nije bitan kriterijum odabira. Kao drugo, kakav sadržaj treba da ima taj brend?

A šta rade najbolji?

Najbolje kompanije, koje posle preuzmu tržište od onih koji se ne udubljuju u potrebe klijenata, razmišljaju drugačije. Uzmimo primer američku kompaniju Fastenal. Ona, između ostalog, prodaje razne industrijske spojeve — vijčane spojeve, zakovice i slične stvari. Njeni klijenti su proizvodna preduzeća. Kad su se susreli sa velikom konkurencijom, rukovodioci Fastenala nisu smanjili cene. Oni su se zamislili nad pitanjem – koje istinske potrebe svojih klijenata zadovoljava njihova kompanija? Verovatno već pretpostavljate da „isporuka vijaka na vreme“ ne može biti potreba, jer je ona važna zbog nečeg drugog.

U proizvodnji stola za kojim ovo pišem upotrebljeno je oko 30 spojeva. Njihov udeo u nabavnoj vrednosti stola je negde oko pola procenta. Za razliku od, na primer, iverice. A sad zamislite da ste vi direktor fabrike nameštaja u kojoj se prave ovakvi stolovi. Poslovni proces nabavke vijaka je verovatno sličan procesu nabavke iverice. U kancelariji sedi radnik koji pregovara sa snabdevačima, popunjava narudžbenice, kontroliše isporuku, prati plaćanja itd. Za vijke treba izdvojiti prostor u skladištu. Treba ih registrovati i obračunavati. Udeo vijaka i iverice u dodatnoj vrednosti nije isti. Ali odsustvo potrebnih vijaka u skladištu može zaustaviti proizvodnju.

Znači, vijci su mala, sitna roba, ali bavljenje njima iziskuje isto onoliko truda koliko i rad sa važnijim proizvodima. A njihov nedostatak može dovesti do ozbiljnih posledica. Da ste vi direktor fabrike nameštaja, šta biste najviše želeli? Mislim da biste najviše hteli da vijci sami nekako dolaze u skladište, da ih uvek ima dovoljno i da ne odvlače resurse. To bi, recimo, mogla biti vaša istinska potreba.

Fastenal je to shvatio. Predložili su svojim klijentima da za njih potpuno preuzmu brigu o vijcima. Direktno u fabrikama su montirali kanban-kasete sa gvožđarijom, iz kojih radnici uzimaju vijke kad im zatrebaju u proizvodnji. Elektronska vaga u kaseti prati koliko ih je još ostalo i tu informaciju šalje u skladište Fastenala, odakle se roba razvozi klijentima gde se dopunjavaju kasete. Istovremeno se informacije o troškovima šalju iz kaseta u finansijsku službu naručioca radi obračuna.

U kući imate česmu iz koje teče voda kad je odvrnete. Pri tome vi verovatno ne razmišljate otkud tamo voda, zahvaljujući arhitektama vodovodnog sistema. Sve što se očekuje od vas je da na vreme plaćate račune za vodu. Vrlo zgodno, zar ne? E, tako nešto svojim klijentima nudi i Fastenal. U fabrikama njihovih klijenata stoje „česme“ – kanban-kasete u kojima uvek ima potrebnih spojeva. Fastenal vodi računa o tome, a ne klijent. Kupci više ne moraju imati i radnika u nabavci, i skladište za gvožđariju i skladišne zalihe. Sve što se traži od njih je da na vreme plaćaju račune Fastenalu. Kako je kompanija došla do ovog sistema? Tako što se udubila u potrebe svojih klijenata. A to se isplati.

Jobs To Be Done

Ja ni u kom slučaju nisam prvi koji govori koliko je važno da kompanija razume potrebe klijenata. Autor poznatih knjiga o inovacijama, Klejton Kristensen je tvrdio da mi ne kupujemo proizvod, već ga „iznajmljujemo“ radi izvršavanje nekog posla (JTBD, Jobs To Be Done). Boca mineralne vode će izvršiti „posao“ utoljavanja žeđi po vrućini. Dizajnerska torba će pomoći da se istakne stil i imovinsko stanje njene vlasnice. Udobna stolica će omogućiti da radite bez mučnih bolova u leđima. Taksi će izvršiti „posao“ tako što će vas dovesti na aerodrom, a da pritom ne morate da tražite parking.

Mi kao kupci to sve razumemo intuitivno. Mnogi moji klijenti su čitali Kristensenove knjige i razumeju pojam JTBD. Ali kada dođu u kancelariju i pogledaju svoj proizvod iz perspektive suprotne klijentu, oni kao da oslepe. Obraćaju pažnju na nebitne elemente proizvoda i propuštaju ključne stvari.

Kakav „posao“ za nas obavljaju onlajn-prodavnice? Oslobađaju nas potrebe da trošimo vreme na odlazak u prodavnicu i vučemo teške cegere.

Kakav „posao“ za nas obavljaju taksi-aplikacije? Oslobađaju nas potrebe da zovemo taksi i čekamo.

Kakav „posao“ za nas obavljaju društvene mreže? One nam omogućavaju da zadovoljimo sopstvenu sujetu, uporedimo se sa drugima, saznamo nešto novo, pohvalimo se, promovišemo svoj proizvod i tako dalje.

A kakav posao obavlja vaš proizvod za vašeg klijenta?

Biznis Top 2021/22, u izdanju časopisa Biznis i finansije

Svjatislav Birjulin, konsultant za poslovnu strategiju

Foto: Hipster Mum, Unsplash

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
BlogoviPolitika i društvoVesti

In memoriam: Milutin Mitrović Džive

by bifadmin

I oni koji žive od pisanja ponekad ostanu bez teksta. Ovo je jedan od takvih trenutaka.

Reči su možda i suvišne u ovom momentu, a ipak preko potrebne da bismo se, na način na koji bi on to želeo, oprostili od našeg najdugovečnijeg saradnika i prijatelja – Milutina Mitrovića, koji od danas više nije sa nama.

Naši čitaoci su ga znali po detaljnim i čitkim analizama koje obiluju ne uvek kratkim ali zato uvek interesantnim digresijama, a mi po fascinantnim pričama iz mladosti, po živopisnim mejlovima sa fotografijama i opisima prelepih mesta koja je za života posetio, ali i po jednoj tradiciji uspostavljenoj pre mnogo godina – da svaki put kada u Srbiju dođe iz Italije, u kojoj je pored mora provodio mirne penzionerske dane, usred radnog vremena vodi mlađe kolege na pivo, koje smo mi željno iščekivali ne zbog omiljenog alkoholnog napitka niti zbog “opravdanog bežanja sa posla”, već zbog Dživinih dosetki i citata koje je uvek spremno “ispaljivao” iz svoje gotovo enciklopedijske memorije, u skladu sa temom razgovora.

No, naš Džive nije samo uveseljavao kolege, već ih je sve vreme, neprimetno i sofisticirano, zapravo izvodio na pravi put.

Milutin je rođen 1931. godine, preživeo je mnoge ratove i krize na našim prostorima, a deo njih je i profesionalno pratio kao novinar i urednik uglednog lista „Ekonomska politika“, a potom i dopisnik časopisa “Biznis i finansije” i sajta “Peščanik”. Čitaoci B&F-a su posebno voleli njegov feljton o Berluskoniju, u kojem je na veoma lucidan i duhovit način pratio politički život u Italiji, koji je obilovao spletkama, korupcijom i seksizmom. Džive je uspevao da sve to predstavi u pristojnim a opet veoma pitkim tekstovima, koji su se čitali “u dahu”. Bez pojmova poput “senzacionalno”, “nećete verovati šta se onda dogodilo”, bez vulgarnosti i selektivnih podataka. Onako kako novinar i treba da radi.

Iako ovo zvuči kao fraza kakvu Milutin nikada ne bi upotrebio, u današnje vreme nemaju svi novinari tu čast i sreću da uče od najboljih. Mi smo je, nekim suludim sticajem okolnosti, ipak imali.

Zato može delovati čudno što oproštaj od Milutina pravimo baš na blogu, ali imajući u vidu da je to bila njegova omiljena rubrika, u kojoj ga nismo sputavali brojem karaktera kao u štampanom izdanju, nekako se ona čini kao najadekvatnija. Bez ograničenja i sa mogućnošću stavljanja mnoštva fusnota, koje je Džive obožavao.

Verovatno bi, opraštajući se od našeg omiljenog kolege, trebalo da nabrojimo njegov dosadašnji opus, ali posle više od 60 godina provedenih u novinarstvu i pisanja nekoliko knjiga, to je nemoguće učiniti u samo jednom članku. Uostalom, mnoge njegove tekstove možete i sami pronaći na našem sajtu. Zato ćemo se, pošto već znamo kakav je Dživa bio novinar, podsetiti kakav je bio čovek.

Mnogo je prideva kojima se Milutin može opisati. Neki od njih su “mudar, umeren, pronicljiv, načitan, pravedan, pošten, nepotkupljiv, istrajan, širokih shvatanja, radoznao…” O Dživinom konstantnom pomeranju granica i volji da stiče nova saznanja najbolje svedoči jedan događaj iz pretprošle godine, kada je, sa svojih 88 godina starosti, želeo da nauči kako funkcioniše SEO optimizacija, da bi svoje tekstove prilagodio novim formatima objavljivanja.

No, za razliku od iscrpljenih radoholika koje interesuje samo napredovanje u poslu, Dživu je krasila i bitna hedonistička crta – umeo je da uživa u malim stvarima koje čine život, bilo da je u pitanju umetnost, druženje, hrana, dobra kapljica ili smešna anegdota.

I u svojim tekstovima ali i u konverzaciji uživo, voleo je da pravi interesantne digresije, ali i da citira mudre ljude. Ti citati će ostati uklesani u naše kolektivno redakcijsko sećanje.

Mnoštvo novinara “peklo je zanat” kod njega, a on bi se uvek sa istim žarom posvećivao mladim nadama, pružajući im konstruktivnu kritiku ali i ohrabrenje baš kada bi im ono zafalilo. Zato će najmlađa članica naše redakcije, sledeći njegovu tradiciju citiranja mudrih ličnosti koje su ostavile trag u istoriji, podeliti sa javnošću delove jednog Dživinog mejla koji joj je uputio na početku karijere: “Nasa profesija je na udaru utoliko što uvek na neki način učestvuje u vlasti – bilo da gladi ili da napada. Političari, poslovna elita, pa bogami i poslednje golje, imaju neodoljivu potrebu za publicitetom. Da bi to postigli korumpiraju novinare. To naročito godi nestabilnim ličnostima. U našem se poslu fukara lakše i brže prepozna. Možda ću ti ličiti na dobrog hrišćanina (mada bih se uvredio da mi to neko drugi kaže) ali jedini izlaz je da maksimalno čestito i dobro radiš svoj posao. Da dokažeš da ima novinara vrednih poštovanja. Za tebe sam siguran da to možeš. Tako shvaćeno novinarstvo ne donosi ni lovu ni slavu, možda samo povremeno neko lično zadovoljstvo – ono da smeš da se pogledaš u ogledalo ujutro dok se umivaš. Ne mnogo više. Ali, to je zapravo veoma mnogo”.

Ovakve, lične prepiske mnogo više govore o našem kolegi Milutinu Mitroviću nego svaka reč koju mi možemo u ovom tužnom trenutku napisati.

Jer, svako ko redovno odvaja svoje dragoceno vreme za podsticanje i motivisanje mladih kolega, bez snishodljivosti, bez arogancije i bez isticanja sebe i svojih postignuća u prvi plan, živeće večno u njihovom sećanju. A ako kroz njegove tekstove i publika uspe da primeti dobrotu i nesebičnost, obezbedio je svoje mesto u istoriji. Bez namere. Iz čiste dobrote.

Dživo, ti si sigurno obezbedio mesto u istoriji i kolektivnom sećanju B&F-a i svih članova njegove redakcije.

0 komentar
1 FacebookTwitterPinterestEmail
BlogoviEkonomijaIZDVAJAMOVesti

Zlatno doba korupcije

by bifadmin

Kada je pandemija kuge nastala 165. godine nove ere i potrajala punih 25 godina odnoseći povremeno čak 2.000 ljudi na dan, Marko Aurelije je bio komandant danubijanskog limesa i u tom svojstvu zadužen da se hrve sa bolešću. Bio je jedan od retkih koji je tada vodio dnevnik (pod naslovom “Sebi samom”). I on i dnevnik postali su značajni delom zbog rečenice: “Najstrašnija zaraza je korupcija, gora nego bilo koja infekcija, jer doživotno zagađuje ljude.” Marko Aurelije slovi za izrazitog intelektualca među rimskim imperatorima, a do naših vremena dospeo je postavši jedna od najosporavanijih istorijskih ličnosti u Americi u vreme vladavine Ronalda Regana i neoliberalizma. Njegova sentenca da su “porezi cena civilizacije” bila je osporavana kao da ju je izrekao neko od uticajnih tadašnjih senatora, a ne državnik od pre skoro dve hiljade godina. Razum bode oči, jer ne zastareva.

Da Aurelije nije baš preterivao potrudio se da dokaže latinista Lućano Pereli u knjizi “La corruzione politica nella antica Roma” uz uočljivu tendenciju da je republikansko uređenje umnogome doprinelo bujanju korupcije. Bilo je gotovo nemoguće uraditi bilo šta ukoliko se ne poseduje “preporuka”, a to znači da je plaćen mito pravoj osobi u lancu korupcije.

Preraspodela u prilog kapitala, a ne građana

Skok od antike do našeg vremena olakšao nam je Branko Milanović prikazom knjige “Zlatno doba Kine” Juen Juen Ang, profesorke sa Univerziteta u Mičigenu  o paradoksu ekonomskog buma i korupcije. Ona je definisala četiri tipa korupcije: sitne krađe, naknada za ubrzanje procedure, teške krađe i naknada za pristup velikim projektima. Njena je teza da tek ovaj poslednji vid – teške krađe – ima pozitivno dejstvo na ekonomski rast time što ubrzava administrativno i političko donošenje odluka o velikim projektima. Logično je da u taj krug mora biti uključen veliki broj osoba od kojih odluke zavise i koje su u stanju da opstruiraju gradnju sve dok se ne udovolji njihovim zahtevima. Očito je da Milanović samo informiše čitaoce, sumnjajući u uverljivost teze.

Prema konstataciji Transparency International osnovni cilj korupcije je da javna sredstva usmeri ka privatnim ciljevima, čime ruši međusobno poverenje, slabi demokratski sistem, sputava ekonomski razvoj, favorizuje nejednakost, socijalne podele i siromaštvo, te utiče i na ekološko unazađivanje sredine. Podložni su joj javni službenici, političari, sponzori, rodbinski kontakti i dakako korporacije. Bez izuzetka javlja se svugde gde postoje sredstva i interesi koji omogućavaju da se pod okolnostima povoljnijim od legalnih prelivaju javna sredstva u privatni sektor. Korupcija se odvija u senci, budući da je protivzakonita, i pored političara, biznismena i medija uključuje vrlo sofisticirano i bankare, advokate, agente finansijskih sistema i nekretnina – ukratko sve koji su u prilici da “privatizuju društvena sredstva”. Drugim rečima isti onaj proces koji se u tzv. socijalizmu odvijao legalnom preraspodelom, u kapitalizmu služi očuvanju tog sistema i to nelegalnim putem, krijući preraspodelu u prilog kapitala, a ne građana.

