„Koliko će mi trebati vremena da naučim nemački? Šest meseci? Godinu dana?“, pita poletna mlada devojka grleći veliki crni ranac na njenom krilu. Nasmejem se, prisećajući se sopstvenih muka sa tim jezikom. „Želim da nastavim studije medicine i dobijem najbolje ocene, kao u Siriji.“
Njena porodica, izbrojala sam njih petnaest, se skupila ispod malog izbledelog suncobrana jednog kafića tik ispred glavnog kampa u Preševu. Sve nas je pritiskala teška vrućina izuzetno toplog utorka u avgustu, uključujući i desetak ekipa sa kamerama uprtih u ulaz kampa.
„Šta bih mogao da radim u Nemačkoj? Advokat sam“, pita njen otac na lošem engleskom, dok se njegova ćerka, budući-doktor, brzo ubacuje i prevodi. Gutam knedlu, razmišljajući o teškom odgovoru. Bez znanja nemačkog i sa nešto malo engleskog, jasno je kakav bi posao mogao da nađe.
„Auslander“ (stranci) su u Nemačkoj osuđeni na beznačajne poslove, fizički rad – u najboljem slučaju.“Lažnu“ nadu mu je dala njegova sestra koja je već u Minhenu, tvrdeći da bi lako (i brzo) naučio jezik i nastavio da se bavi istim poslom kao i u Idlibu. Pokušavala sam da pobegnem od te teme, kako ne bih slučajno uvredila čoveka koji je u mene gledao u nestrpljivom iščekivanju odgovora.
Baka, koja je centralna ličnost ove mnogočlane sirijske porodice i koja me je i pozvala da im priđem, sve vreme se osmehivala. Njeno lice, prošarano borama i uokvireno crnom maramom, bilo je mirno. Okružena ostalim ukućanima, posmatrala nas je, slušala naš razgovor i nekoliko puta, odobravajući, klimnula glavom.
Predstavnici UNHCR su se motali oko nas, pa smo mogli da čujemo odlomke njihovih razgovora. Reči koje su se najviše ponavljale i na engleskom i na srpskom bile su „voda“, „hrana“ i „prevoz“ dok su migrante uvodili ili izvodili iz skloništa. Buka i metež na sve strane, i najave da je još izbeglica stiglo na granicu iz pravca Makedonije.
U našoj blizini se zaustavio oronuli „Lastin“ autobus i porodica se odjednom digla i spremila za odlazak. „Srećno!“, poželela sam svakom ponaosob dok su me od srca grlili. Podsećala sam ih da ne plaćaju više od 25 evra za autobusku kartu, i da ne putuju taksijem do Subotice – te savete sam usvojila kad sam stigla u Preševo i dalje prenosila u nadi da ću tako bar simbolično preduprediti prevare oportunističkih švercera koji zarađuju ekstra profit na ljudskoj nesreći.
Prišla mi je baka i stavila dlanove na moje obraze. Usledio je spor i samouveren govor. Nisam razumela ni reč, ali sam osetila nemir koji se u meni kuva – po stoti put tog dana, osetila sam potrebu da izgovorim par umirujućih fraza. Njena unuka je poslušno prevela „Bog će nas zaštititi, bog će te štititi, mi smo dobri ljudi i idemo na bolje mesto“. Tvrdi ateista u meni se na momenat ponadao da imaju neki bolji plan od oslanjanja samo na „boga“. Ipak, poslušno sam klimnula glavom i osmehnula sam joj se najbolje što sam mogla. Potom su otišli.
Iz misli me je trgnuo kolega: „Una, mi smo sad na redu“, rekao je pokazujući na ulaz u kamp. Prijatna gospođa kovrdžave kose nas je uvela i objasnila da imamo petnaest minuta da snimimo i fotografišemo sve što hoćemo, bez policije, bez zvaničnika. Armend je otišao da fotografiše nešto šatora i ljude u njima, dok sam ja hodala okolo brzo zapisujući detalje.
