Pisah onomad o „auto-pilotima“ koje država postavlja u upravne odbore preduzeća u kojima ima dominantan ili značajan interes. Osim partijske podobnosti, najvažnije je ne talasati, a postignuti rezultati kompanije su potpuno nebitni.
Teško da ste ikada čuli (pročitali) da je neki član uprave kompanije nakon imenovanja obelodanio ciljeve za koje će da se bori ili sumirao postignuto nakon okončanja perioda ubiranja apanaže.
Šta bi recimo mogao da kaže predstavnik države u Energoprojektu u kojem je ova značajan akcionar sa 34% akcija? Od preuzimanja pre osam godina prihod kompanije je pao sa 300 na 100 miliona evra, profiti su drastično smanjeni, dividenda ukinuta… Vrednost državnog paketa akcija je pala za 30-ak miliona evra.
No, idemo dalje, za 18. jul zakazana je vanredna skupština akcionara na kojoj će Energoprojekt da otuđi vrednu imovinu u vidu parcele u centru Novog Beograda – kome drugom do njegovom većinskom vlasniku. I opet ne može ništa da se uradi bez direktne ili prećutne podrške države (neophodna je tročetvrtinska većina ili rezervna opcija da predstavnik države ode na more).
Sva sreća pa imamo evropske zakone koji štite manjinske akcionare u situacijama kada se donosi odluka o raspolaganju imovinom velike vrednosti pa mogu zahtevati od kompanije otkup akcija.
Upsss, država je izmenila zakon pred koncesiju aerodroma, kako se ne bi baktala sa malim akcionarima, pa je već godinama moguće izbeći otkup po procenjenoj vrednosti akcije i referisati se na fikciju u vidu likvidne hartije.
Zamislite berzu koja u prvoj polovini godine ima promet akcija na nivou manje menjačnice (osam miliona evra), a i dalje se vozi nekakva igra o postojanju likvidnih hartija. I o nekakvoj tržišnoj ceni kojom se akcionari obeštećuju ukoliko kompanija želi da otuđi vrednu imovinu.
Situacija postaje toliko nadrealna da je sledeći korak verovatno pojava Manjinskih akcionara 2.0
Autor: Nenad Gujaničić
Fotoy: Pixabay