Na korupciju ode 5% svetskog BDP-a

Krize, ekonomske, zdravstvene i koje god bilo, kao i ratovi, od hladnog do ograničenog intenziteta, idealna su prilika za tu vrstu preraspodele. Bilo bi interesantno videti makar kompjutersku simulaciju ekonomske efikasnosti kapitalizma kad bi mu se ukinule te adrenalinske injekcije javnog novca koje sve učestalije izbijaju kao neka viša sila. Ne tvrdim da je kapitalizam sinonim za nepoštenje, ali je nedvosmisleno plodno tlo za njega. Valja se prisetiti Branka Horvata i njegove podacima potkrepljene tvrdnje da su u doba samoupravljanja industrijski kriminal i korupcija bili svedeni na minimalne dimenzije. Radi se o dva sistema u kojima je ovaj drugi sasvim sigurno zasnovan na čvršćim moralnim principima.

Ukupna suma na koju je svet ucenjen da je plaća kao “reket” svetskoj korupcionaškoj mafiji spada u one upečatljive – 2.600 milijardi dolara godišnje prema podacima World Economic Forum-a. To je 5 odsto svetskog BDP i poređenja radi valja navesti da je svetski prosek izdvajanja za obrazovanje ukupo 4,2 odsto BDP. Dakle, na korupciju ode godišnje više novca nego na obrazovanje sve dece na svetu. Ne bi se moglo reći da baš niko ne obraća pažnju na taj pogibeljni raskorak. Od OECD do G7, svi drže neke sastanke i diskutuju, ali su mere koje donose bez ozbiljnih efekata. U Brisbejnu je 2014. godine održan sastanak G20 na kojem su rezimirani rezultati promena od 2010. godine i konstatovano da se “promene dešavaju u poželjnom pravcu”. Bilo bi cinično pitati: u poželjnom pravcu za koga?

Procenat za ministre

U vreme nesvrstanosti partijski funkcioner Marko Bulc izrazi želju da prisustvuje postavljanju kamena temeljca za luku koju će graditi jugoslovenska preduzeća u jednoj afričkoj državi. Povedu ga, dakako, daju tome i poseban politički značaj, i veče pred svečanost vidi Bulc kako hrpe novca razvrstavaju i stavljaju u luksuzne kožne tašnice pravljene specijalno za tu priliku. Pita on o čemu se to radi. Objasne da je jedna za ministra, druga ša potpredsednika vlade i tako redom, a sadržaj je njihov procenat – korupcija. Bulc je bio jedan od onih komunista za koje je Crnjanski1 onim svojim prečanskim dijalektom rekao: “Pustite vi komunistama da veruju u poštenje, a mi da gledamo od čega se živi”. Pobunio se i rekao je da u tome ne želi da učstvuje. Objasnili su mu da su lokalni političari vrlo osetljivi pa bi moglo da se desi da ceo posao propadne ako ministar i ostali smatraju da ih vređa odluka političara da bojkotuje svečanost. Ukratko: posao je obavljen na obostrano zadovoljstvo.

To je anegdota, no istina velikih razmera izgleda drugačije. Generalno te istine koje profesorka Juen Juen Ang svrstava u pozitivne pokretače ekonomskog rasta, opisane su u ovom tekstu. 

Brana, ali ne korupciji

Idealna prlika za analizu je korupcionaški skandal pri gradnji brane koja treba da spreči česta plavljenja Venecije. Kao Mojsije, zato je i dobila ime po njemu, treba da razdvoji more pred Venecijancima i omogući im da ležerno šetaju ulicama kraj kanala i kada plimni talas dosegne tri metra. Obavilo bi se to jednim od najgrandioznijih infrastrukturnih objekata u istoriji Italije. Kada je plima 1966. godine premašila rekord od 194 santimetra i napravila grdne štete trgovinama, zgradama i gradu, doneta je odluka da se više ne odugovlači nego nađe rešenje koje će biti ne samo dugoročno nego i večito.

Tako je nastao projekat Mosè (Mojsije), koji se zapravo “krčkao” sve do 1984. godine, što znači da je neko nešto radio, proračunavao, projektovao, lobirao, eksperimentisao i dakako primao platu za to. Cena projekta se uvećavala nesmetano uvek preko nivoa inflacije pa je sa početnih 3,44 milijadri porasla na do sada verifikovanih 5,4 milijarde (za 60 odsto!), a do iduće godine, kada treba da profunkcioniše, dostićiće verovatnih 7 milijardi evra. Decenijama pratim zbivanja u Italiji i ne znam ni za jedan projekat koji u završnici nije ispostavio račun znatno veći od najvećih prognoza.
Veliki posao bez konkursa

Javni tužilac Stefano Anćiloto je definisao: “Mojsije je precizan sistem korupcije… ucene su plaćane čak i kada je korumpirani javni službenik prestao da radi na tom poslu, odnosno kada je korumpirani političar izgubio formalnu funkciju u regionu, jer takav ostaje uticajan i koristan za druge poslove… Odlično organizovan i infiltriran u sve pore, Mojsije je postao integrisan kao jedinstvena kompanija korumpiranih i koruptora. Od 1.250 miliona prve tranše uplate države nepunih 50 odsto nije otišlo na konkretne radove na terenu, nego na račune uskog kruga pojedinaca. Istina, to je faza kada se najviše ulaže u izradu i razradu projekta, međutim kako sudije navode, retko gde taj iznos prekoračuje 30 odsto. I jedna bitna karakteristika: gotovo nijedan posao nije ponuđen preko konkursa, nego direktno na ruke. Otuda je među kasnije uhapšenima hrpa svastika, braće, drugova iz detinjstva itd.

Da bi se sprečile manipulacije formirana je “mreža kolaudatora” – onih koji proveravaju tačnost izvedbe i troškova. Njihova cena u poslu kojim overavaju da je sve po zakonu iznosila je 26 miliona samo za šefa grupe. Osatali su sitne marke. Đuzepe Kaća, opštinski savetnik Venecije na saslušanju u sudu izrekao je: “Samo jedan deo otišao je na finansiranje radova, dok je drugi, ne manje značajan, otišao na finansiranje nečega drugog… Čitava operacija Mojsije vođena je procedurama koje će obezbediti najkolosalniji ikada viđen transfer javnog novca u privatne džepove”.

Kućni pritvor u vili

Iako je dosije ove afere prepun zanimljivih, koji put burlesknih zapleta i raspleta, ipak za jedan opšti prikaz valjalo bi ga prekratiti skokom na sam finale procesa. Đankarlo Galan, tadašnji predsednik regije Veneto, bez čije saglasnosti, pa čak i organizacionih sposobnosti, ne bi bilo ove grandiozne pljačke, inače ekonomista koga je Berluskoni uveo u politiku i postavio prvo za ministra za turizam i ugostiteljstvo (tako je sebi uspeo da kupi jeftino jedan mali hotel), a kasnije za ministra za kulturu gde istina ništa nije “privatizovao” ali mu je to otvorilo vrata da postane predsednik regije Veneto i sa te pozicije da bude i predsednik Konzorcijuma Venecija Nova, što mu je donosilo prihod od milion evra godišnje čak i kada se na projektu ništa nije radilo.

Njegov zamenik u Konzorcijumu postao je sudija bilansnog suda koji se bavi kontrolom svih prihoda i rashoda velikih firmi i to sa “honorarom” od 300.000 evra godišnje, a drugi zamenik mu je bio regionalni savetnik za infrastrukture regije Veneto uz 200.000 evra godišnje “prihoda na osnovu pozicije”. Tako se nizao lanac od 153 osobe, među kojima je i jedan policijski pukovnik, koje su završile pred sudom pod optužbom za korupciju.

Prvopotuženi Galan osuđen je “drastično” na 2 godine i 10 meseci kućnog zatvora, tako da je samo 78 dana istrage proveo zaista u zatvoru, uz obavezu da nadoknadi 2,5 miliona evra konzorcijumu što je deo mase od 15 miliona evra, koju su svi optuženi ukupno morali da plate. Šta više, vila u kojoj je Galan provodio kućni zatvor, ostala mu je u vlasništvu iako je napravljena novcem i upotrebom radne snage koja je radila na brani Mojsije.

Pandemija kao plodno tlo za korupciju

Što se brane tiče, sasvim je moguće da ona proradi iduće godine i tako šteta ne bude slična zastrašujućim brojnim arhitektonskim kosturima širom Italije koji podsećaju na zadivljujuće mega projekte koje je najvećim delom finansirala EU, a koji nikada nisu dobili nikakvu funkciju, jer su pare pokradene pre završetka poslednje faze.

Šta temu korupcije čini aktuelnom u ovom trenutku? Pandemija. Ogromne pare koje EU i ostale makrodržave nameravaju da ulože u oporavljanje i ekonomski procvat od Brisela preko Vašingtona, Pekinga, Tokija i sitnijih igrača, podjednako su ogroman izazov za buduće korupcione skandale – možda čak više nego ikada. Postalo je jasno da korupcija nema niti će steći dovoljno efikasnu branu koja će sprečiti njeno nadiranje. Govori se ponajviše na šta će biti trošene impozantne količine para, ali malo reči ima o tome da te pare treba spasavati od finansijskih glodara, koji gamižu sa svih strana. Transparency International već barata cifrom da je do kraja marta u sektoru zdravstva korupcija izazvala štetu od 500 milijardi dolara u svetu. Po podacima UNODC – Službe UN za suzbijanje kriminala u zdravstvu – prosečno na korupciju ode između 10 i 25 odsto ukupnih investicija i to najvše pri kupovini opreme.

Kolika je nesrazmera pozitivnih i negativnih tendecija najuočljivije je iz suočvanja podataka o stotnama milijardi koje su u doba pandemije već „isparile“ zahvajujući korupciji, i podatka da je posebno za istraživanja vakcine protiv korona virusa u SAD izdvojeno 700 miliona dolara iz javnih fondova, u Britaniji 20 milijardi funti i u EU 47,5 miliona evra na teret budžeta. Milostinja!

Jasno je da se očekuje da će privatni sektor uložiti daleko više, budući da će, ukoliko do vakcine uspe da se dokopa, postati basnoslovno bogatiji. Pa ipak, to bar otkriva da preraspodela u korist korupcije ima daleko privilegovaniji položaj.

Još deblja koverta

Jedino gde se pokušaji limitiranja nepoštenja vidljivi jeste Indija, čija je vlada uvela “hotline for citizens” gde građani mogu da prijavljuju apoteke i trgovine koje prodaju lekove znatno skuplje nego što su preporučene cene. To etički primamljivo zvuči, ali je jasno da se odnosi na maloprodaju, a najveći poslovi se obavljaju pre toga.

Zdravstvo je prosto dušu dalo za korupciju od glave do pete. Koliko je samo anketa u kojima građani iznose činjenice da bez “plavog koverta” nije moguće dobiti termin za operaciju bez desetine meseci čekanja. Dakle, od te početne instance pa nadalje, pretnja nad životom stvara atmosferu “adrenalinskih cena”, kada se ne pita pošto je. Novac, bar onih 1.800 milijardi evra koje izdvaja Brisel, teško da ima neki drugi način da se pojavi, sem da se za toliko EU zaduži kod privatnih banaka. Dakle teoretski jednoga dana se cela Evropa može naći na kolenima pred poveriocima koji traže jasnu identifikaciju svog vlasništva, odnosno prava, koja smatraju da im tim putem pripadaju. Za to vreme će se mediji zabavljati izmišljanjem bedastih priča kako Bil Gejts, Soros i slični zajedno truju Sulejmana Ugljanina, podmećući mu zatrovane antivirus maske.

Ozbiljnije i opasnije su tendencije da se amosfera haosa i panike pretvori u politički nasilno menjanje društvenih odnosa – i pandemija i korupcija idealan su povod za to.

Korupcija kao marketinški alat

Sastanak na vrhu EU od 19. jula, kada je Viktor Orban održao lekciju holandskom premijeru Ruteu, pretvoren je u Mađarskoj u trijumf njihovog pemijera ne samo nad Holanđaninom, nego i nad tendencijama da se evropska kapa počne krojiti iz više epicentara. Orban čvrsto veruje da je u stanju da Višegradsku grupu proširi i od nje napravi jako desno krilo Evropske unije. Na vlast u Mađarskoj je došao pod parolom bespoštedne borbe protiv “crvenog terora” i korupcije. Podsetilo me je to da je znatno pre njega, tačnije 1973. godine general Augustino Pinoče izveo državni udar, ubivši legalnog predsednika države, Salvadora Aljendea, u predsedničkoj palati, kao i 1.200 do 3.200 političkih protivnika po raznim sabirnim centrima. Kasnije je sudski ustanovljeno da je broj ubijenih i nestalih porastao na 17.000. Likvidirani su svi ozbiljni politički i “poslovni” konkurenti.

Sve je to izvedeno pod parolom otpora crvenom teroru i korupciji. Sedamnaest godina kasnije, nakon demokratskih izbora, Pinočeu je suđeno za zla koja je počinio, za nasilje i korupciju, ali ga je senatorski imunitet spasao zatvora, prebegao je kod svoje saveznice Tereze Mej u Britaniju i tek pred samu smrt odobreno mu je da se vrati u Čile. Posebnost čitave te operacije je u tome što je general i diktator imao snažnu podršku američkog predsednika Niksona, Kisindžera i izuzetnost da je desna (neoliberalna) ekonomska elita Milton Fridman, Hajek i čitava čikaška škola operativno vodila operacije “ozdravljenja” zemlje. Danas operacije tih razmera nisu moguće, ali ambicije diktatora postoje i najlakše se skrivaju pod plaštom efikasnosti čvrste ruke u borbi protiv korupcije. Naravno, isključivo nepoštena ekonomija nije moguća, jer je ne bi ni bilo, ali je moguća preraspodela pod njenim uticajem. Ono klasično i bespoštedno: bogaćenje bogatih i siromašenje siromašnih.

Milutin Mitrović 

Foto: leo2014, Pixabay

  1. Uveren sam da sam citirani deo pročitao negde kod Save Kosanovića, ali nikako mi nije uspelo da to pronađem i citiram izvor. Prema tome može mi se verovati na reč, a i ne mora. [↩]
0 komentar
2 FacebookTwitterPinterestEmail
BlogoviPolitika i društvoVesti

Da li odmor u Srbiji baš mora biti apsurdno skup?

by bifadmin

Ovih dana korisnici društvenih mreža se utrkuju u deljenju papreno skupog smeštaja za letovanje u Srbiji. Njihov cilj, naravno, nije reklamiranje tog smeštaja, nego kritika rentijera koji, usled zatvaranja granica, koriste priliku za brzu zaradu. Iako je ovaj trend na momente veoma zabavan, on donekle i skreće pažnju sa lepih destinacija i pristojnih smeštaja u našoj zemlji čije cene ipak nisu toliko nepristojne.