Odeća obešena na ulazima u šatore, ljudi koji leže u i oko njih. Svi izgledaju umorno i beživotno. Neki se polako kupaju pored par zarđalih slavina na drugom kraju kampa. Sramota me da izvučem mobilni telefon i napravim nekoliko snimaka – ti su ljudi putovali mesecima, ko sam ja da im rušim malo mira kojeg imaju ovde. Neki su bili dopola odeveni dok su im se tela stapala sa ostalom gomilom na tom malom prostoru. Nisam želela da ih pritiskam kao i svi drugi novinari gladni vesti, koji sada dolaze sa svih strana – Preševo im sad nudi materijal za „svetske vesti“. Nisam želela da ih svedem na to da budu „životinje“ za prikazivanje, po mogućnosti „gladni, prljavi i tamnoputi“. I ako bi mogli, molim lepo, da govore o tome kako su zemlje iz kojih dolaze „grozne“ i kako će život u EU biti sjajan, pre nego što završe razgovor da kažu: „Hvala vam što ste nas primili“ i da na kraju, ako je to moguće, njhovo ime bude pogrešno napisano.
Deca, nesvesna situacije, igrala su se oko malog spomenika u obliku pupoljka u sredini kampa – betonski pupoljak se nikako nije uklapao u scenu koja se odvijala oko nas. Prilazeći spomeniku, primetim jedva vidljivu pozlaćenu spomen ploču na dnu spomenika, koja je bila prikrivena gotovo presušenim žbunom.
“U znak zahvalnosti za organizovan radnički pokret i aktivno učešće radnika duvanske stanice Preševo u NOB. Radnici DIV OOUR-a Preševo” pisalo je na spomen ploči, na albanskom i srpskom.
Socijalistički spomenici posvećeni antifašističkoj borbi u sred dvadesetoprvovekovne patnje – koja istorijska ironija. Borili su se protiv nepravde i fašizma za veću jednakost, a sedamdeset godina kasnije, dečaci i devojčice, koji će biti tretirani kao građani drugog reda u Evropskoj uniji, nevino gaze preko spomenika kad im se lopta otkotrlja u tom pravcu, nesvesni značaja te ili sličnih borbi.
Duvanska stanica Preševo, čijim radnicima je posvećena ploča, služila je kao sastajalište za seljake koji su svoj duvan prodavali fabrikama u regiji. Kolega iz kraja mi priča kako je prostor na kome je sad uspostavljen kamp, bio u propadanju i kako je UNHCR pre mesec-dva odlučio da renovira zgradu i poseče prašumu, da bi se prostor oslobodio za prihvatni centar. Dakle, ovom prostoru je pronađena svrha jer se bivša stanica za radnike i seljake pretvara u stanicu za migrante i izbeglice.
„Svu su rođeni 1. januara, samo se godina menja“, objasnio mi je predstavnik Danskog saveta za izbeglice. „Jednom kada uđu u Grčku, mogu da izbrišu svoj identitet. Nemaju pasoše kod sebe i mogu da promene ime, zemlju porekla, godište, sve.“
Ovo mi je potvrdio prethodne noći Husein, mlad čovek iz Iraka, pun života. „Evo, pokazaću ti moje papire iz Grčke. Nemoj da se ljutiš na mene molim te, piše da dolazim iz Sirije. Nas Iračane bi inače stavili u drugi kamp, a ja sam samo želeo najbolje za svoju porodicu“, kaže mi ovaj dvadesetšestogodišnjak koji je radio u američkoj vojnoj bazi u Iraku i tečno govori engleski dok njegov otac na telefonu priča sa rođakom u Belgiji, koji im želi poslati pare za put.
„Ne vole Amerikance ovi Iračani“, došapnuo mi je vlasnik kioska koji se nalazi tik pored kampa, nudeći nam da pomeri Huseinovog brata sa stolice kako bi moj kolega Viken mogao da sedne. Glasno smo odbili. Vlasnik je nastavio da namršteno gleda u pravcu Huseinovog oca, koji je bos i klečeći u ćošku kioska nastavio da priča telefonom sa svojim rođakom u u Belgiji.
