Od konobarisanja po njujorškim žurkama pa do produciranja filmova vrednih više desetina miliona dolara i rada sa najpoznatijim holivudskim zvezdama – to je, u najkraćem, dosadašnji životni put Gorana Bijelonića, našeg čoveka u Holivudu. „U Americi je sada mnogo lakše finansirati filmove nego pre dve decenije. Veliki studiji su smanjili obim proizvodnje i opredelili se isključivo za spektakle sa superherojima, što je otvorilo vrata nezavisnim producentima“, kaže Bijelonić, u čije ambiciozne planove spada i snimanje filma o Nikoli Tesli, „kakav ovaj veliki naučnik zaista i zaslužuje“.
Uzbudljiva životna priča Gorana Bijelonića zapravo započinje godinu dana pre njegovog rođenja. Njegov otac je sa još tri druga uhvaćen prilikom pokušaja prelaska austrijsko-jugoslovenske granice 1968. godine, i potom zadržan u austrijskom logoru za azilante narednih godinu dana. Kada su ga nadležni pitali u koju zemlju želi da ide, on je rekao da po svaku cenu hoće u Ameriku, iako ga tamo nije niko čekao i nije imao obezbeđen posao. Nakon nekoliko meseci pridružili su mu se supruga i sin, Goranov stariji brat. Pošto je jedan austrijski vojnik ponudio pomoć za odlazak u SAD u zamenu za malog dečaka, njegovi roditelji su ovaj slučaj prijavili predstavnicima Crvenog krsta, koji su im pomogli da pređu preko Atlantskog okeana – povezali su ih sa crkvom Svetog Save u Njujorku, koja im je pružila neophodne garancije i papire. Goran Bijelonić je rođen u Njujorku sledeće, 1970. godine.
„Bio sam uposlen od svoje sedme godine, nema čime se nisam bavio – čistio sam sneg i kosio travu po komšiluku, raznosio novine, radio u prodavnicima i restoranima… U to vreme nismo ništa imali, roditelji su puno radili, imali su po dva posla istovremeno, pa je bio red i da mi, iako još deca, zaradimo makar za svoj džeparac“, priseća se Bijelonić svog detinjstva u razgovoru za „B&F“. To ga je, kako kaže, od malena naučilo da razmišlja kao preduzetnik, što mu je kasnije pomoglo kada je, nenadano, zagazio u filmske vode.
Goran Bijelonić: Sa dvadeset godina sam već zarađivao dosta novca, ali uprkos tome nisam bio zadovoljan u kom smeru se kretao moj profesionalni život – uglavnom sam radio kao konobar po žurkama. Desilo se da su me preko poznanika pozvali na kasting za reklamu za Koka-kolu, pa ubrzo potom na još jedan kasting… Iako mi pre toga nijednom nije palo napamet da se oprobam u industriji zabave, pomislio sam „što da ne?“ i upisao časove glume u Njujorku.
Danju sam učio, a noću radio. U međuvremenu sam se sprijateljio sa jednim momkom koji je radio kao obezbeđenje na žurkama, a kako on nije imao svoj stan, neko vreme smo bili i cimeri, pa je spavao na mom kauču. On je imao pripremljen filmski scenario, i bio je više povezan sa svetom glume od mene, pa mi je ponudio da budem njegov producent. Bio je ubeđen kako sam ja pravi čovek za taj posao jer sam se, očigledno, bolje snalazio sa finansijama. Zaista smo na kraju snimili film i poslali ga na prestižni „Sundance“ festival 1997. godine, gde je postigao veliki uspeh i zapazili su ga neki od najvećih reditelja današnjice, između ostalih i Stiven Spilberg. A taj momak koji je spavao na mom kauču je bio Vin Dizel, danas velika holivudska zvezda.
Narednih deset godina radio sam u produkciji Vin Dizelovih filmova –„XXX“, „Ridikove Hronike“, „Mrkli mrak“. Zahvaljujući Vin Dizelovoj velikoj podršci u potpunosti sam se posvetio producentskom poslu i od tada sam napravio 25 filmova, radeći sa nekima od najvećih zvezda današnjice, Robertom De Nirom, Piterom Dinklidžom, Džonom Travoltom, Kirom Najtli, Robinom Vilijamsom…
BIF: Koje su se ključne promene desile u američkoj filmskoj industriji nakon 2000. godine? Zašto je sve veći broj nezavisnih produkcija, dok su se veliki holivudski studiji gotovo isključivo preorijentisali na visokobudžetne spektakle sa superherojima?
G. Bijelonić: Danas su najveći studiji opredeljeni da prave tek po nekoliko filmova godišnje, ali sa ogromnim budžetima i zagarantovano velikim zaradama – ulože 200 miliona i zarade milijardu dolara. S druge strane, oni sve više funkcionišu kao distributeri manjih, nezavisnih produkcija.