Glavna atrakcija na društvenim mrežama ovih dana su preskupe ponude smeštaja za odmor u Srbiji. Korisnici mreža se utkruju ko će naći skuplju sobu ili hotelsku uslugu, i objaviti tu ponudu na svom profilu. Ovo takmičenje započeto je sasvim slučajno kada je jedan tviteraš objavio ponudu domaćina iz Guče koji izdaje sobu sa deljenim kupatilom (što znači da ga koriste svi ukućani zajedno) za 1.330 evra za nedelju dana noćenja. To međutim nije konačna cena – u ovaj aranžman spadaju i takse i naknade od 339 evra. Zaista ambiciozan poduhvat. Za koji, ipak, postoji neko interesovanje na tržištu, pa samim tim nije ni toliko besmislen.

Pretražuj smeštaj i pokreni zabavu

Ova objava iz Guče je označila tek početak zabave. Akciji su se priključili brojni korisnici društvenih mreža koji su pronalazili veoma skromno opremljene apartmane po ceni od nekoliko stotina evra. Taj trend je ispratio i satirični portal Njuz.net, vešću da je jedan Beograđanin morao da ode na letovanje sa porodicom čak na Sejšele, jer nije mogao da priušti sedmodnevni boravak u hostelu u Guči.

U ovoj potrazi za što skupljim smeštajem koji niko neće zakupiti, pojedinci su videli i priliku za reklamu. Tako je tviter nalog pod nazivom Vikendica Zlatarsko Jezero, koji se očigledno bavi rentiranjem smeštaja, objavio: „Imajte u vidu, makar za sledeću sezonu, da nismo bili barabe i nismo dizali cene u ovom ludilu i opštoj pomami za smeštajem u Srbiji. Može i RT, da svi znaju kako smo kul”.

Dakle, reakcija je bilo u izobilju. Međutim, niko nije odgovorio na veoma bitno pitanje, koje je u osnovi cele ove zavrzlame. A ono glasi: ima li istine u tvrdnjama da je, zbog zatvaranja granica i nemogućnosti domaćih turista da potraže smeštaj van naše zemlje, odmor u Srbiji većini njenog stanovništva postao cenovno nepristupačan?

Skupo kontinentalno letovanje

Kada, primera radi, na Bookingu počnete da pretražujete hotele na Fruškoj gori, prvi rezultat koji ćete ugledati je “tričavih” 1.980 evra za apatman za dvoje. U pitanju je samo šest noćenja sa doručkom. I to ako ste srećnik koji je uspeo da “ubode” datum kada je slobodno, pošto su za termine u bliskoj budućnosti apartmani uglavnom popunjeni.

Ovakvi pokušaji vas lako mogu obeshrabriti od daljeg traganja, pa je bolje da odmah kao glavni standard pretrage postavite – nisku cenu. Situacija se tada značajno menja. Šest noćenja u najjeftinijem hotelu u ovom podneblju u avgustu košta 300 evra.

Hoteli međutim nisu jedina opcija za letovanje u Srbiji. Tu je i pregršt kuća na AirBnB-u i Bookingu, kao i soba i hostela čije cene se ne računaju u hiljadama evra.

Rezervisanje ovog smeštaja ne košta kao letovanje na Bahamima, ali istine radi, ono jeste skuplje nego prošle godine. Razlog za to je, naravno, rast tražnje. Večernje novosti su izračunale da se prosečna cena smeštaja za četvoročlanu porodicu za deset dana kreće između 400 i 600 evra. To, međutim, važi za apartmane na najtraženijim lokacijama poput Vrnjačke Banje, Kopaonika, Zlatibora ili Sokobanje. U skupljim hotelima ovoliko može da košta i dnevni najam sobe. Prema rečima stručnjaka koje su Novosti intervjuisale, smeštaj u Srbiji je zbog pandemije poskupeo između 30 i 50 odsto. Zato je najbolje rešenje, kažu oni, potražiti manje popularne a podjednako lepe destinacije.

Smeštaj za one sa “plićim džepom”

Pronalaženje manje poznatih destinacija, zahvaljujući novim tehnologijama, više nije komplikovan posao za koji vam je potrebna pomoć turističke agencije. Potrebno vam je samo nekoliko klikova da biste saznali gde možete ići, a potom i pronašli smeštaj. A njegova cena se može kretati od 20 evra po apartmanu, pa naviše.

Ono čega se međutim mnogi – sasvim opravdano – plaše je zdravstvena bezbednost nekategorisanog smeštaja, odnosno kuća, stanova i soba koje se izdaju na onlajn paltformama. Poštovanje higijenskih i mera prevencije je sada važan kriterijum pri odabiru mesta za letovanje. A sasvim je logično očekivati da postoje rigoroznije kontrole i mere zaštite u registrovanim smeštajnim jedinicama.

Zato se ovog leta ipak možda treba odlučiti za sigurniji ili već poznat izbor, ili bar dobro raspitati o smeštaju u kojem nikada pre niste bili, a baš biste želeli da odsednete u njemu. To naravno ne znači da treba bez razmišljanja rezervisati najluksuzniji hotel na koji naiđete u pretragama, već da morate biti bar malo obrazriviji nego do sada. A možete smeštaj rezervisati i “odokativno” pa na put poneti alkohol i varikinu, te prvi deo odmora provesti u samostalnom čišćenju apartmana. Ili se prepustiti slučaju, pa šta bude, ali mi se svakako ne bismo mogli svrstati u odgovoran časopis kada bismo vam to preporučili.

Odmor za plivače

Veliki broj gradova u Srbiji nalazi se u blizini nekog jezera koje lokalci nazivaju svojim morem. Oni u njima tokom letnjih meseci često traže spas od sparine, a pojedinci sa izraženim preduzetničkim duhom i – priliku za zaradu. Zato u blizini mnogih jezera ima ugostiteljskih objekata ali i mnoštva smeštajnih jedinica. I njihove cene ne moraju nužno biti visoke.

Primera radi, na platformama za ponudu smeštaja domaćini iz okoline Perućca naplaćuju apartmane za dve ili više osoba i po 40 evra po noćenju. Ako volite velike vodene površine u vidu jezera, koja su, istina, slaba zamena za more ali i jedina koju imamo, onda ni Bela crkva nije loš izbor. Tu su i Zavojsko jezero, Zlatarsko, Jezero Ćelije, Bovansko, Borsko, isl. Smeštaj u blizini ovih jezera ne računa se čak ni ovog leta u hiljadama evra.

Onima koji pak ne priznaju letovanje bez “osoljavanja” određenih delova tela, nudi se opcija da unutar granica zemlje uživaju u slanoj vodi. Naime, Srbija osim klasičnih jezera nudi i neke veoma neobične prizore poput Termalne banje Pačir. Slano jezero u ovoj banji je roze boje, i možda je idealno za slikanje za Instagram, ali svakako nije za vaše cenjeno čulo mirisa. Pačirska voda naime svoju specifičnu boju duguje velikoj koncentraciji joda, broma i litijuma. Ukoliko odlučite da se posvetite svom zdravlju i posetite banju u Pačiru, možete sebi dati bar malo oduška i probati jedan zamašćeni mađarski specijalitet pod imenom “langoš”. To je testenina koja liči na mekike, i može da posluži kao energetska bomba posle celog dana provedenog na suncu.

Što se tiče planina i kampovanja, mogućnosti su zaista mnogobrojne, i za njih bi bio potreban poseban tekst. Više članaka o ovoj temi možete pronaći na ovom linku.

Sela koja to zaista jesu

Seoski turizam već godinama važi za ozbiljan turistički adut Srbije. Međutim, ono što privlači turiste uglavnom privlači i investitore, pa se sve češće postavlja pitanje koje selo je autentično a slučajno je pretvoreno u turističku destinaciju, a koje je “projekat gradskih biznismena koji naprave lusksuzne bungalove i bazen, okite ih sa malo belog luka, stave kolski točak i služe gibanice pravljene ko zna gde i podrgrevane u rerni”. I jedna i druga nude interesantne sadržaje, posebno one za “aktivan odmor” tokom kojeg još možete steći i “morsku boju”.

Međutim, ukoliko osim boje želite i da doživite nešto što ćete pamtiti, ili da vidite nešto što je deo naše istorije i tradicije, možda bi bilo bolje da se opredelite za autentična sela. Jedno od njih je svakako selo Vrmdža o kojem smo detaljno pisali u našem prošlom broju.

Ako vam je pak ono daleko, ponudu iz oblasti seoskog turizma možete pogledati na sajtu koji je specijalizovan baš za ovu oblast – selo.rs.

No, sve ove preporuke su samo jedna kap u moru (da, na kraju nismo mogli da izdržimo a da ne pomenemo more). Destinacija i smeštaja u našoj zemlji ima mnogo više nego što mi možemo da pobrojimo u jednom tekstu. Oni ne moraju nužno koštati kao krstarenje Karibima ili penjanje na Akonkagvu.

No, treba imati u vidu da jeftin odmor u Srbiji ne porazumeva hotele sa pet zvezdica, fensi bazene sa vodopadima, trščane suncobrane i ružičaste flamingose na naduvavanje, all-inclusive ponudu atraktivno aranžirane hrane i brz prevoz poput avionskog, već ćete morati sami da se odvezete na odredište, i da sami pronađete restorane i kafane u kojima bi, po preporuci lokalaca, “i mrtva usta jela”. Ali, i to može biti avantura, posebno ako vam konobar u nekoj zabiti gde ne hvatate internet, umesto espresa sa mlekom donese kafu u šoljici i posebno čašu mleka. Ipak, i ovo bi mogao biti zanimljiv prizor za Instagram, zar ne? Doduše, tek onda kada “uhvatite” mrežu.

Marija Dukić

Naslovna fotografija: stevanaksentijevic, Pixabay

1 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
BlogoviPolitika i društvoVesti

Jedna sveže dezinfikovana vest, da čistija ne može biti

by bifadmin

Pošto ste do sada valjda već shvatili da ste u odbrani od korone prepušteni sami sebi, evo vrlo praktičnih uputstava. Za oko tričavih hiljadu evra možete da pribavite najnovija čuda higijenske tehnologije koja će vam obezbediti kompletnu zaštitu. Ako se odlučite za taj korak, priredićete radost ne samo svojim rukama, već i najintimnijim delovima tela. Zatim, kvarcovaćete svoj mobilni od sve žive i nežive gamadi. I na kraju, nabavićete automatizovanog roba za čišćenje kuće koji samo radi i ne kuka. A neće vam preneti ni zarazu, ako ga prethodno kvarcujete.

Dobre strane korone je teško naći, ali ipak evo bar dve. Prvo, čovečanstvo u proseku nikada nije bilo čistije. Drugo, opsednutost higijenom u strahu od zaraze pokazala se kao dobra prilika za neke potpuno nove proizvode na tržištu.

Neki od njih verovatno se ne bi ni pojavili u normalnim okolnostima. Ali kako kaže stara izreka „nužda zakon menja“, tako i u ovim iščašenim uslovima i ono što bi ranije delovalo suludo, sada ima sasvim dobre izglede da osvoji naklonost potrošača.

Proizvođačima „lucidne higijene“ ide na ruku i opšta pometnja oko toga šta ovaj virus ustvari jeste a šta nije, pa se odbrambena strategija u veku najvećeg proboja medicine uglavnom svela na pranje, pranje i opet – pranje…

Stoga je i ona uzrečica „čistoća je pola zdravlja“ sada dobila dodatak da je u higijeni bar pola zarade, a kako pokazuju neki od primera – bogami i cela.

Nano sapun

Jedan od takvih proizvoda je sapun sa senzorima. Umesto da lovite dezinfekciono sredstvo rasuto po lavabou (koji je bog te pitaj ko sve doticao pre vas), za sumu od samo 90 evra možete da kupite poseban uređaj sa osetljivim senzorima. Ovo najnovije dostignuće u oblasti besprekorne čistoće, omogućava ne samo zaštitu, već i uštedu, tvrde njegovi tvorci, kompanija „Simplehuman“.

Dovoljno je da uređaj sa senzorom napunite dezinfekcionom tečnošču ili tečnim sapunom, i postavite ruku ispod njega. Sapun će nano preciznošću poteći kroz mlaznicu od silicijuma. Ona obezbeđuje potpuno zaptivanje i sprečava rasipanje tečnog sapuna naokolo.

I zaštita, i harmonični odnosi u porodici

Punjenje od 266 mililitara trebalo bi, kako se navodi u reklami za uređaj, da potraje četvoročlanoj porodici između dva i tri meseca, zavisno od toga koliko su članovi domaćinstva opsednuti higijenom. Bateriju ćete, međutim, morati da punite na svakih nedelju dana, ali dobra vest je da se to čini pomoću USB kabla koji se dobija zajedno sa senzorom.

Još jedno preimućstvo je da nećete morati svaki put da čistite lavabo za „brljivim“ čalnovima domaćinstva. Nećete više histerisati „ko je opet usvinjio kupatilo“, pa ćete u jeku korone, pored delotvorne zaštite imati i harmonične odnose u porodici.

Radost za intimne delove tela

Higijena se ne završava samo čistim rukama i obrazom, već se odnosi i na delove tela koji se javno nerado pominju. Prethodna konstatacija da su neki od najnovijih preparata za treniranje čistoće proizvedeni zbog nužde, u slučaju proizvoda koji sledi važi i doslovno.

Naime, sapun sa senzorima možete da upotpunite bideom za poneti, koji je u prvom naletu korone postao pravi hit na tržištu uprkos žestokoj konkurenciji toalet papira. Srećnici koji su na tome ostvarili kompletnu zaradu registrovani su kao kompanija „Tushy“ i specijalizovani su samo za ovaj proizvod u više varijanti.

Proizvođaći ne prezaju da vam saopšte da ćete njihovim „tušijem“, kako se zove i pokretni bide, „zaista obradovati intimne delove tela“. Ta radost košta 119 dolara, i to na akciji, jer je regularna cena 129 dolara. Za taj novac, bićete u prilici da dotični uređaj montirate za samo desetak minuta, tako što ćete ga postaviti ispod daske klozetske šolje. Potom se bide, pomoću nastavka koji dobijate uz njega, priključuje na savitljivu cev za dovod vode u kazanče.

Potpuno nezavisni od tuđih toaleta

Bide ima u ponudi dve opcije: pranje i ispiranje. Finese oko toga u čemu je bitna razlika između ta dva načina upotrebe u uputstvu se ne objašnjavaju, ali zato piše da zavisno od toga šta odaberete, podešavate ugao i jačinu mlaza koji ispušta mlaznica za raspršivanje vode. Kao posebnu prednost, proizvođaći ističu to što uređaj koristi snagu pritiska vode u cevima, pa mu nije potreban bilo kakav izvor struje.

Takođe, ulaganje u pokretni bide je kapitalna investicija u budućnost. Jednog dalekog dana kada se granice opet širom otvore, moći ćete da špartate po celom svetu noseći ovaj uređaj u svom prtljagu. Zahvaljujući tome, bićete potpuno nezavisni od tuđih toaleta.