Nazad u kampu, prišla sam šatoru Crvenog krsta gde su migrantima delili pakete hrane. Paketi su se sastojali od kifle ili hleba, vode i paštete, i neke mirišljave tunjevine čija su prazna pakovanja bila rasuta po kampu. Na obaveštenju pored stola je pisalo (na arapskom, što su mi kasnije preveli) da samo maloletnici, žene, invalidi i ljudi stariji od 60 godina mogu da dobiju hranu. Izbeglice su morale da predaju kupon Crvenog krsta koji su dobili pri ulasku da bi dobili paketić hrane.
Jedan mladi migrant je prišao šatoru Crvenog krsta iz protesta. „Razumem pravila i prihvatam ih. Ali molim vas, gladan sam, moj brat je gladan. Da li smem barem da izađem iz kampa da kupim hranu?“. Njegova molba nije bila neuobičajena, jer je onima koji stižu kasno uveče bilo dozvoljeno da izađu vani i kupe hranu. Oko 400 sledovanja hrane, koje dnevno dobije kamp, nije bilo dovoljno za potrebe hiljada migranata koji dolaze u logoru dnevno.
„Ne! Napolju pravite metež,“ rekao je jedan od radnika koga crveni prsluk očigledno čini „humanitarcem“. Mladić je pitao s kim bi još mogao o tome da porazgovara. „Ni sa kim! Vrati se u svoj šator!“, još oštrije mu je odgovoreno.
Primetila sam još ranije da u kamp uvode UN posmatrače. Povukla sam mladića bliže sebi. „Da li vidiš one ljude sa plavim značkama? Oni govore engleski. Idi i reci im. Ako ti kažu da im smetaš, reci da nisi imao kome drugom da kažeš.“ Poslušao me je.
Uhvaćena sam na delu. „Ti, ženo, pokaži mi svoje papire. Pokaži mi svoju pres karticu! Vi novinari samo pravite probleme!“, zarežao je opet onaj „humanitarac“ dok me je terao dalje od šatora.
Toga sam se naslušala poslednjih dana.
Prvog dana u Preševu naš tim je odjurio do novopostavljenog kampa u Miratovcu na granici sa Makedonijom, koji je nadgledala srpska žandarmerija. Naša kancelarija u Beogradu je obavestila policiju i dobili smo dozvolu da uđemo. Da je bar bilo tako lako.
Miratovački kamp je bio postavljen preko noći na granici zbog velikog priliva izbeglica iz Makedonije. Spolja gledano je izgledalo da uspevaju da ih organizuju, puštajući grupe od stotinak ljudi da prođu kada bi stigla sledeća grupa sa Makedonske strane i tako redom. Kažem spolja, jer niti jednom timu novinara nije bilo dozvoljeno da uđe u kamp. Čak ni RTS-u ni Tanjugu, kao što su mi mnogi te noći ponavljali.
„Ali gospodine, dobili smo dozvolu za ovu zonu od Ministarstva unutrašnjih poslova“, rekla sam policajcu koji je na sebi imao obešena dva pištolja, po jedan na svakom boku, koji je uz to nosio pancir prsluk i stajao pored tenka i čitavog reda bojnih kola uz jos desetine policajaca u obezbeđenju kampa, dok su ostali policajci bili raspršeni po polju oko nas.
To je tačno, složio se. Ali nama je bila potrebna i dozvola od Komesarijata za izbeglice. Pozvala sam ih telefonom.
„Slušajte, recite policajcu i vašim kolegama i svim ostalim koji razmišljaju o tome da nas pozovu da mi nismo nadležni za Miratovac. Od mene tražite da vam odobrim da snimate mesto koje ne nadgledamo. Šta nije u redu sa vama?“, rekla mi je očigledno uzbuđena gospođa pre nego što mi je spustila slušalicu.
