Poslednjih nekoliko godina će biti upamćene kao period u istoriji kada su Sjedinjene Države privremeno izgubile ulogu pokrovitelja globalnog ekonomskog sistema. Amerika nije bila u stanju da reformiše međunarodni sistem nakon što je nastupila kriza 2007. godine i izgubila je svoj politički i ekonomski uticaj u većini regiona sveta usled nove konkurencije koja dolazi iz Kine, Rusije, Irana, pa čak i Brazila.
Strateški potez da se zadrži Kina
Kineska politika Puta svile je delovala kao alarm za buđenje SAD. Ta ambiciozna strategija će promeniti geoekonomsku kartu Azije u korist Kine i potvrditi njenu želju da preuzme vodeću ulogu u globalnim pitanjima. Kako bi izbegle sopstvenu marginalizaciju, Sjedinjene Države nisu imale drugog izbora nego da reaguju i da ubrzaju proces potpisivanja Trans-pacifičkog partnerstva (TPP). Sporazum predstavlja zaključak Obaminog rebalansiranja u Aziji, koji će imati ulogu bedema protiv moći Kine. Ova trgovinska alijansa će pružiti Sjedinjenim Državama savršen izgovor da intervenišu u trgovinskim i teritorijalnim sporovima u naftom bogatom Južnom kineskom moru i potvrđuje opredeljenje SAD da podrže svoje saveznike u regionu, kao što je Tajvan, koje brinu regionalne ambicije Kine. TPP je više od trgovinskog sporazuma, to je znak da su SAD ponovo u igri!
Dogovor će takođe imati važne ekonomske posledice jer su ga potpisale zemlje koje čine 40 procenata svetske privrede. Od početka svetske finansijske krize, rast svetske trgovinske razmene je bio sporiji nego u ranijim periodima ekonomskog oporavka što pojačava zabrinutost da će uslediti dalji ekonomski pad, pa čak i globalna recesija. Moguće je da će TPP pomoći da se ovaj trend preokrene jačanjem izvoza, ekonomskog rasta i otvaranjem radnih mesta u Latinskoj Americi i u Aziji.
Gubitnici i dobitnici
Promoteri TPP sporazuma smatraju da je ovaj trgovinski savez po svemu dobar. Sjedinjene Države predviđaju da će se ovim sporazumom radnicima u svim zemljama potpisnicama omogućiti dodatan godišnji prihod od 223 milijardi dolara, od čega će 77 milijardi pripasti radnicima u Americi.
Takva ružičasta predviđanja ipak nisu na mestu ako imamo u vidu makroekonomske efekte ranijih trgovinskih sporazuma. Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), koji su 1994. godine potpisale Sjedinjene Američke Države, Kanada i Meksiko, je rezultirao povećanjem produktivnosti rada (+170% u SAD i +76% za Meksiko između 1994. i 2011. godine), većim rastom industrijske proizvodnje i otvaranjem radnih mesta u Meksiku, ali ovaj sporazum nije imao značajan uticaj na ekonomski rast SAD, kao ni na povećanje plata. Realan rast satnica američkih radnika je iznosio svega 16% u periodu između 1994. i 2011. godine.
Sjedinjene Države neće imati značajnije koristi od TPP. Američki potrošači će imati pristup jeftinijoj robi, što će obezbediti socijalni mir, ali ne treba očekivati mnogo veće plate. Doći će do gubitka radnih mesta za niskokvalifikovane radnike u proizvodnji, koji će biti primorani da se opredele za manje sigurna radna mesta u uslužnom sektoru. Američke kompanije i Vol Strit će ostvarivati ogromne prihode. Lekcija koja se može naučiti iz prethodnog iskustva je da sporazumi o slobodnoj trgovini obično pomažu zemljama u razvoju da osnaže svoju privredu i da smanje nejednakosti.
Ipak, moguće je da će najveći dobitnik u ovom sporazumu biti Japan. Možda je to iznenađenje, ali će ovaj sporazum naterati Japan da se otvoriti prema konkurenciji i stranim investitorima. Ova zemlja će moći da privuče više stranih direktnih investicija, koje danas čine 6% BDP, u poređenju sa 17% BDP SAD i 22% BDP Kine; i da poveća produktivnost u uslužnom sektoru. Ovo je ključna šansa da Japan pojača ekonomski rast, kada „Abenomija“ posrće.
Evropljani bi trebalo da s pažnjom posmatraju ekonomske efekte TPP naročito zbog toga što su usporeni pregovori o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP). Evropa se nalazi između kineskog „Puta svile“ i TPP. Njena poslednja šansa da izbegne ekonomsku stagnaciju je da primeni sopstvenu strategiju međunarodnog razvoja.
autor: Kristofer Dembik, ekonomista Sakso Banke