U protekle dve decenije došlo je do značajne promene u načinu finansiranja filmova – bankarski zajmovi, povraćaj novca od strane države, kao i pretprodaja filmova za strana tržišta sada su najveći činioci prilikom formiranja budžeta. Za razliku od ranijeg finansiranja, kada su producenti morali da pronađu praktično celokupna sredstva za snimanje nekog filma, danas njihov osnovni kapital predstavlja tek četvrtinu krajnjeg budžeta. Oko 50 odsto čine bankarski zajmovi, dobijeni na osnovu ranijih rezultata i ozbiljnosti projekta, kao i na osnovu podataka o pretprodaji u inostranstvu. Pretprodaja se ugovara na najvećim svetskim festivalima, u Kanu i Berlinu, na koje dolaze potencijalni ulagači i distributeri iz celog sveta.
Preostalu četvrtinu ukupnih sredstava čine državne olakšice, čija visina se razlikuje u zavisnosti od zemlje u kojoj se snima. One se uglavnom dodeljuju u vidu povraćaja novca i iznose između 20 i 40 odsto celokupnog budžeta. Države poput Kolumbije, Portorika, Novog Zelanda i Južne Afrike poznate su po najvećim subvencijama, što je i jedan od razloga zašto zaposleni u filmskoj industriji putuju po devet meseci godišnje.
Zbog takvog načina finansiranja, širom su se otvorila vrata za nezavisne produkcije. Od deset filmova koji su ove godine bili u konkurenciji za Oskara, samo jedan je bio proizveden preko mejdžor studija.
BIF: Da li i Vi uočavate pad kvaliteta u holivudskoj produkciji prethodnih godina, o kojoj su pisali mnogobroji filmski kritičari? Zašto je to tako, i šta je doprinelo da TV produkcije doživljavaju renesansu, kojoj se pridružuju i najveća imena u filmskoj industriji?
G. Bijelonić: Glavni uzrok toga je sve veća dostupnost servisa „video na zahtev” koji do pre pet-šest godina nije ni postojao. Sada ste u mogućnosti da preko zvaničnih internet i kablovskih kanala pogledate čitavu seriju odjednom, preko svojih mobilnih uređaja i za simboličnu sumu novca, umesto da čekate nedelju dana do nove epizode. Doživljaj gledanja televizije u potpunosti se promenio i sve je više učesnika na tom tržištu, koji raspolažu velikim sredstvima i privlače najbolje scenariste, glumce i reditelje. S obzirom da je konkurencija velika i kvalitet ponude je sve veći.
BIF: Da li imate želju da jednog dana napravite neku (ko)produkciju u Srbiji? Šta je potrebno kako bi prednosti Srbije kao potencijalne filmske destinacije postale vidljivije stranim produkcijama?
Goran Bijelonić: Potrebno je da filmski radnici u Srbiji preslikaju uspešan model koje su neke zemlje već primenile. To znači da, pre svega, razumeju značaj susreta i razgovora sa potencijalnim stranim ulagačima, da se oglašavaju na odgovarajućim mestima, da redovno putuju i predstavljaju svoje projekte u Kanu i Berlinu, kao i da naprave promotivni materijal i zvanični sajt na engleskom jeziku.
Visina državne pomoći u Srbiji možda nije kao u Kolumbiji ili Portoriku, ali zato su troškovi snimanja veoma niski, a filmski kadar veoma stručan. Kada pogledate film „Novembarski čovek“ koji je u potpunosti snimljen u Srbiji, sa Pirsom Brosnanom u glavnoj ulozi, on vizuelno izgleda kao da vredi najmanje 40 miliona dolara, a zapravo je koštao tek 11 miliona.
BIF: Zašto ste odlučili da snimite film o Nikoli Tesli?
G. Bijelonić: Velika mi je želja da napravim kvalitetan, skup film o Nikoli Tesli – da ga predstavim svetu na najbolji mogući način, onako kako ovaj veliki naučnik i zaslužuje. Prilikom mog poslednjeg boravka u Beogradu već sam obavio razgovore sa ljudima iz Muzeja Nikole Tesle i saznao sam da se ogromna količina materijala, oko 160.000 dokumenata nalazi u njegovom podrumu. To je neverovatna građa od koje najbolji scenaristi mogu da naprave pravo čudo.
U ovom trenutku sam u potrazi za najboljim mogućim scenaristom, i tražim ga među onima koji su dobitnici Oskara i čiji angažman vredi najmanje milion dolara. Verujem da ću imati pravo ime u naredna dva-tri meseca, posle čega sledi potraga za dobrim rediteljem.
BiF: Gde ćete snimati film?
G. Bijelonić: Najveći deo biće snimljen u Njujorku i Koloradu, s obzirom da je Tesla tamo proveo veći deo svog života, tako da će relativno malo materijala biti snimljeno u Srbiji. Za tu priliku formirao sam sopstveni fond, u koji ulažu i mnogi investitori, među kojima su oni koji sa mnom sarađuju već godinama, ali i jedan londonski hedž fond. Planiramo da film završimo najkasnije do kraja 2017. godine, sa budžetom od 40 miliona dolara.
broj 120, septembar 2015.