Negde se začula buka slušalice koju je tresnula o telefon.
Progutala sam knedlu. „Gospodine, ova gospođa kaže da oni nisu…“, počela sam, a da ne znam kako bih završila. „Imam naređenje da puštam samo one koji imaju dozvolu od Komesarijata. Pismenu dozvolu. Mogu da vam je ovde pošalju faksom“, bio je njegov jedini komentar.
Prošla su dva, tri sata. Policija je i dalje ostala pri svom. Armen i Viken, fotograf i kamerman, su bili nestrpljivi da izvuku svoju opremu dok smo gledali kako migranti lome grane okolnog drveća i pale vatru. Majke su trčale do vozila Crvenog krsta s kojim su stigla ćebad. Sitna deca su veselo ćeretala dok su njihove majke koristile vodu iz flaša za umivanje i pranje veša u kesama. Za moje kolege je ovo bilo kao kada žednog dovedete do vode, a onda je pred njim prospete i ne date mu da pije.
Došla je sledeća smena policije, a sa njom još veći, preteći komandant. Izgubila sam svaku nadu.
„Mala, reci mi šta te muči“, ironično je rekao novi šef smene. Po ko zna koji put ponovila sam čitavu proceduru.
U tom trenutku mi je prišao predstavnik UNHCR. „Još uvek vas nisu pustili da uđete? Ovo je smešno“, rekao je vadeći mobilni telefon da pozove njegovu kancelariju u Beogradu.
Glavni policajac je odmah odreagovao. „Idi, sedi u kola. Odmah!“ naredio mi je. Uz proteste s moje strane, ispratili su me do vozila, gde su me strpljive kolege čekale već četiri sata.
Noć je pala i mogla sam da vidim predstavnika UNHCR kako telefonira i ekran njegovog mobilnog koji je svetleo u daljini. Dvadeset minuta kasnije je neki drugi policajac prišao našim kolima. „Nemate dozvolu da budete ovde. Policija vam je samo dala dozvolu za kamp, a ne za ovu oblast“, rekao je pokazujući ka brdu iznad kampa na kome smo stajali zajedno sa policijom. „Dakle, morate da odete sad.“
Od uzbuđenja sam postala drska. „Dakle, ako ne možemo da ostanemo ovde, je l’ možemo da se odvezemo malo dalje i parkiramo se unutar kampa?“
„Napolje! Ili ću vas uhapsiti. Imate pet minuta.“ Otišli smo, znajući da ne smemo da rizikujemo da nam bude zabranjeno da izveštavamo narednih dana.
Zemljani put kojim smo se vratili u Preševo sa granice sa Makedonijom, dug oko kilometra, je isti onaj put koji je svaki migrant prelazio svakog dana. Kolega iz Niša mi je pričao kako je kolima odveo trudnicu koja nije mogla da stoji do bolnice. Kasnije te noći smo se vratili i videli grupu koja je ranije bila u kampu kako sada ide ka gradu. Hodali su polako, mala su se deca držala za ruke formirajuci mini-kolone, neki su hodali umotani ćebadima.
Gledala sam ih i razmišljala o tome šta ih čeka na kraju “putovanja”. Upornost su nalazili u nadi da će u Nemačkoj, Austriji ili bilo gde drugo u EU naći bolji život. Mlađi otac dveju prelepih devojčica nas je zamolio da mu ne snimamo lice dok nam je davao izjavu. Na to je kolega Viken poslušno krenuo da mu snima ruke “Sram me da nosim stvari u plastičnim kesama, ali smo sve torbe bacili u more kad su nas ubacili u pretrpani brodić”. Ostali migranti oko njega takođe su izbegavali svetlo kamere, jedino svetlo na pustom i prašnjavom polju na srpsko-makedonskoj granici.
“Pre neki dan je neko povredio moju mlađu ćerku gurajući se da se popne u voz. Ne mogu da se ljutim, svi želimo da što pre stignemo.”
Una Hajdari
Preuzeto sa Kontrapressa