Zaštitite vašeg najvoljenijeg – mobilni telefon

Ako vam se pomenute sprave baš i ne čine kao vrhunsko dostignuće nove tehnologije, novac uvek možete da potrošite na poboljšanje higijene vašeg ljubimca od kojeg se ne odvajate po cenu života. Mislimo, naravno, na mobilni telefon.

To najnovije, poslednje čudo tehnike za sprečavanje opasnosti da koronu dobijete preko mobilnih uređaja zove se kvarc mašina. Umesto da nasrtljive bakterije, viruse i ostalu gamad čistite sa svog mezimca vlažnom maramicom, možete da kupite aparat koji će ih sve zajedno zbrisati jednim potezom.

Primenjivo na sve pametne uređaje, što znači – ne na šefove

Reč je o mašini za kvarcovanje telefona uz pomoć ultraljubičastih zraka, koju je izradila kompanija „PhoneSoap“. Stepen sterilizacije je takav, tvrde proizvođači, da ćete za samo 100 dolara eliminisati 99,9% svega živog i neživog sa svog mobilnog telefona. To možete uraditi i sa drugim pametnim uređajima, za samo pet minuta.

Kao dodatna prednost se navodi upravo to da je mašina prilično velika i da u nju možete da smestite gotovo sve tipove mobilnih uređaja. Na žalost, u uputstvu ne piše ništa u pogledu dejstva kvarc mašine na šefove, do zla boga dosadne komšije i sve druge koji vam usred pandemije dodatno zagorčavaju život. (One na vrhu države nećemo ni pominjati, budući da je to slučaj od koga su i Bog i tehnologija digli ruke).

Kućna pomoćnica iz snova

U situaciji kada ste, pored svih obaveza, prisiljeni da svaki čas sami čistite i dezinfikujete kuću, ili to činite iz straha da vas „strani elementi“ sa kofom i usisivačem u rukama ne zaraze, evo rešenja. Tu je „patuljasti čistač“.

Kao što i samo ime kaže nećete ga maltene ni primetiti, jer je reč o maloj automatizovanoj spravi, odnosno robotu. Osim toga, ne brblja neprekidno o političkoj situaciji, ne jede i ne žali se – samo čisti.

Ovaj ideal čistačice zove se „Brava ragazza“, a proizvodi je kompanija „iRobot“, prisutna i na našem tržištu. Ako mislite da je cena od 89.990 dinara – što je znatno više od prosečne srpske plate, i to pre korone – baš mnogo, vi stvarno ne znate šta pričate.

Naučiću ja vas urednosti

Kako mnogo, kada će ovaj patuljasti robot sam da prepozna koju vrstu čišćenja treba da primeni za različite vrste nečistoće? Recimo, razlagaće masne mrlje odgovarajućim sredstvom za pranje, ili će lepljivim nastavkom skupljati dlake vašeg ljubimca koji nije mobilni telefon, odnosno živ je i zato se večito linja.

Ali to nije sve. Zadaci i putanja mogu da se zadaju ovoj automatskoj čistačici pomoću aplikacija, specijalno napravljenih za te namene. Može i da se isprogramira da celokupno čišćenje obavi kada nikoga nema kod kuće, što je doduše u „novoj normalnosti“ sve ređi slučaj, ali ipak…

No, proizvođač ne garantuje da u tom slučaju neće razbiti poneku stvar u kući, ako joj se nešto otkači u „mozgu“, pa pomisli da toj stvari tu nikako nije mesto. U svakom slučaju, uspeće u onome što vama nikada nije – naučiće ukućane gde se ostavljaju stvari. I sad recite da je 89.990 dinara mnogo za takvo čudo.

Zorica Žarković

Foto: klimkin, Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
BlogoviEkonomijaIZDVAJAMOVesti

Opake igre novcem

by bifadmin

… hleb naš nasušni daj nam danas
i oprosti nam dugove naše…

Sigurno nisam jedini ko se latio da sračuna ko je koliko pomoći obećao zemljama pogođenim pandemijom iz koje će se netom preći u ekonomsku krizu. Ponadao sam se, ali je posao samo delimično obavljen. Evropska centralna Banka (ECB) pokazala se najširokogrudija. Kristin Lagard je, pre nego što su na nju nastali bezočni pritisci, izlicitirala ukupno 1.350 milijardi kredita, kojima će podupreti izlazak iz krize.

EU je odlučna da mobiliše čak 2.400 milijardi evra. Prvih 540 milijardi su krediti (Mes – za zdravstvo), Sure (za zapošljavanje) i Eib (za preduzeća). E sada tu valja dodati 750 milijardi koje je Ursula von der Lajen još ranije obećala kao finansijsku polugu kojom će ekonomija EU biti prebačena na postindustrijski kolosek budućnosti pod novim prikladnijim imenom: Next Genaration EU. Komisija EU će svoje milijarde emitovati kao obveznice, s tim da investitorima ulozi imaju biti vraćeni u razdoblju 2028/58. od strane njihovih država i nadoknađeni iz novih izvora kao što su Web Tax (porez na gigante sa društvenih mreža,), Plastic Tax i namet po novom sistemu zagađivanja CO2. Nije lako ustanoviti šta se od toga prepliće sa nekim drugim sumama. A postoji još i odluka da se bilansom budžeta od 2021. do 2027. u bolju budućnost usmeri 1.100 milijardi evra!

“Kome je do pravde nek ide u crkvu, a ne na tržište”

Moglo bi to biti preko 6.000 milijardi evra, pod uslovom da su u pitanju istovrsna sredstva i da se međusobno ne prepliću. Međutm, delom su u pitanju krediti, budžetska sredstva, delom budući porezi, delom “mostovi” do pronalaženja trajnih izvora, a jedan deo su ipak bukvalno pokloni – subvencije.

Na primer, Italija bi, prema planu Merkel/Makron, trebalo da dobije 172,7 milijardi evra, od čega su 82 milijarde subvencije od kojih je 37 milijardi “kredit koji se neće vraćati”, kako se tvrdi. Iako se o pomenutim parama govori kao o već gotovom poslu, formalno nije tako. Savet Evrope bi trebao 18. juna da da saglasnost na količinu i izvore sredstava. Kako ni to nije sigurno, najverovatnije je da će se prelomna sednica lidera EU održati negde početkom jula, dakle pre odlaska na godišnje odmore.

Ne biva da u EU neko nije protiv, pa i ovoga puta: od Orbana koji paradira finansijskim asketizmom zarad očuvanja etike biznisa, znatno je neugodnija grupa koju čine Austrija, Danska, Holandija i Švedska – bogati i bezočni. Oni su skloniji da se planina obećanih para svede na brdo od 300 milijardi evra kao instrument potpore solventnosti i spasavanja kompanija od strategijskog značaja. Holandija je tu najaktivnija i najnekorektnija – uprkos protestima članica EU, ona i nadalje predstavlja poreski raj za kompanije iz zemalja EU sa relativno visokim davanjima – pored ostaloga FIAT (FCA) je svoje sedište iz Torina prebacio u Amsterdam i još 30 najčuvenijih italijanskih kompanija učinilo je isto. Profit prave u Italiji i po svetu, a knjiže ga uz komično male poreze i plaćaju u nizozemskom poreskom raju unutar EU. No kako je neko od istaknutih cinika rekao: ako vam je do pravde, jednakosti i humanizma idite u crkvu, a ne na tržište.

Postoji li taj novac zaista?

Imamo li u vidu da je “bazuka” Maria Dragija iznosila 1.100 (naknadno povećana na 1.350) milijardi evra kao potporu da se izađe iz finansijske krize 2008. godine, postaje uočljivo da je prevladalo stanoviše “bacanja novca iz helikoptera”, te da će briselska birokratija lako izaći na kraj sa sadašnjim protivnicima oblikovanja budućnosti. Odnosno, da je nađen način kako će se pomoć dodeljena ugroženima jednostavnije preliti na račune privatnih finansijskih institucija. Vremenom će se otkriti kako se EU kao okrutna maćeha iz doba finansijske krize pretvorila u širokogrudu dobru vilu koja deli pare i obećanja tako da ih nije lako čak ni samo nabrojati. Postalo je nezamislivo da opet neki Šojble sve konce evropskog novca drži u svojim rukama. Setimo ga se kako je s nipodaštavanjem zavrtao slavine najnužnijih ljudskih potreba u Grčkoj i istovremeno propagirao da “pred frontom krize i nestabilnosti u svetu moramo se opredeliti za odricanja kako bi što više sredstava uložili u Odbranu”.

Nastala je provalija između te politike i sadašnje odluke Evropske komisije (vlade EU) da se članice mogu i autonomno zadužiti do određene granice u cilju sprečavanja krize (Nemačka do 1.000 milijardi, Franciska 350, Italija 155, Španija 100 milijardi evra).

Pre neki dan je kancelarka Merkel najavila maksimanevar od 130 milijardi evra, što je 4 odsto BDP Nemačke, čime bi trebalo pokrenuti nacionalnu privredu u novom smeru. Dodatno je najavila da će PDV biti smanjen sa 19 na 16 odsto, odnosno u 6 narednih meseci sa 7 na 5 odsto što će umanjiti prihode države za nekih 20 milijardi evra. Novcem se danas barata takvom lakoćom da ključno pitanje glasi – postoji li taj novac zaista?

Tiha nacionalizacija

Da na čelu ECB nije bio tihi i energični Mario Dragi i da ga nije nasledila podjednako sposobna Kristin Lagard, verovatno bi i ta ustanova izgubila ugled. Njih dvoje nalik na bića sa neke civilizovanije planete, pripadnost ovoj planeti otkrivaju malim ljudskim slabostima: Mario Dragi uživa da sam izabere dobar komad govedine, pripremi ga špikovanjem i dugotrajnim pečenjem i prelivanjem da preraste u fabuloznu “Dragijevu bržolicu”. Kod Kristine Lagard u elegantnim potezima distribucije evropskih milijardi nazire se nešto od onoga što ju je u mladosti učinilo članicom reprezentacije Francuske u umetničkom plivanju. Tiho, elegantno, bez otpora – baš onako kako je otklonila pokušaj nemačkog ustavnog suda da dovede u pitanje akcije spasavanja ekonomije.

Namaknutim sredstvima koja nisu ništa drugo nego prikrivena inflacija države “spasavaju” svoju privredu i tako (otkupljujući dugove otkupljuju vlasništvo) postepeno nacionalizuju doskorašnju svetinju – privatni sektor. Setimo se samo sa kakvim su paranoidnim žarom uništavana i poslednja, pa čak i vrlo uspešna društvena ili javna preduzeća u doba tranzicije. Danas nikome ne pada na pamet da se uzbudi što je u Italiji država postala vlasnik čak 46 odsto berzanske vrednosti njene privrede. Poređenja radi privatni sektor u Kini stvara 60 odsto BDP, 70 odsto inovacija, 80 odsto industrijske zaposlenosti… i koja je od te dve zemlje kapitalističkija? U EU je danas ekonomija više stvar dogovora nego u vreme kada je Dragan Veselinov skovao sintagmu “dogovorna ekonomija”. Govorilo se tada da su dva i dva – četiri, ako se drugačije ne dogovrimo. Da li je sve to dokaz nečega čemu se treba veseliti? Ne, nije. Dokaz je nazadovanja, povratka, a ne napretka.

Modifikovani kapitalizam

Previše je povrataka od verskih sukoba, srednjevekovne heraldike, nacionalnih zajapurenosti, fašizma, rehabilitacija zločinaca do ekonomije gde se finansijski insulin približno svake decenije obilato ubrizgava u privatni kapital, kako bi se održao na lažno stabilnom nivou. Sve je danas fejk, pa i tvrdnje da se u ime zaposlenosti, standarda građana i progresa, prelivaju sve veća i veća sredstva u portfolije jedan odsto najbogatijih. To je valjda jedina hipermanjina za koju se niko ne boji da je na putu nestanka, te da bi je trebalo zaštiti kao vrstu.

Problem “bacanja novca” nije samo evropski. Amerika iz čijeg haosa povremeno izroni i po neki relevantan podatak, još pre izbijanja rasističke krize bila je najavila intervenciju države u spasavanje kompanija i pojedinaca, u iznosu od 2.200 milijardi dolara. Neposredno nakon toga FED (centralna banka) najavila je da će staviti na raspolaganje 4.500 miljardi kompanijama koje nisu u mogućnosti da povećaju likvidnost drugim merama.

Japan, treći akter u klubu najrazvijenijih, proklamovao je odobravanje 1.000 milijardi dolara pomoći svojoj ekonomiji. Ukupno bi tako Amerika, EU i Japan, kako obećavaju, bacili na tržište novca nešto manje od 15 hiljada milijardi dolara. Šta nakon toga ostaje od tržišta? Ili: nije li to tek pravi uslov za njegovo funcionisanje? Ne zaboravimo da je Fridman u “Slobodi izbora”, a zatim i čitava supply ekonomija propagirala da tržište može fukncionisati u punoj meri jedino ako je ponuda veća od tražnje. U protivnom nema konkurencije i njenog presudnog uticaja na ukupan napredak1 .

Finansijski balon se naduvava

Mogućnost olakog baratanja novcem – koji je sve od naftnih kriza, sredinom prošlog veka, bio nedodiriva svetinja – otkrili su monetaristi čikaške škole i sveli na ciničnu rečenicu: “Ako šeici toliko žele dolare, zašto da im ih ne štampamo”, obezbedivši se da inflatorno dejstvo ne pogodi američko tle. Tako su preko petrodolara amerikanci podelili superprofit na ceni nafte zajedno sa šeicima. Onda je Japan 1989/90. proklamovao QE (otkup državnih dugova) u iznosu od 1.300 milijardi dolara što je za to vreme bila frapantno visoka suma i još jedno zadiranje u monetarnu politiku. Nema toga ko se kasnije latio istog oruđa, a da se nije pozvao na precedentnost (BOJ) Bank of Japan. Tu valja ubrojati svakako i quantitative easing ECB – kao odgovor na finansijsku krizu, ali sa zakašnjenjem od 7 godina tipičnim za EU. Ukupan japanski dug iznosi danas 251,9 odsto njihovog domaćeg proizvoda, odnosno 10.500 miljardi dolara i malo koga to uzbuđuje2. Finansijski balon se nezadrživo naduvava.

Smisao otkupa državnih dugova u EU u vreme krize 2008. godine, bio je da se ubacivanjem likvidnog novca na tržište utiče na porast inflacije do željenih 2 odsto, koja sa teoretskog stanovišta dovodi do rasta investicija. Verovalo se da će tako investitori, odnosno kompanije prepune novca početi da ulažu u sopstvenu modernizaciju. Ispostavilo se da je igra sa novcem skliznula na drugu stranu, pa se umesto povećanja investicija desilo da su kako banke, tako i kompanije dobijenim novcem počele da otkupljuju sopstvene dugove i akcije i tako pokrenule talas nove koncentracije i jačanja moćnih. Da se takva “greška” desila u bilo kojoj pojedinačnoj, manje razvijenijoj zemlji bila bi podvrgnuta ismevanju njene ekonomske nauke i finansijskog znanja, i svedena na sumnju da je u pitanju nov kanal korupcije. Kada je u pitanju novac, pogotovo veliki novac, valja biti vraški naivan pa verovati da je moguća greška ili neznanje. U pitanju je sistem.

