Nasuprot izrazitom zaostajanju u industrijalizaciji u poređenju sa zemljama zapadne Evrope, u balkanskim državama tokom 19. i početkom 20. veka širenje bankarske infrastrukture i porast inostranog duga odvijali su se ubrzanim tempom. Grčka se 1898. godine toliko zadužila, da joj je nametnuta kontrola Međunarodne finansijske komisije, a sličnu kontrolu morale su da prihvate i ostale balkanske zemlje.
Obrasci industrijskog razvoja tokom 19. i početkom 20. veka u zemljama južne i istočne Evrope – mediteranskih, balkanskih i carske Rusije – imaju mnogo zajedničkih karakteristika. Na prvom mestu, sve su propustile šansu da se značajnije industrijalizuju pre izbijanja Prvog svetskog rata, što je uzrokovalo niske nivoe dohotka po glavi stanovnika i visoke stope siromaštva. Stoga su ove zemlje delile još jedan veliki problem – ekstremno nizak nivo ljudskog kapitala. „Među velikim zemljama sveta u periodu od 1850. do 1900. godine, Italija, Španija i Rusija nalazile su se na samom dnu po nivou pismenosti odraslih i po stopi upisa u osnovne škole, a ni male države jugoistočne Evrope nisu stajale ništa bolje po tom pitanju. Po stopi upisa u osnovne škole, Rumunija i Srbija bile su iznad Rusije, ali ispod nivoa u Španiji i Italiji“, navodi Rondo Kameron, poznati američki istoričar ekonomije u svom najznačajnijem delu „Kratka ekonomska istorija sveta“.
Zemlje južne i istočne Evrope imale su i treću zajedničku karakteristiku koja ih je značajno ograničavala u ekonomskom razvoju – pomanjkanje velikih agrarnih reformi, zbog čega je poljoprivreda ostala na niskom nivou produktivnosti. Visoka poljopriverdna produktivnost je, prema Kameronovoj oceni, u rano industrijalizovanim zapadnim zemljama bila osnova za kontinuirani proces industrijalizacije. Ona je omogućavala snabdevanje urbane industrijske populacije hranom i sirovinama, a što je posebno važno – i oslobađanje dela radne snage za rad u drugim delatnostima.
Primera radi, u Velikoj Britaniji, koja je predvodila industrijalizaciju, polovinom 19. veka u poljoprivrednoj proizvodnji bilo je angažovano samo 20 odsto stanovništva, dok je takvih u Italiji u isto vreme bilo više od 60 odsto, a u Rusiji i balkanskim zemljama čak preko 80 odsto. Osim izrazitog kašnjenja u industrijalizaciji i loše obrazovanog stanovništva, značajna prepreka ka napretku u ovim zemljama bile su autoritarne, korumpirane i neefikasne vlasti.
Sporo širenje tehnologije…
Pet malih država na jugoistoku Evrope – Albanija, Bugaraska, Grčka, Rumunija i Srbija, bile su, zajedno sa Portugalijom, najsiromašnije u Evropi zapadno od Ruskog carstva. Sve ove zemlje stekle su nezavisnost od Otomanskog carstva tek nakon 1815. godine, a Albanija čak tako kasno da se osamostalila tek 1913. godine. Nasleđe viševekovne otomanske dominacije je, prema oceni američkog ekonomste, izuzetno nepovoljno uticalo na nacionalne ekonomije ovih država i nakon osamostaljivanja. Početkom 20. veka sve one su bile dominantno ruralne i agrarne zemlje, sa 70 do 80 odsto radne snage uključene u primarnu poljoprivrednu proizvodnju i sličnim procentima učešča poljoprivrednih proizvoda u ukupnoj proizvodnji.
U tim zemljama korišćena je i veoma zaostala tehnologija, tako da je produktivnost po stanovniku bila jako niska. „Iako ne postoje statistički podaci koji bi omogućili preciznu računicu, grube procene ukazuju da je dohodak po glavi stanovnika bio niži od susedne Mađarske, upola manji od onog u Češkoj, i za dve trećine manji nego u Nemačkoj. Ipak, i pored mnogih zajedničkih karakteristika, tih pet zemalja se razlikovalo po stepenu razvoja. Rumunija je bila najnaprednija, a Albanija najzaostalija“, ističe Kameron.
Uprkos siromaštvu, u svih pet država beležene su visoke stope nataliteta, koje su uz blago opadajuće stope mortaliteta polovinom 19. veka izazvale populacionu eksploziju. Tokom pedeset godina koje se prethodile izbijanju Prvog svetskog rata, populacije tih zemalja uvećavale su se prosečnom stopom od približno 1,5 odsto godišnje, što je bila jedna od najviših stopa u Evropi. Rastući populacioni pritisak doveo je do rasta cena poljoprivrednih imanja, pojave gladi za zemljom i migracije stanovništva u urbane sredine. Stanovništvo je migriralo i u razvijene zamlje zapadne Evrope, a u izvesnoj meri i u one prekomorske, posebno kada je reč o Grcima koji su u velikom broju odlazili u Sjedinjene Države.
