Završena je javna rasprava o nacrtu Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2016. do 2020. godine, „Istraživanje za razvoj“, koji je predložilo Ministarstvo za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj. Taj nacrt je naučna zajednica dugo očekivala, pre svega zato što je njegovo usvajanje preduslov za raspisivanje novog ciklusa naučnih projekata čiji početak je više puta odlagan. Pored ovog praktičnog interesa, od tog dokumenta se očekivalo da ocrta dugoročnije pravce za razvoj nauke i instrumente pomoću kojih bi Ministarstvo upravljalo budućim razvojem.
U postojećim okolnostima naučna zajednica funkcioniše uglavnom zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca i institucija koje su uspele da, uprkos svemu i verovatno uz nešto sreće, ostvare zavidne rezultate. Entuzijazam u naučnoj zajednici nije neobična pojava, jer se radi o istraživačima koji su često motivisani traganjem za odgovorima na otvorena pitanja u svojim oblastima i saradnjom sa kolegama iz inostranstva, ali treba reći da entuzijazam nije ni pouzdan ni održiv pokretač na duge staze. Dodao bih da nije dobar ni za društvo, jer lični entuzijazam obično usmerava istraživače da se bave pre svega temama za koje su lično zainteresovani, a ne nužno problemima koji su društveno relevantni.
U kojoj meri je predloženi nacrt odgovorio očekivanjima? S jedne strane, čini mi se da je dokument pisan sa dobrim namerama i da nudi neka dobra rešenja (možda i zato što imam određeno poverenje u dobronamernost trenutnog tima u Ministarstvu), ali s druge strane, u nekim važnim elementima on zahteva ozbiljno promišljanje i drugačija rešenja.
Glavna primedba na postojeći tekst strategije se odnosi na njenu zakrivljenost prema prirodnim i tehnološkim naukama, kao i na to da kada pominje inovacije i primenu naučno-istraživačkih znanja ona uglavnom podrazumeva njihovu primenu u privredi. Nema sumnje da živimo u svetu u kojem su prirodne i tehnološke nauke veoma važne i da uspeh društava u velikoj meri zavisi od znanja i inovacija koji se kreiraju u okviru tih nauka. Međutim, čak i daleko sređenija i stabilnija društva od našeg u velikoj meri se oslanjaju na društvene i humanističke nauke. Na primer, EU izdvaja znatna sredstva za istraživanja važnih društvenih problema u okviru svog glavnog programa za finansiranje naučnih istraživanja Horizon 2020.
Ako pretpostavimo da su društveni problemi sa kojima se suočavamo u Srbiji daleko ozbiljniji, jer se tiču samih društvenih temelja (u kakvom društvu želimo da živimo, koje temeljne vrednosti konstituišu društvo u Srbiji, kako obezbediti društvenu koheziju, kako da izgradimo bazične institucije koje će obezbediti stabilnost društva i dobrobit građana itd), onda je potreba za društvenim i humanističkim naukama daleko veća. Pored toga, svakodnevno gledamo sa koliko nemara se odnosimo prema kulturi, umetnosti i kulturnim baštinama na koje smo navodno ponosni (posebno u onih par dana kada se obeležavaju neki jubileji) i utoliko pre je važno istaći značaj društvenih i humanističkih nauka. Da parafraziram legendarnog Džon Kitinga, nastavnika iz filma Društvo mrtvih pesnika: možda će nam inovacije stvorene u okviru prirodnih i tehnoloških nauka omogućiti da lakše i bolje živimo, ali šta će nam to vredeti ako budemo živeli u društvu koje je dezorijentisano i u kojem je teško shvatiti zašto živimo.
Fokusiranje na inovacije i njihovu primenu u privredi, sa razumnom pretpostavkom da će one dovesti do ekonomskog razvoja, povezano je sa dodatnim problemom. Možda ja to ne razumem, ali pitam se da li se radi o sledećem scenariju: neki naučni institut i istraživači zaposleni u njemu finansiraju se iz budžetskih sredstava da bi stvorili neku inovaciju; zatim je testiraju i pilotiraju, a kada se završi taj proces, ta inovacija treba da završi u nekoj kompaniji (na primer privatnoj), koja će je pretvoriti u značajan profit. Dakle, rizik od neuspeha snosi društvo, a profit od uspeha privreda (što konkretno znači određena kompanija). Nemam ništa protiv privatnih kompanija i razumem da bi u tom slučaju i društvo imalo određeni profit (na primer kroz veće poreze koje bi ova zamišljena kompanija plaćala); mogao bih da zamislim i da bi tako ostvareni profit na duge staze mogao da bude i veći nego ulaganja u razvoj date inovacije, ali se pitam da li bi to bilo u duhu ideje da se budžetska sredstva pre svega koriste za uvećanje opštih/javnih dobara.
Možda grešim, ali čini mi se da bi više smisla imalo da se iz budžetskih sredstava finansira razvoj inovacija koje bi unapredile kvalitet društvene infrastrukture, uključujući i funkcionisanje privrede, i tako doprinele javnom interesu. U tom slučaju inovacije bi uključivale ne samo inovacije koje nastaju u okviru prirodnih i tehnoloških nauka, već i inovacije koje bi nastajale u društvenim i humanističkim naukama. A što se tiče inovacija koje bi omogućile ekonomski uspeh nekoj kompaniji, mislim da bi bilo bolje da se stvore ekonomski podsticaji koji će motivisati kompanije da ulažu u sopstvena istraživanja za razvoj inovacija i da na taj način snose i rizik od neuspeha, ali i ubiraju profit od uspeha. Konačno, na taj način bi se proširila mreža naučnih instituta i naučnika i na razvojne timove koji bi postojali u okviru uspešnih kompanija, što je takođe dobra i važna evropska praksa na koju se treba ugledati.
Dakle, ne sumnjam u dobre namere autora nacrta, ali jeste sporno favorizovanje nauka direktno povezanih sa privredom i tržištem i zanemarivanje onih koje svoju primenu mogu imati pre svega u povećanju dobrobiti društva u celini. Ali, da ponovim još jednom u nadi da je ponavljanje majka nauke, možda grešim.
Aleksandar Baucal
Preuzeto sa Peščanika