Ogromne količine novca dolara u derivatima

Uz nepojmljivo veliku masu novca koja se vrti legalno postoji još čitav jedan svet meren (po nekima) čak milionom milijardi dolara koji fluktuira, a niko mu zapravo ne zna prave dimenzije. Budući da najveći deo transakcija koje se izvode preko derivata3
– o njima je reč – nije obavezan da bude negde makar evidentiran, to se procene ukupnih operacija derivatima kreću od 500 hiljada do milion i dvestotine hiljada milijardi dolara. Bilo kakav pokušaj pojedinca da se hrve sa tom enormnom masom potraživanja i dugovanja svedočio bi samo o njegovoj ličnoj neodmerenosti i ništa više. Potrebni su instituti, znanje, tehnika i pre svega volja da bi se makar delimično ovladalo tim cunamijem koji preti da napravi finansijski haos.

Mudrije je povući se iz tog finansijskog gliba tako što bismo se pozvali na Skerličevu definiciju kako ne zna da snese jaje, ali dobro zna šta je mućak. Naime, ako je početkom ovog veka obim operacija derivatima iznosio samo 19 odsto više nego što je svetski BDP i ako prema studiji iz marta 2018. godine (R&S Mediobanca) na koju se većinom pozivaju oni koji o derivatima raspravljaju i po kojoj je suma derivata 33 puta veća (3.300 odsto više!) od svetskog BDP, onda je jasno da je u pitanju nesklad koji, uprkos sve sofisticiranijim merama zaštite, mora da ispadne iz ravnoteže uzrokujući katastrofu. Hoće li se to dogoditi zajedno sa ekonomskom krizom neminovnom posle pandemije, to malo ko može da pogodi.

Kriza kao prilika za preraspodelu bogatstva

Koliko god grandiozna bila opasnost operacije sa derivatima, novac koji su već obećale ili dale države i EU toliki je da se i od njega vrti u glavi pa je možda lakše steći predstavu o trajanju svetlosne godine nego o njegovom ukupnom iznosu. Da bi se izbrojala milijarda potrebno je 125 godina brojanja po 24 sata na dan! Okvirno suma o kojoj se govori, pregovara i cenjka, negde je oko 15.000 milijardi dolara. Da celo čovečanstvo krene da je broji teško da bi je izbrojalo za života današnje generacije. Mnogo. Nalik na obilje. Valja imati u vidu da se često može pročitati kao nekakva vrsta standarda da je od celokupne pomoći Bosni za njen izlazak iz rata i obnovu od ukupne sume do “krajnjeg korisnika” stiglo samo 38 odsto od ukupno izlicitirane pomoći.

Svaka krizna situacija prilika je za preraspodelu u kojoj, dakako, najbolje prolaze oni koji već imaju. Ovoga puta čak je sama tehnolgija išla na ruku velikim distributivnim lancima poput Amazona i Alibabe, pa je prema podacima Business Inside-a desetorica miljardera za 11 sedmica krize uvećalo svoje bogatstvo za 565 milijardi dolara. Na listi vodi Džef Bezos – Amazon, sa 36,2 milijarde novostečenih dolara na bogatstvo koje se već merilo sumom od 149 milijardi. Deseti na njoj je Fil King – Nike, uz uvećanje bogatstva za 11,6 milijardi na već posedovanih 41,1 milijardu. Hedž fondovi, džank bonds i ostali “proizvodi” derivata trenutno su u zasenku. Sada je vreme igrokaza u kojem će se investicioni giganti truditi da se predstave kao najpouzdaniji da obrnu novac kojim države spasavaju ekonomiju. Statistike ECB pokazuju da bi ukupna suma novca lako mogla biti veća nego što su pretendenti sposobni da je upotrebe.

Finansijski populizam

Postajemo svedoci rađanja milijarderskog finansijskog populizma. Lari Fink, menadžer Black Rock finansijskog giganata, obraća se ništa manje nego svetskoj javnosti ubeđujući je da jedino njegov gigant ima kapacitete da pametno i profitabilno obrće ogromne ESG fondove (održivog razvoja na novim čistim tehnologijama). Glavna igra oko podele mase novca vodiće se na tom super nivou. Ostali su periferni igrači, ma koliko dreke produkovali. Jedini ko je još spreman da uđe u dominantnu igru je – mafija. Uprkos protestima italijanske javnosti kada je nemački Die Welt objavio tekst u kojem se tvrdi da mafija trlja ruke očekujući da se najveći deo evropske pomoći Italiji slije u njene ruke.

Mafija pripremljena dočekala krizu

Tokom marta i aprila meseca Nacionalna služba antireketa u Italiji – a Italija je na žalost sinonim za delovanje mafije celom svetu – zabeležila je dupliran broj prijava pokušaja ucenjivanja u odnosu na prošlu godinu. Mafija ne čeka i ima izuzetno efikasnu organizacionu mrežu. Jedan od ucenjenih ugostitelja svedoči kako je tražio od banke kredit od 25.000 evra kako bi premostio obaveze do početka aktivnosti ili će morati da bankrotira i dakako nije dobio kredit jer još nije novac stigao do banaka. Još nije stigao do kuće kada mu je zazvonio mobilni i jedan “prijateljski” glas ponudio da ga “povoljno” kreditira. Prihvatio je i samo dve sedmice kasnije stavljeno mu je do znanja da je kamata udvostručena s obzirom na “veliku tražnju”. Kako tvrdi, teško mu je bilo oteti se ubeđenju da je u pitanju vešto organizovan kriminal u kojem i osobe iz banke imaju svoju ulogu. Čopori šakala nanjušili su plen i neće se ustezati da otimaju. Predsednik udruženja industrijalaca Italije, Bonomi, postavio je uslov vladi – da njihovo udruženje bude to koje će odlučivati kako će se i kome dodeljivati krediti, inače će pokrenti političku akciju rušenja vlade.

No, ni dalje od Italije situacija nije svetla. Krajem prošle sedmice Svetska banka je objavla prognozu da će pandemija i opšti atak na globalizaciju proizvesti 70 do 100 miliona novih pripadnika “ekstremnog siromaštva” u svetu. U najavi je i zajednička analiza OECD i MMF o značajnom sniženju ranijih prognoza i porastu siromaštva u zemljama u razvoju. I to je deo budućnosti.

Iskustvo velikodušne pohlepe

U vreme finansijske krize 2008. godine Grčka je bila dužna 320 milijardi evra, odnosno 177 odsto svog BDP. Na ime “pomoći” za izlaak iz krize dobila je iz Fonda za finansijsku stabilizaciju 168, od zemalja evrozone 53, iz privatnih izvora (banke) 34, od sopstvene vlade 15, od ECB 13 i od MMF 12 milijardi – ukupno 295 milijardi evra. Od tog novca u grčki trezor stiglo je samo 9,7 miljardi evra, približno pet odsto ukupne sume. Prema podacima AGI, italijanske ekonomske agencije, poverioci su iz pomoći Grčkoj naplatili ukupno 241 milijardu evra svojih potraživanja.

Danas je Grčka dužna 370,4 milijarde evra (50,4 više) što je 181 odsto njenog BDP (za 4 poena više). Uspostavljeni automatizam naplate dugova skida sa Grčkog računa 593 evra svake sekunde, odnosno 18,7 milijardi godišnje. Grčka nije više nikome problem.

U redu je insistirati na pravilima igre i čistim računma, ali nije u redu predstavljati ih kao pomoć onome ko je u nevolji.

Milutin Mitrović

Foto: Merio, Pixabay

  1. Ako je ta teza tačna onda je tržišna privreda organski opredeljena da ekološki uništava planetu. Sve one stotine hiljada automobila koji ostaju neprodati, milioni kvintala hrane, robe svih vrsa… omogućavaju funkcionisanje jednog modela razvoja uz nedvosmislen zločin prema prirodi koja nas okružuje – valja to imati na umu kada se, makar u EU raspravlja o “Next Generation EU”. [↩]
  2. Italija je četvrta najzaduženija zemlja na svetu sa 2.400 milijardi evra, odnosno 134,8 odsto BDP (31. decembra 2019), međutim istovremeno je to i šesta zemlja na svetu (pre Nemačke) po bogatstvu stanovnika. Siromašna zemlja bogatih građana! Bila je to “ideologija” Berluskonija dok je bio na vlasti i potkopavao državu kojom je upravljao. [↩]
  3. Grafički prikaz jedne od mogućih preraspodela ukupnog svetskog bogatstva: https://www.visualcapitalist.com/all-of-the-worlds-money-and-markets-in-one-visualization/ [↩]
1 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
BlogoviIZDVAJAMOVesti

Pandemija: Strogo kontrolisani haos

by bifadmin

Na samom vrhu svetske tragedije, za sada, nalazi se Italija. Ona demantuje definiciju Felinijevog scenariste Enia Flaiana da je u njoj “stanje uvek tragično, ali nikada ozbiljno”. Ovog puta je ozbiljno da ozbiljnije ne može biti. Tekst koji sledi je pokušaj da se razume zašto je tako. Odnosno zašto je Italija ovoga puta najgora na svetu.

Dakle, Italija je najpogođenija jer je do 12. aprila registrovala 102.253 “pozitivnih” i 19.899 mrtvih. U Italiji je najpogođenija Lombardija sa 59.052 “pozitivnih” i 15.000 mrtvih. U Lombardiji je najgore prošao Bergamo sa kojim, upečatljivosti radi, dajem u tabeli paralele sa Srbijom koja ima 57 puta više stanovnika:

U tom gradu je procenat smrtnosti u odnosu na početak februara porastao za 400 odsto. Imaju Italijani jednu vrlo upečatljivu reč za one podle i lakome kukavice koje koriste tuđu tragediju da bi iz nje izvlačile korist. Ona glasi: sciacallaggio – šakalisanje. Ne bih da me bilo ko svrsta u tu sve brojniju kategoriju; trudiću se da što neutralnije iznosim podatke.

Bračni par Abhijit Banerijee i Ester Duflo, dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, izdali su prošle godine novu knjigu1 “Dobra ekonomija za loša vremena” (Good Economics for Hard Time). U njoj, bar što se tiče teme ovoga teksta, ističu tri ključne stvari. 1. Zdravlje ne pripada tržištu, 2. Ne može se štedeti na račun društva i 3. Mora se uništiti korupcija ili će ona uništiti normalno ljudsko društvo. Jedan aspekt toga zastupa i Svetlana Slapšak u intervjuu za radio Slobodna Evropa konstatacijom da gde propada javno zdravstvo buja epidemija. Taj okvir bih da popunim raspoloživim dokazima.

Ekonomija postoji zbog ljudi, a ne obrnuto

Postoji teza da novinar ne sme da nameće svoje stanovište, što je dakako, besmisleno. Međutim, novinar, ako drži do profesije, ne sme da prećuti i stanovišta koja mu se ne dopadaju. Jan Verner Miler (Jan-Werner Müller) u The Guardianu, a Peščanik donosi u prevodu, navodi da “Tramp, Bolsonar, Džonson i slični dokazuju da demagozi uvek lako mogu zavesti one koji ne znaju šta im je najbitnije /…/ Vlade koje su slavile ‘slobodno tržište’ – kao put spontanog uspostavljanja ekonomskog poretka – završile su u izgradnji veštačkih ‘tržišta’ u obrazovanju i zdravstvu”.

Pojednostavljeno rečeno, taj primat tržišta, odnosno primitivno shvaćene ekonomije, vodi ka nehumanim paradama informativnih lešinara. Dobar primer je hravatski zastupnik Ivan Pernar koji u Saboru kao pita građane “smatraju li normalnim da cijela država mjesecima bude paralizirana i u karanteni zato da bi neki djed ili pradjed živio dan, tjedan, mjesec ili godinu dulje”. Dotični “redikul” (kako takve zovu u Dalmaciji) je u svojoj partiji izabran za predsednika tročetvrtinskom većinom. Ne zaboravimo da su na početku ismevali i Adolfa H. Ako je ovaj drugi ekstremista za ismevanje, nisu njegovi brojni sledbenici. Još manje je bezopasan holandski novinar Jort Kelader kad piše da je “spasavanje pregojenih osamdesetogodišnjaka, koji još i puše – bacanje para jer treba voditi računa o ekonomiji”. To trabunjanje, koje polazi od pretpostavke da ljudi postoje zbog ekonomije a ne obratno – opasno je. Dotični novinar je bliski prijatelj premijera Marka Rutte-a, koji u EU blokira svaki pokušaj humanog međurazumevanja.

Reforma zdravstva u Lombardiji

Ovaj obiman uvod vodi ka zbivanjima u Italiji. Predsednik regije Lombardija Roberto Formigni izgurao je 11.7.1997. godine zakon kojim se revolucioniše zdravstvo u regiji, ne samo otvaranjem vrata, nego čak i direktnim investiranjem budžetskih sredstava u privatni sektor. Privatne ustanove dobile su isti tretman kao i javne u pristupu budžetskim sredstvima. Čak 47 medicinskih objekata i 200 miliona evra slilo se u ruke Formigonijevih prijatelja2. Oni su mu za uzvrat obezbedili ugodan život, obilje šampanjca, letovanja na jahtama i 18 godina na vlasti (sve do hapšenja), jer im je praktično poklonio monopol nad izvorom nepresušnih prihoda. Zdravstvo u Italiji košta 114,1 (od toga 30,5 privatno3 ) milijardi evra. More novca i izazova da se deo prelije u privatne džepove.

Formigoni je diplomirao sa tezom o idejama mladog Marksa, ali je i njega iskoristio da uoči kako kapital ima mnogo presudniji praktičan nego teoretski značaj. Za korupciju mu je suđeno i dobio je 5 godina i 10 meseci zatvora. Razorno dejstvo korupcije je u tome što – da bi neko stekao neosnovanu dobit mora načiniti višestruku štetu javnim dobrima. Što je šteta veća, teže se zapaža i dokazuje ukradeni deo. Lombardijska korupcija meri se, na žalost, i brojem mrtvih.

Profesorka dr Maria Elza Sartor, savetnica regije, svedočila je da upravljanje privatnim medicinskim strukturama ni po čemu nije efikasnije, nego je čak rasipnije u trošenju javnih sredstava. Na primer, brojne privatne klinike obavljaju operacije i tamo gde je lekovima moguće sanirati bolest, jer se za operaciju dobija više para. Obavljaju usluge koje zakon ne priznaje kao neophodne, ali ih knjiže kao urgentne da bi bile priznate. Gotovo nijedna privatna klinika ne poseduje hitnu pomoć i druge sektore u kojima je profit mali ili postoji veliki rizik.

Urušavanje javnog sektora

Skrajnuto javno zdravstvo se raspada. Italija je 2000. godine bila druga na svetu, posle Francuske, po dostupnosti zdravstva građanima, a po najnovijim podacima je četrdeseta. U zlatno doba 1980. godine imala je 540.000 bolničkih ležajeva, a danas ih ima 190.000. Dakle, 350 hiljada manje! Nakon dramatičnih kresanja sredstava namenjenih zdravstvu tokom 2008. godine, javni sektor je ostao bez 72.000 kreveta, a 42.800 lekara i bolničkog osoblja prešlo je u privatne klinike ili otišlo u inostranstvo. Za deset godina zdravstvu su uskraćena ukupna sredstva u visini od 37 milijardi evra.