Ni u jednoj od zemalja na jugoistoku Evrope nije bilo dovoljno prirodnih resursa da se umanji populacioni pritisak, ocenjuje američki autor. Njihovo zemljište je velikim delom bilo planinsko i nepogodno za obradu, posebno u Grčkoj i u nešto manjoj meri u Albaniji, Bugarskoj i Srbiji. Rumunija je imala najviše obradivog zemljišta, ali ono nije bilo viskoproduktivno, jer je obrađivano zaostalom tehnologijom.
Svih pet zemalja imalo je nešto malo raštrkanih naslaga uglja, koje nisu bile dovoljne da bilo kojoj od njih obezbede nezavisnost od uvoza ovog energenta, iako je potražnja za njim u celom regionu bila mala. U ovim zemljama postojale su i male naslage ruda negvozdenih metala. Međutim, njihova eksploatacija je tek počela, i to zahvaljujući inostranom kapitalu, kada ju je prekinuo Prvi svetski rat. „Najznačajnije prirodno bogatstvo tog regiona bila je rumunska nafta, koju je nekoliko inostranih firmi, uglavnom iz Nemačke, počelo da crpi u poslednjoj deceniji 19. veka“, navodi američki ekonomista.
U skladu sa dominantno agrarnom privredom, spoljna trgovina ovih zemalja sastojala se od prodaje poljoprivrednih i uvoza industrijskih proizvoda, prvenstveno robe široke potrošnje. „Izvoz cerealija, uglavnom žita, učestvovao je u ukupnom izvozu Rumunije i Bugarske sa približno 70 odsto. Srbija, koja je imala manje obradivih površina, prvenstveno je izvozila žive svinje, a neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata i prerađevine od svinjskog mesa, sveže i suve šljive, kao i svoju čuvenu rakiju šljivovicu“. Grčka, koja je imala obradivih površina manje i od Srbije – i to nepogodnih za gajenje žitarica – uglavnom je izvozila sveže i suvo grožđe, kao i nešto malo vina i rakije.
…a banke se razmonožavaju kao amebe
„Kao potpuna suprotnost sporom širenju poljoprivredne i industrijske tehnologije u svih pet zemalja jugoistočne Evrope, širenje bankarske infrastrukture i porast inostranog duga odvijali su se ubrzanim tempom“, primećuje Kameron. „Do 1885. godine, sve četiri tada postojeće balkanske države osnovale su centralne banke koje su imale ekskluzivno pravo da emituju novčanice. Akcionarske banke i ostale finansijske institucije razvile su se u tim državama iznenađujuće brzo, ali je finansiranje industrije bila njihova sporedna delatnost“.
Vlasti balkanskih država zaduživale su se u inostranstvu (uglavnom u Francuskoj i Nemačkoj) da bi gradile železnice i druge objekte od nacionalnog značaja, plaćale glomaznu birokratiju, kupovale vojnu opremu i otplaćivale kamate na sve veći državni dug. „Grčka se 1898. godine toliko zadužila da je morala da se pomiri sa prisustvom Međunarodne finansijske komisije, koju su velike sile osnovale da kontroliše njene finansije. Na kraju su sve balkanske države, osim Rumunije, morale da pristanu na sličnu međunarodnu kontrolu“.
Većinu novca koji su pozajmljivale u inostranstvu, vlasti balkanskih država trošile su na izgradnju železnice. Godine 1870. ukupna dužina železničkih pruga u jugoistočnoj Evropi iznosila je 2.000 kilometara, 1900. godine više od 6.000 kilometara, a 1912. više od 8.000 kilometara. „Nažalost, na širenje železničke mreže u ovom regionu industrija nije uticala u nekoj značajnoj meri – jer u takvoj meri nije ni postojala“, komentariše američki ekonomista.
Nakon 1895. godine, u svim balkanskim državama počeli su da zaživljavaju mali industrijski sektori koji su, uglavnom, proizvodili robu za široku potrošnju. Međutim, nivo proizvodnje je bio toliko rudimentaran, „da ni po čemu nisu mogli da se porede s industrijskim sektorima koji su se početkom 19. veka razvili u zemljama zapadne Evrope, pa se može reći da pre Prvog svetskog rata moderna industrija, praktično, nije postojala ni u jednoj od zemalja jugoistočne Evrope“, zaključuje Kameron.