“Corriere della Sera” tvrdi da 47,8 odsto sredstava4 iz budžeta namenjenih zdravstvu odlazi u privatne ustanove. Od 55 miliona profitabilnih medicinskih analiza više od polovine obavlja se u privatnim institucijama, jer javne nemaju sredstava da investiraju u proširenje kapaciteta. Nije li to ona neoliberalna tendencija da se urušavanjem javnog sektora olakša put ka totalnoj privatizaciji?

Novine pokazuju na konkretnim primerima kako se prelivaju sredstva u privatne ruke. U bolnici Sant Agostino u Milanu, navedeno je, ako odete bez lekarskog uputa na muskuloskeletričku magnetnu rezonancu platićete 90 evra. Ako to isto uradite sa lekarskim uputom vas neće koštati ništa, ali će bolnica od regije naplatiti 169,97 evra, odnosno 87 odsto više. Takve su uglavnom cene što važe za sve usluge i u celoj Italiji, a određuje ih regionalna politika.

Medicina kao biznis

I konačno, pošto su u javnom sektoru kapaciteti za urgentne slučajeve nedovoljni, a privatni ih gotovo i nemaju, jedan broj zaraženih koronavirusom smeštan je u domove penzionera. Tako je stvoreno zarište epidemije među najnezaštićenijima. Dom Trivulcio u Milanu raspolaže sa 1.200 ležajeva i nije bio popunjen, pa je smeštanjem zaraženih u njemu postao masovni distributivni centar zaraze u kojema je smrt našlo 105 osoba, ali je ustanovljeno da se krio jedan broj mrtvih, pa se broj stvarno umrlih licitira na 142 osobe.

Sprega privatizovanog zdravstva i korumpiranih političara neizbežno se nameće kao razlog bujanja epidemije u Italiji i posebno u Lombardiji. Nisu u pitanju samo pojedinci. Uz žestoka prepucavanja, Lega (suverenistička partija desnice) uspela je da se dograbi mesta direktora AIFA – direkcije za distribuciju lekova i da na to mesto postavi jednog medicinskog tehničara, odanog člana partije. Ukupno se u Italiji potroši iz budžeta nešto preko 20 milijardi i još 8,77 milijardi iz džepova građana na lekove i ko stavi šapu na tu sumu vlada u sprezi sa farmaceutskom industrijom. Gde je novac, tu je i vlast.

Fantomske bolnice

Tako stoje stvari sa Italijom, a kako je u Americi koja preuzima svetski primat u broju “pozitivnih” i mrtvih ne bih precizno znao. Osim onoga što mi prijatelj odande piše – da je sadašnji predsednk uspeo da neutrališe najveći deo mera tzv. Obamacare, odnosno težnje da se uvede besplatno zdravstvo za sve građane. Nema sumnje da je američka medicina na samom vrhu, međutim njeno zdravstvo je tek na tridesetom mestu u svetu – podatak WHO! Leči se ko može da plati bez premca najskuplje usluge: u SAD se za zdravstvene usluge po stanovniku utroši 10.246, a u Italiji 2.840. I pre nego što išta loše kažemo o našem zdravstvu imajmo u vidu da ono troši bednih 528,5 dolara po stanovniku godišnje! Svi koji u tom kontekstu bde nad našim zdravljem i životima zaslužuju divljenje.

Naravno niti su sve privatne ustanove nepoštene, niti su sve javne poštene. Javne su poštenije pre svega zato što su kod njih presušile investicije, pa nema korupcije pri nabavki opreme. Ali ima pri nabavki lekova i potrošnog materijala. Italija je i zemlja fantomskih bolnica, koje su nastale u vreme obilatijih fondova EU, kada su se prilično lako dobijali krediti za zdravstvene centre u nerazvijenim područjima. U knjizi “La Mangiatoia” (Jasle) autori Boći i Tonaći (Bocci/Tonacci) navode da je u 16 italijanskih regija izgrađeno, a nikada dovršeno 132 bolnice. Gradnja je plaćana po fazama, pa kad su završeni građevinski radovi i dobijene najveće pare za opremu – izvođač bi bankrotirao i nestao zajedno sa najvećom tranšom kredita. Kredite je primala država, a krala ih mafija.

Kad ne funkcioniše država, funkcioniše – mafija

Kada konzervativni nemački “Die Welt” piše kako mafija trlja ruke i čeka nove pare od EU, onda i navedeno valja imati u vidu. Jeste u pitanju cinizam bogatih, ali Italija nikada neće biti dostojna političkog položaja u svetu dok ne izađe na kraj sa mafijom.

I u virusnoj krizi mafija se pokazala ekspeditivnijom od države. Prva je počela da deli pomoć siromašnima. Kamate na zelenaške kredite svela je na nivo ispod bankarskih. Prva će biti spremna da preko posrednika preuzme kredite za izlazak iz krize. Njena je budućnost sigurna dokle god se ne postigne nacionalni konsenzus da bude uništena. Italija zvanično protestuje protiv pominjanja mafije, ali ne preduzima dovoljno energične mere da joj stane na put. Pitanje je da li je to uopšte moguće, jer mafija obrće preko 96 milijardi evra godišnje i “zapošljava” najvećim delom nezaposlene mlade ljude. Studija Coldiretti Ixe pokazuje da 6 od 10, odnosno oko 230.000 nezaposlenih izjavljuje da bi prihvatilo posao uz saznanje da ga nudi mafija. Kad država ne funkcioniše – funkcioniše mafija. Šta više, njena je budućnost svetlija, jer se predviđa da će oko 190.000 Italijana ostati bez posla na kraju korona virus krize.

Stari-novi svet

Širenju epidemije u Italiji doprineo je i pritisak iz biznisa i industrije. U okuženom i prokaženom Bergamu nedeljama je sakrivano pravo stanje stvari jer su industrijalci pritiskali lokalne valsti da ne proglašavaju “crvenu zonu” tj. prekid industrijskih aktivnosti. Jedini ko je izolaciju samoinicijativno proglasio bili su Kinezi nastanjeni u Pratu, gde ih ima 23.217 i drže najveći deo tekstilne proizvodnje. Prema podacima od 7. aprila 71.000 italijanskih preduzeća podnelo je zahteve za odobravanje nesmetanog rada. Zahtevi su odobravani na osnovu izjave podnosioca da je rad firme od značaja za održavanje nasušnih potreba građanstva. Fabrike oružja (Beretta revolveri) nisu ni prestajale sa radom. Tražnja je neverovatna, Amerika je na vrhu a u Češkoj i Mađarskoj kupovine su petostruko porasle. Sindikat je ustao u zaštitu radnika, ali kasno, kada su brojni već postali plen virusa.

Postoji još masa drugih okolnosti koje su doprinele širenju zaraze, međutim prostor je nedovoljan za njihovo nabrajanje. Valja reći da je epidemija iznela na videlo i bezbroj lepih, ljudskih gestova, ali je malo verovatno da će oni odrediti budućnost. Floskula da posle epidemije “ništa neće biti kao pre” ne zaslužije više od prisećanja na hit grupe R.E.M. od pre tri decenije, što sam i učinio u prošlom tekstu.

Zbunjuje masovno verovanje uticajnih intelektualaca od Jozefa Stiglica do manje ozbiljnog Slavoja Žižeka da će stari svet otići u nepovrat i doći novi, lepši kakav oni priželjkuju. Žižekov dolazak novog komunizma malo ko će shvatiti ozbiljno. Bojim se da njihov racio nije u stanju da se suprotstavi još jednom talasu uzavrelih nada.

Nova dužnička kriza

Mnogo je izvesnije da će ekonomska cena pandemije biti vrlo visoka. Italiji se prognozira pad BDP od oko 7 odsto, što je gore nego u vreme finansijske krize 2008. godine. Proizvodnja i standard će pasti, ali će se vremenom i podići. Trajniji i opasniji problem je strahovito akumuliranje dugova. Američki privatni dugovi iznose 14.154 miljardi i veći su za 1.500 milijardi nego 2008. godine kada je zbog njih izbila svetska kriza. Nacionalni dugovi (javni plus intragovermentalni) Amerike iznose 25.300 (a članica EU 12.202) milijarde dolara. To je stanje pre sadašnje neobuzdane emisije dolara i evra. Ako se ti Himalaji dugova sruše, biće to katastrofa i patnja kakvu svet nije video, jer nije bez osnova izreka da kad se Amerika zakašlje svet dobije zapaljenje pluća. Pritom je koronavirus upečatljivo pokazao koliko je ceo svet nepovratno globalizovan. Za virus se možemo tešiti izmišljanjem da su nam ga donele životinje, ali za dugove tog izgovora nema.

Ovu ekskurziju kroz nevolje završio bih tematskim povratkom na početak citirajući Miljenka Jergovića: “Totalna privatizacija zdravstva diljem svijeta ne samo da je bezdušna, već je pristala uz eugeničke, rasističke i fašističke principe prema kojima pravo na život imaju samo oni koji su genetski, rasno i kapitalom jači i moćniji /…/ slabljenje javnog zdravstva vodi katasrofi za sve, pa i za one koji su jako bogati”. Neozbiljno zvuči, ali su sami Italjani shvatili da se jedino mogu pouzdati u ministra zdravlja, koji se preziva Speranza – u prevodu Nada!

Milutin Mitrović

Foto: Syaibatulhamdi, Pixabay

  1. Knjigu nisam čitao ali sam slušao njihov intervju na TV u kojem su govorili o sadržaju knjige. [↩]
  2. Na suđenju za korupciju Franćeska Storaće, predsednika regije Lacio, čiji je Rim centar, ustanovljeno je da je dotični prodao privatnicima za bagatelu 52 bolničke strukture javnog sektora. [↩]
  3. Podatak se odnosi na tzv. konvencionirane – privatne klinike koje pružaju usluge i osiguranicima. To naplaćuju od države/regije. [↩]
  4. U rekordno smrtno ugroženom Bergamu čak 53 odsto. [↩]
0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
strah
BlogoviIZDVAJAMOVesti

Pandemija: Strah, i vrlo malo nade

by bifadmin

“Strah je pasvord našeg vremena” – napisao je Džerard Padro (Gerard Padró i Miquel) profesor ekonomije sa političkog departmana Jelskog univerziteta, u eseju “Politika straha” još 2007. godine, a danas važi još više. Imao je doduše u vidu autokratske režime koji se strahom služe da bi “izvlačili ogromnu ličnu korist od siromašnih”.

Danas je značenje prošireno i na sve ostale. U jednom nastavku stripa Čarli Braun mudruje: “Razvio sam sopstvenu filozofiju – plašiću se samo jednom na dan”. Od dosetke do strašne stvarnosti mali je korak: Italijanski sudija Đovani Falkone, koga je likvidirala mafija kuražio se tvrdnjom da onaj ko se plaši umire svakodnevno, ako se ne plaši umire samo jednom. To čime smo se opsedali samo je uvod u erupciju straha izazvanog epidemijom korona virusa koja je u toku.

Ekonomija, preciznije neuroekonomija – disciplina koja se razvija zahvaljujući modernim teknikama posmatranja funkcionisanja mozga (magnetna rezonanca, TAC, PET, SPECT) dovela je u pitanje shvatanje o ekonomiji kao disciplini čvrstih pravila, koja polaze od toga da je čovek obdaren racionalnošću. Iskustvo i još više neurologija koriguju to shvatanje, pa se došlo do zaključka da čovek nije “racionalna životinja”, već da vrlo često reaguje na osnovu impulsa (neuronalnih automatskih procesa), tako da ekonomsko ponašanje postaje produkt mešavine racionalnosti i emocija.

Kejnz (John Maynard Keyens) je i bez pomenutih tehnoloških dostignuća uočavao da na donošenje odluka utiču navike, socijalne konvencije, optimizam i pesimizam, ukratko – emocije. Istražujući tu oblast definisao je i animal spirit – nagon preduzetnika da preduzme neki odlučan korak, iako za to nema dovoljno podataka i tržišnih analiza. U donošenju odluka, uočio je, strah ima jednu od dominatnih uloga.

Fleksibilizacija radničkih prava

Najmasovniji strah u ekonomski razvijenim zemljama danas je strah od gubitka zaposlenja. Aktuelna pandemija korona virusa samo ga je produbila.

Karakteristično je da najveće stope straha beleže zaposleni u tzv. tehnološkim kompanijama kao što su Amazon, Cisco, Google, Uber… Gubitak zaposlenja zbog robotizacije i automatizacije proizvodnje poslužio je poslodavcima, čak i u sektorima gde do toga nije došlo, da ucenjuju radnike niskim dohocima uz ciničnu formulu: “ako ti nećeš, ima stotinu drugih koji hoće da rade za tu nadnicu”.

Zaposleni u vodećim kompanijama strahuju da će izvanredne mere nametnute pandemijom postati pravilo i uzrokovati dalje gubljenje sigurnosti uz presiju ka sniženju dohotka. Generalno 62 odsto zaposlenih u tim kompanijama uvereno je da će vanredno stanje izazvano pandemijom negativno uticati na njihov dohodak i sigurnost. Najniži procenat tog straha je kod zaposlenih u Apple kompaniji (39,2 odsto), a najviši u Expedia (servis za onlajn rezervacije) – čak 77,2 odsto. Gotovo svi oni koji su prinuđeni sada na rad od kuće boje se da će to postati pravilo koje znači smanjenje ličnih prihoda uz vrlo rastegljivo radno vreme.

Uloga straha u širenju finansijske krize

Ispitivanja u deset zemalja širom sveta pokazuju da se građani boje kako će pandemija imati trajni negativan uticaj na njihov način života.

U samoj Kini čak 78 odsto ispitanika smatra da će ih epidemija trajno finansijski pogoditi. U Japanu 56 odsto, Evropskoj uniji 41 odsto, u Rusiji 40 odsto, SAD 37 odsto, Kanadi 21 odsto… Uočljivo je da što je zemlja geografski bliže Kini, to je strah veći.

Tokom proteklih 20 godina tržište je sedam puta zabeležilo dramatičan pad aktivnosti i u proseku je bilo potrebno 18 meseci da bi se aktivnosti vratile na raniji nivo. Najduži period oporavka bio je nakon krize nastale 2008. godine i trajao je 68 meseci. Nastojeći da sagleda bilans današnje situacije, jedan od finansijskih analitičara kaže da je jedino što mu pada na pamet – da poruči jedno žestoko piće. Rekordno niske kamatne stope neminovno će doneti najniže zapamćene stope prihoda na štednju i time uzrokovati recesiju nepoznatih dimenzija.

“Strah – tvrde Beker i Rubinštajn u svom eseju ‘Izazovi straha u ekonomiji’ – može da ima centralnu ulogu u širenju finansijske krize, u šta smo se kroz istoriju i uverili”.

Kako oporaviti globalnu ekonomiju?

Kako bi sprečile krizu, dominatne države obećavaju da će se poslužiti Fridmanovim “bacanjem novca iz helikoptera” – ogromnim sumama iz emisije koje treba da ožive ekonomiju. Američki Kongres je odobrio 500 milijardi dolara, ali je zahtev predsednika Trampa da se iznos poveća: po prvoj varijanti na 1.000 pa zatim čak na 1.500 milijardi dolara. Nema sumnje da će dobiti možda čak i veću sumu.

Evropska centralna banka je uz već odobrenih 120, najavila još 750 milijardi evra za otkup dugova zemalja članica – tzv. quantitative easing, što zapravo znači da neće ograničavati srljanje u nove javne dugove.

Nemačka samo za svoju stabilnost predviđa trošak od 550 milijardi evra. Kao što niko ne zna kojim će se putem dalje kretati pandemija, tako je neizvesno i koliko i kako će ta hrpa novca uticati na oporavljanje tržišnih procesa; ili će možda omogućiti finansijski haos u svetu.

Svet je nervozan

U ovom trenutku svet je nervozan – nema povenja ni u koga. Odsustvo vere i poverenja najdublji je uzročnik straha.

Danas nema političke ličnosti u svetu koja bi, kao nekada Franklin Ruzvelt, rekla: “Jedino od čega valja imati strah je – strah po sebi!” A da se pritom veruje na reč da će garantovati građanima sigurnost.

Zatrpani smo negativnim porukama medija, mržnjom prema političarima, ali i njihovom međusobnom, a takva atmosfera vodi jedino ka povlačenju pogrešnih poteza. Porazu doprinosi sve veći broj ljudi koji se iz straha od manipulacije povlači iz javnog političkog života, osiromašuje ga i prepušta bezočnim nasilnicima.

Januara 1941. godine Amerika je proklamovala četiri slobode: govora, vere, od siromaštva i od straha. Propraćene su kampanjom koju će nadmašiti jedino poziv na mobilizaciju za ulazak u rat krajem iste godine. Paradoksalno je, ali jedina zemlja koja ima deklaraciju slobode od straha razvila je najveću industriju horora na svetu. Strah je u mitologiji, sujeverju, knjigama i filmovima našao plodno tle. Kulminaciju je postigao film Anabela, koji je 2014. godine udruženje francuskih knematografa skinulo sa repertoara uprkos rastućem prihodu, iz straha da će horor scene, zbog kojih su tinejdžeri hrlili u bioskope, moći da imaju opasno dejstvo na njihovu psihu.

Drugi pravac je manipulacija strahom od “moćnog i zlog neprijatelja” kao najefikasnije sredstvo za jačanje patriotizma i nacionalizma. Galupovo istraživanje iz 1980. godine pokazuje da se ispitanici (redosled je po broju odgovora) najviše plaše paukova, smrti, usamljenosti, neuspeha, neizvesnosti… Kakva čednost uoči neoliberalizma! Danas je na prvom mestu gubitak zaposlenja, koji deli vrh tabele sa strahom od epidemije.

Neuroekonomija i neoliberalizam

Posledica je to profitabilne simbioze neuroekonomije i neoliberalnog koncepta ekonomskog uspeha koja se zasniva na veštom korišćenju emocionalnih činilaca – straha i pohlepe. Strah je namenjen radnoj snazi, a pohlepa vlasnicima kapitala. U posledicama te politike koja je ovladala svetom živie gotovo svi, bez obzira na veličinu zemlje ili društveni sistem.

Primera radi, Kina koja ima jednopartijski, formalno komunistički društveni sistem, svoj uspeh zasniva na samo delimično ublaženim principima neoliberalizma. Princip bespoštednog grabljenja doveo je do opšteg labavljenja moralnih principa. Studija sestara Pelin i Selin Kesebir, obe socijalni psiholozi, bavi se uticajem društvenih promena na dominirajuće reči u upotrebi i konstatuje da je tokom druge polovine proteklog veka opalo korišćenje reči skromnost za 52 odsto, ljubaznost i predusretljivost za 56 odsto, te da opšti moralni izrazi postepeno ispadaju iz upotrebe.

Kristalisale su se dve strategije borbe protiv aktuelne epidemije. Jednu zastupaju Britanija, Amerika i delimično Francuska. Drugu Kina, Južna Koreja i veći deo Evrope.

Prva podrazumeva, bar kako to tumači strateški analitičar Roberto Bufanji (Buffagni), da je polazna tačka ekonomistička – odnos cena/prihod po kojem se žrtvovanjem jednog dela stanovništva uz neveliku ekonomsku štetu može savladati epidemja “imunitetom krda”: kada oboli više od 60 odsto stanovništva, preživeli steknu imunitet. Pritom bi penzioni fondovi postali solventniji zbog smanjenog broja korisnika. Nešto kao ona “racionalna” računica vezana za Memorandum SANU – da će 80.000 mrtvih biti dovoljno za ostvarenje sna o Velikoj Srbiji.

Druga strategija je apsolutna izolacija stanovništva i prekid svih, sem najnasušnijih ekonomskih delatnosti. Ta varijanta je ekonomski pogubna, ali obećava da će veći broj stanovnika preživeti. Prva varijanta se zasniva na onom ogavnom racionalizmu zaštićenih, koji su skloni da žrtvuju druge kako bi njima bilo bolje. Britanija i Amerika su počele sa prvom strategijom, ali shvativši njenu previsoku cenu u ljudskim životima/broju glasova na izborima, postepeno odustaju i prelaze na humaniju varijantu strategije.

Šta nas uči literatura

Velika ljudska stradanja u epidemijama inspiracija su ne samo za stručne analize nego i za značajna literarna dela.

Andrić je u “Na Drini ćuprija” pisao: „… Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: ‘Dok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.’ /…/ Ali putnik zna da se posao po poruci ne svršava i da zaptije ovakvi kakvi su sada, stalno mamurni ili napola pijani od lečenja rakijom, teško pamte i naopako dostavljaju mnoge poruke. Zato i dalje oteže razgovor, moli, nudi mito, poziva se na boga i na dušu. Sve tako dok onaj od zaptija koga je on uočio i koji je najmekši ne ostane sam na kapiji. Tada se stvar nekako uredi. Duševni zaptija okrene lice onom izdignutom zidu, kao da čita starinski natpis na njemu, a ruke zabaci na leđa i ispruži dlan desne ruke…”

Epidemija kao inspiracija

U Sloveniji je internetski superagilni profesor Miran Hladnik na sajtu SlovLit potakao nabrajanje literarnih dela koja govore o epidemijama. Od Karla Maja do Šenoe ima tu hrpa književnih i stručnih dela, pa se među citiranima na samom vrhu našlo “Besnilo” Borislava Pekića. Isplivava i babavanginska dimenzija proročanskih romana od kojih je najupečatljiviji The Eyes of Darkness Dina Kunca (Dean Koontz) iz 1981. godine po kojem baš iz laboratorija u Vuhanu, naučnik Li Čen pobegne u Ameriku odnoseći disketu na kojoj je opisan način proizvodnje najopasnijeg biološkog oružja koje pogađa samo ljudska bića. U antikvarnicama Amerike cena te knjige kreće se danas između 500 i 1.000 dolara.

Koncept biološkog ratovanja traje bar od Drugog svetskog rata, kada su po poznatoj šemi da je “onaj drugi prvi počeo” optužili Treći Rajh da uveliko eksperimentiše sa biološkim oružjem, te tako i Amerika, Britanija i Kanada krenle da se bave tim poslom u ratne svrhe.

Još 1960 godine sa Harvardskog univerziteta pokrenuta je kampanja protiv biološkog oružja, a 1969. godine Ujedinjene nacije su donele Konvenciju o biološkom oružju (BWC), kojom se zabranjuju istaživanja, proizvodnja i skladištenje. Kina je svoje angažovaje u proizvodnji od 1951. godne opravdavala tvrdnjom da je Japanska imperijalna bioratna jedinica 731 iz Drugog svetskog rata nastavila da proizvodi biooružja, zaobilazeći na taj načim zabranu o ponovnom naoružavanju koja je imala u vidu samo klasično oružje.

Karakteristično je da je 2001. godine administracija predsednika Buša odbila primenu protokola BWC, a 2002. godine pojavila se epidemija SARS-a što se dovodi u međusobnu u vezu. Indija je 2004. godine optužila Pakistan da je u Kašmiru raspršio viruse HIV. Kada je 2008. u Indoneziji zavladala “ptičija groznica” (H5N1), domaće vlasti su optužile Ameriku da taj virus potiče iz njihove mornaričke laboratorije za medicinska istraživanja u Džakarti, te su zatražili njeno hitno zatvaranje. U toj prljavoj igri malo ko ima čiste ruke.

Podela liderstva

Foreign Affairs, iz čijeg martovskg broja potiče veći deo podataka prepričanih u prethodnom pasusu, završava svoju temeljitu analizu rečima: “niti se teorije o razvijanju virusa u laboratotijama mogu dokazati, niti se mogu dokazati njihovo slučajno ili namerno sejanje, niti ima dokaza da su virusi prešli sa životinja na ljude. Međutim, sasvim je sigurno da će teorije zavere ostaviti nemile efekte na saradnju SAD i Kine”.

Trinaest dana kasnije ista novina, za koju važi da je bliska američkom Ministarstvu spoljnih poslova, a sve je dalja od američkog predsednika, objavljuje novi tekst na temu posledica krize: “Korona virus mogao bi preoblikovati svetski poredak”. Ključna je rečenica: “Sjedinjene države svoju ulogu lidera nisu gradile samo bogatstvom i silom, već domaćom stabilnošću, širenjem globalnog blagostanja i sposobnošću da koordiniraju globalni odgovor na krize. Korona virus je testirao sve te osobine /…/ Vašington je pao na testu”.

“Slika je ružna, Nacionalne strateške rezerve izveštavaju da poseduju samo jedan odsto potrebnih maski, respiratora i ventilatora potrebnih da bi se oduprli epidemiji. Većina tih predmeta uvozi se iz Kine, koja zadovoljava čak 95 odsto američkih potreba za antibioticima”. Srećom Kina ne koristi te okolnosti da ucenjuje. Naprotiv, isporučuje sve proizvedene količine, i to ne samo u SAD, nego i u Italiju, Iran i Srbiju; uz opremu šalje i ekipe svojih lekara sa iskustvom stečenim u odbuzdavanju epidemije u svojoj zemlji.

Kina nudi pomoć svima gde je najpotrebnije, ne uslovljavajući je ničim. “Počinje da se ponaša kao pravi globalni lider sposoban da rešava probleme kod kuće, da odgovori globalnoj tražnji dobara, kao i da koordinira globalne odgovore”. Nasuprot, dok i najgluplji provincijski političari shvataju da nije vreme za konfrontaciju, nego za kooperaciju, Trampova administracija vodi inferiornu lokalnu politiku, pa iz političkih razloga zabranjuje izvoz medicinske opreme na Kubu, i umesto humanitarne pomoći šalje u Evropu konvoje ratne gvožđurije i 20.000 vojnika na manevre “Difender Europe 20” pred granicama Rusije.

Strepnja koja može prerasti u bes

Srećnija okolnost bi bila “ako bi Vašington i Peking delovali za opšte dobro, ako bi koordinirali traganje za vakcinom, usaglasili klinička istaživanja, koordinirali informacije i ulaganje sredstava za obuzdavanje pandemije, ponudili zajedničku pomoć ostalima /…/ Konačno korona virus bi mogao poslužiti kao poziv na ravnopravnu saradnju na drugim globalnim izazovima kao što su klimatske promene” sto bi svakako obuzdalo vladavinu straha u svetu.

Psiholozi tvrde da se u okolnostima epidemije prvo razvija strepnja, a ako razlozi potraju dugo strepnja prerasta u bes. Valja imati to u vidu, jer samo vračare i tabloidi “znaju” dokle će sve ovo trajati i kako će se završiti.

Milutin Mitrović

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
BlogoviIZDVAJAMOVesti

Koncentracija magaraca u Srbiji

by bifadmin

Izgleda mi neverovatno da je samo 26 magaraca na teritoriji Beograda. Toliko je prigradskih opština sa mogućnošću da se u njima nađu ove životinje, da mi ovaj podatak ne deluje uverljivo. A tek u najstrožem centru…

Ne tako davno pisao sam o nepoznatom broju magaraca u Srbiji. Sada vidim da sam pogrešio i da je njihov broj poznat, ali i dalje neodređen. Sa 1.618 magaraca, mula i mazgi uporedivi smo sa Urugvajem (1.643) i malo je zemalja na svetu sa ovoliko malim brojem.

Poznato je da su magarci u Srbiji gotovo ravnomerno raspoređeni na severu (819) i jugu (799). Najviše ih ima u Vojvodini (799), Regionu Južne i Istočne Srbije (539), manje u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije (260), a najmanje u Beogradu – samo 26.

Poverljivo iz BG-a

Neodređenost broja magaraca se pojavljuje kada se spustimo na nivo opština i naselja jer je oznaka za manje od četiri magarca P – poverljivo.

Više od tri magarca imamo u 30 naselja koja u zbiru imaju samo 278, što je manje od petine ukupnog broja. Znači, četiri petine magaraca, mula i mazgi ne mogu bili locirane precizno na nivou naselja. Najviše lociranih magaraca je u Mošorinu (25), u Suvom Dolu kod Žagubice (21) i Aradcu kod Zrenjanina (16).

Mnogo je bolja situacija kod opština, jer one objedinjuju sva ova naselja sa jednim, dva ili tri magarca. U 74 opština i u Beogradu ima 1.463 magaraca, mula i mazgi što je 90% od ukupnog broja. Najviše ih je u Sremskoj Mitrovici (Zasavica?) i u Novom Sadu, ispred Pirota i Subotice.

Na nivou oblasti svi magarci, mazge i mule su prikupljeni i najviše ih ima u Južnobačkoj (219), Sremskoj (196) i Pirotskoj (148) oblasti.

Životinjska farma

Maštam o životu u slobodi koji bi se sastojao od ograđenog imanja od par hektara i mnoštva magaraca koji bi se njime kretali. Imao bih jasnu komunikaciju i savršeno razumevanje od ovih milih stvorenja. Ako se u budućnosti odlučim da ispunim ovaj lepi san o slobodi, znam gde ću potražiti potrebne životinje.

P.S. Izgleda mi neverovatno da je samo 26 magaraca na teritoriji Beograda. Toliko je prigradskih opština sa mogućnošću da se u njima nađu ove životinje da mi ovaj podatak nije uverljiv. A tek u najstrožem centru…

Izvor: Miroslav Zdravković, http://www.makroekonomija.org/

0 komentar
0 FacebookTwitterPinterestEmail
BlogoviIZDVAJAMOVesti

Korona virus: Šta se zapravo dešava u Italiji

by bifadmin

Italijanska vlada je definitivno zaključila da je vrag odneo šalu, pa je 10. marta proglasila celu teritoriju zemlje zaštićenom zonom.

Sve je počelo kada je nulti pacijent u Vuhanu zapatio virus poslednjeg dana novembra prošle godine. Vest o epidemiji se širila brzo, ali češće kao zanimljivost nego kao alarmantna.

U Italiji, koja tada nije ni slutila da će postati najpogođenija posle Kine, zapodenuta je pseudo intelektualna rasprava na temu da li je Kina blizu ili daleko1 – asociranjem na roman i neorealistički film.

Čak i u visokotiražnim medijima potezale su se paralele sa literarnom prošlošću, pa su tako osvežena sećanja na epidemije (kuge) kod Tukidida iz V veka p.n.e, koji je svojim surovim opisima ustanovio žanr „gorkog realizma“ i zaključio dilemom da li epidemija označava krah humanizma.

Nadmetalo se citatima Manconija, Bokača, Kamija, odnosno svih koji su o epidemijama pisali, a mojoj generaciji bili deo školske lektire.

Naglo buđenje iz sna

Sve je, uprkos rastućem broju „pozitivnih“, teklo uglavnom salonski i ležerno do subote 7. marta kada je preko CNN-a procurelo da se sprema totalna blokada Milana iz kojeg niko neće moći ni da izađe, niti da u njega uđe.

Nastao je dvojni haos: te večeri je u Milanu, Rimu, pa čak i malom Trstu eksplodirala „movida“, noćni ulični provod lokalnih mladih, a na drugoj strani stampedo pretežno studenata iz provincije na vozove za bekstvo kućama dok se još može.

I jedna i druga demonstracija nedovoljno ozbiljno shvaćenih upozorenja doprinele su širenju zaraze.

Rezultat je sve nagliji skok broja „pozitivnih“ od 3.916 (dnevni porast 620) 6. marta na 8.514 (dnevni porast 1.598) 10. marta, uz 631 ukupno preminulih. Već narednog dana broj zaraženih je porastao na 10.590 uz ukupno 827 mrtvih. Broj obolelih udvostručuje se svaka 2 i po dana.

Tim medicinskih stručnjaka, koji imaju presudnu reč, naložio je vladi da od 10. marta celu zemlju stavi u karantin.2

Da više nema šale poverovalo se posebno kad su vođe nepomirljive i verbalno siledžijske opozicije izjavili da će podržati mere vlade do izlaska iz krize. To što su oni postali kooperativni bio je to krunski dokaz da je situacija smrtno ozbiljna.

Žestoka neofašistička perjanica, Đorđa Meloni, koja je po anketama izbila na prvo mesto političke popularnosti u Italiji, samo dan nakon izjave da vladu treba terati na sud zbog kriminalno lošeg vođenja antivirusne kampanje, odjednom je zajedno sa ne manje agresivnim vođom desnice, Mateom Salvinijem, postala kooperativna.

Kada u Italiji opozicija, i to desna, prestane da napada vladu, to je najupečatljiviji znak da je dogorelo do nokata.

Nestašica robe i slobode kretanja

Dokazi su se umnožavali paklenom brzinom. Uvedene su mere koje čak onemogućuju izlazak sa teritorije sopstvene opštine bez davanja pismene izjave da dotični nije bio u kontaktu sa zaraženima i da „u susedstvu“ ima blisku rodbinu ili važan posao.

Počele su pobune u zatvorima. Podstaknuti od svojih advokata i uz saznanje da je Iran zbog epidemije pustio na slobodu 70.000 zatvorenika, buknule su pobune u 27 zatvora širom zemlje; štete iznose preko 35 miliona evra, a samo iz zatvorskih ambulanti nestalo je psiho-lekova u vrednosti od 150.000 evra, uz posledicu da je 12 zatvorenika umrlo od predoziranosti.

Bolnice su počele da primaju samo akutne slučajeve. Svi prodavci u trgovinama, uključujući i prodavce novina, obavezni su da nose maske.

U svakoj radnji označena je crvena crta na podu preko koje se ne sme preći, a ako se javi veći broj kupaca koji ne mogu obezbediti rastojanje od metra između sebe, moraju čekati na ulici, opet na udaljenosti od jednog metra.

Radnje se rekordno prazne, ali još uvek i dopunjavaju novom robom. Panike ipak nema, bar ne previše, iako vlada najavljuje nove, još restriktivnije mere.

Izjava predstavnika WHO – Svetske zdravstvene organizacije, da je epidemija prerasla u pandemiju – pretvara Italiju u primer kako će u razvijenom svetu morati da se reaguje ukoliko korona virus nastavi da se širi.

I ekonomija zaražena korona virusom

Gita Gopinat, vodeća ekonomistkinja MMF-a, na uzavrelom blogu te organizacije skreće pažnju da će svetska ekonomija pretrpeti ogromne štete zbog epidemije, te da treba pravovremeno preduzimati mere „ekonomske i finansijske podrške radnicima, biznisu, kreditiranima i kreditorima, snabdevačima, krajnjim korisnicima, da privremeno krizno stanje ne bi ostavilo trajne negativne posledice“.

Ona skreće pažnju da je na primeru Kine uočeno kako su i industrija i usluge u februaru, dakle dva meseca nakon izbijanja krize, doživele dramatične padove.

Pad industrijske proizvodnje preti da izazove i globalnu finansijsku krizu. Blokada uslužnih delatnosti otkrila je žestok socijalni udar – masovno gubljenje posla.

Ekonomista Branko Milanović pak navodi da je epidemija kuge doprinela tome „da rad postane slobodniji, skuplji i da je to postavilo temelje tehnološkom progresu i možda čak industrijskoj revoluciji“. Analogija je zastrašujuća ako je cena napretka – smrt jedne trećine stanovništva, kako je to bio slučaj u 14 veku u Evropi.

Danas s jedne strane (supply side) dolazi do redukcije zaposlenosti zbog zatvaranja mase preduzeća, trgovina, škola, što ima lančane efekte. Na primer, Kina je važan proizvođač komponenti za mnoštvo svetskih firmi, najviše u automobilskoj industriji.

Blumbergovi ekonomisti navode da ukoliko Kina ne uspe ubrzano da obnovi proizvodnju (tokom marta), može doći do krize nekoliko sektora u svetu.

Gotovo svi najveći proizvođači od General Motorsa do BMW-a zavise od delova iz Kine. A Kina čini sve, ulaže i potemkinovske napore, da uveri partnere kako samo što nije izašla iz krize.

Pojedine velike fabrike drže upaljena svetla i grejanje, pokrenute mašine i ne štede struju kako bi se potrošnjom električne energije argumentovalo da industrija nije stala.

Bar podjednako je pogođena i svetska elektronika, od Apple iPhones do ključnih delova za elektroniku sofisticiranih industrijskih uređaja.

Socijalni (ne)mir

Sa druge strane (demand side) izgubljeni dohodak onemogućuje firmama da isplaćuju plate radnicima.

Posebno je teško stanje u turizmu koji je zamro naročito od kada su mnoge luke odbile da primaju turističke brodove.

Avionske kompanije su u katastrofalnoj situaciji. Alitalia je zabeležila pad aktivnosti od 70 odsto, što znači da su joj ostale praktično samo domaće linije, a na njima ih sačekuje evropski ekološki propis da ako uzastopno 10 letova ima manje od 50 odsto popunjenosti, linija mora biti ukinuti da se vazdušni prostor ne bi bespotrebno zagađivao.

Svetski avionski promet pao je na nivo niži nego posle napada 11. septembra na oblakodere blizance u Njujorku.

Uobičajeno neurotične berze nisu propustile priliku da zabeleže negativni rekord izazvan strahom. Nastupilo je nadigravanje: do 6. marta svetske berze su „spalile“ 95 milijardi dolara, da bi od tog dana nadalje postizale taj nivo u dva dana.

„Crni ponedeljak“ je osvanuo 9. marta uz pad od -7,8 odsto na Volstritu do -11,1 odsto u Milanu. Talas nije zaobišao nijednu veliku berzu u svetu – pad je ukupno veći nego onaj koji je izazvan bankrotstvom Lehman Brothersa 2008.

Ekipa Blumbergovih ekonomista izašla je 6. marta sa procenom da će korona virus globalnu ekonomiju koštati 2.700 milijardi dolara.

Po zakonitosti koja prati krize, cena zlata skočila je do 1.800 dolara za uncu.

Strah je usmerio investicione kapitale ka stabilnim američkim državnim obveznicama, koje su zbog nastale tražnje svele svoju kamatu na 0,5 odsto.

Opet se pokazalo da kapital preferira beskrupulozne – američka administracija zasigurno neće, kao Kina i EU „bacati pare poreskih obveznika“ na spasavanje malih preduzeća, deliti plate zaposlenima i ako ne rade, besplatno lečiti „pozitivne“ (dopisnici javljaju da tamošnji tampon/bris test košta 3.000 dolara – zakon tržišta, raste tražnja pa i cene!).

Privatne osiguravajuće agencije zatrpane su zahtevima otpuštenih za obeštećenje.

Predsednik Tramp je istina odobrio 8,3 milijarde dolara za sprečavanje udara epidemije, ali više kao marketinški doprinos sopstvenoj izbornoj kampanji, jer stručnjaci smatraju da bi antirecesioni manevar morao da bude poduprt sa preko 200 milijardi poreskih olakšica i javnih izdataka.

Vreme je za solidarnost

Ostali svetski akteri pokazuju mnogo veći stepen humanosti. Pored MMF-a, koji za sada deli verbalna obećanja, Evropska unija je, bar kada je Italija u pitanju, pokazala više razumevanja nego ikada ranije.

Italijanska vlada je donela odluku da, ne čekajući odobrenje EU, uloži 9 milijardi evra u spasavanje malih i srednjih preduzeća, nezaposlenih radnika, porodica sa niskim primanjima, službi higijene i medicinske zaštite i na veliko iznenađenje konstatovala da je prva reakcija EU – saglasnost da u tu svrhu može potrošiti čak 10 milijardi na teret povećanja javnog duga.

Štaviše, večno rigorozni Letonac Valdis Dombrovski, Junkerov zamenik za socijalni dijalog i zagovornik najoštrijih mera protiv Grčke i Italije zbog njihovih dugova, odjednom je u ovom sazivu, kao običan parlamentarac, postao širokogrud, smatrajući da odobrena sredstva treba da budu veća – bar 13 milijardi.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen se na odličnom italijanskom obratila Italijanima uveravajući ih rečima: „Niste sami… izražavam duboko poštovanje i divljenje za ono što preduzimate… učinićemo sve što možemo da vam pomognemo“.

Cinično objašnjenje ove širokogrudosti moglo bi se naći u činjenici da Italiji, a tako i drugima, paralelno sa rastom obolelih, jenjavanjem privredne aktivnosti automatski raste spred3 pa će se tako povećanjem kamatnih stopa dužnika dobar deo primljenih sredstava preliti u džepove poverilaca.

Počev od Kine koja je u panici zbog rasta javnog duga izazvanog antivirus merama, svi koji se sučele sa zarazom neminovno će morati da troše velika javna sredstva, a to znači da padaju u nove dugove.

Humanost na delu

Najnoviji podaci govore da je planeta u 2020. ušla sa ukupnim dugom od 253 hiljade milijardi dolara (!) što je 322 odsto svetskog BDP-a. Izlazak iz virusom izazvane krize otvoriće još veći i nerešiv problem prebacivanja dugova na naredne generacije, koje po prvi put u istoriji već žive ekonomski teže nego njihovi roditelji.

Zemlje najviše pogođene epidemijom preduzimaju mere koje moraju biti plaćene državnim finansijskim intervencijama, a to direktno povećava javni dug.

Italija je, na primer, donela odluku da odloži rokove plaćanja poreza firmama u pogođenim zonama i formirala fond iz kojega će se plaćati naknade radnicima umesto plata dok preduzeće ne sme da radi, obavezala je banke da prolongiraju otplate kredita, uvela naknade za siromašne porodice i odložila plaćanja poreza dok traje vanredno stanje.

Južna Koreja je odlučila da uvede naknadu za male prodavce, kućne pomoćnice, bebisiterke kojima je zabranjen rad dok traje epidemija.

Kina je privremeno oslobodila firme plaćanja socijalnih doprinosa za radnike, naknada za nezaposlene je povećana i produžen je rok njenog trajanja, a olakšala je i uslove za dobijanje pomoći.

Sve to neminovno očekuje i druge zemlje koje budu zapadale u zonu povećanja epidemije sa uvođenjem mera ograničenja kretanja.

Vratimo li se Italiji možemo konstatovati da, uprkos odurnim, pohlepnim sistemima koji danas vladaju, solidarnost nije nestala.

Modni kreator i industrijalac Armani dao je 1,25 miliona evra donacije za bolnice, ređaju se banka UniCredit, Mediolanum, Dolce & Gabbana, klub Inter, Eataly, Yamamay konfekcija… Spisak darodavaca neprekidno raste.

Na hiljade je malih donatora koji daju koliko mogu i imaju. Ograde bolničkih zgrada, zidovi po ulicama pokriveni su panoima kojima građani iskazuju svoju solidarnost i zahvalnost lekarima i bolničkom osoblju.

Desilo se da je na odeljenje intenzivne nege jedne bolnice u Pezaru momak doneo desetak naručenih pica za lekare, pa kad su hteli da plate, rekao je da je već plaćeno: jedna žena koja se zatekla u piceriji, kad je čula od koga stiže porudžbina, platila je račun uz želju da ostane anonimna.

U mnogim zgradama mlađi susedi nude se starijima da umesto njih idu u kupovinu, da im pomognu, čak i kada su stariji „pozitivni“. Kineski Xiaomi uključio se svojom donacijom, a ova država je poslala milione maski i aparata za disanje.

Najlepši poklon priredili su kineski operski pevači koji su se školovali u Italiji napravivši video u kojem pevaju čuvenu ariju Nessun dorma iz Pučinijeve opere Turandot, ono finalno Vincerò – Pobediću! Stavljajući tačku na dilemu da li je Cina vicina (Kina bliska) horskim rečitativom – Siamo vicini (Mi smo bliski).

Starije generacije će se prisetiti grupe R.E.M. i njihovog hita sa kraja osamdesetih: „It’s the end of the world as we know it“ (To je kraj sveta kakav poznajemo).

Nadali smo se tada, a danas imamo još više razloga da se nadamo drugačijem humanijem, mogućem svetu nego što je okrutni koji dominira.

 

Milutin Mitrović
Preuzeto sa Peščanika

  1. Marko Belokio (Bellocchio) režirao je 1967. godine setno-humorni neorealistički film „Cina è vicina“ (Kina je blizu) o dobrostojećem građaninu koji propagira maoistički komunizam, pa dobije batine od osiromašenog radnika. Naslov je prvi put zaživeo po medijima od kada je Kina proglasila da će Put svile stići do luka u Đenovi i Trstu. [↩]
  2. Karantin, italijanska osnova – quarantena (četrdesetica) nastala je na osnovu odluke venecijanskog lazareta po kojoj su mornari, po iskrcavanju sa puta u nekoj zaraženoj zoni, držani 40 (quaranta) dana izolovani da ne prenesu zarazu. [↩]
  3. Spread je u ovom slučaju ne samo opšti finansijski diferencijal, nego i odnos BTP (italijanskih državnih obveznica) i nemačkih BUND, koji direktno menja kamate na zajmove. Spred je i indikator prikrivene inflacije u evrozoni. [↩]
2 komentara
0 FacebookTwitterPinterestEmail
Noviji članci
Stariji članci