Sam pojam organska proizvodnja podrazumeva uspostavljanje ravnoteže na relaciji zemljište-biljka-životinja-čovek. Ovakav način proizvodnje za osnovu ima poštovanje ekoloških principa kroz korišćenje prirodnih resursa, čime se čuva zdravlje čoveka i životinja, ekološki sistem i prirodni ciklusi. U organskoj proizvodnji je ograničena ili potpuno eliminisana upotreba sintetizovanih sredstava, jer se ovakav način proizvodnje bazira na primeni prirodnih postupaka i supstanci.
Svest o važnosti organski proizvedene hrane datira još s početka 20. veka. Na štetnost raznih hemikalija koje su se koristile u poljoprivredi prvi je ukazao nemački filozof i hemičar, začetnik biodinamike, Rudolf Steiner još 1924. godine. Osnovna Steinerova teza je postojanje „životne snage“ u poljoprivrednim kulturama, tlu, mineralima i hemijskim elementima, koji utiču na živa bića. Čovek putem ovako gajene hrane u organizam unosi „kosmičke sile“ koje imaju svoje delovanje na biljke i životinje. Steiner opisuje specifične načine đubrenja, koji trebaju da podstaknu uspostavljanje ravnoteže između energije i plodnosti tla. Smatrao je da je hranjivost namirnica u padu, tvrdeći da mineralna đubriva i pesticidi „oduzimaju životnu energiju bilju.“ Biodinamička poljoprivreda je pozitivno prihvaćena u praksi, kao poseban oblik ekološke poljoprivrede.
Prvi biološki pokret osnovao je u Švajcarskoj Dr Hans Muller 1940.godine, razvijajući metode organsko-biološkog gajenja i proizvodnje uz dragocenu pomoć svoje supruge Dr Marie Muller i nemačkog bakteriologa i naučnika koji je proučavao tlo, doktorom Hans Peter Rouch-om. Doktor Hans Muller je stekao dugogodišnje iskustvo vezano za potrebe i probleme poljoprivrednika u toku dvadesetogodišnjeg bavljenja politikom. Na osnovu tog iskustva, smatrao je da se treba fokusirati na male farme i njihov opstanak, smanjenje troškova i povećanje kvaliteta proizvoda. Biološki pokret je u to vreme doneo nove smernice poljoprivrednim proizvođačima i nadu za opstanak na tržištu i bez uobičajenih načina proizvodnje.
Danas se potreba za organskom proizvodnjom povećala usled sve brojnijih saznanja o štetnosti pesticida i veštačkih đubriva. Podaci da ova sredstva između ostalog mogu sadržati i radioaktivne materije bitno je osnažila potrebu za organskom proizvodnjom koja u svojim procesima isključuje upotrebu insekticida, pesticida, veštačkih đubriva, hormona rasta ili genetski modifikovanih organizama (GMO). Klasična poljoprivreda uključuje hemijsku kontrolu korova, štetočina i bolesti ili genetski modifikovane organizme u cilju povećanja prinosa i očuvanja proizvoda, pri čemu može da ugrozi zdravlje ljudi i životinja. Osim toga dolazi do opterećenja zemljišta teškim metalima, pesticidima ili đubrivima, što dovodi i do kiselosti tla ili uništavanja njegove plodnosti. Organska proizvodnja u poljoprivredi nije povratak na starinske načine proizvodnje već korišćenje metoda kojima se obnavlja, održava i unapređuje ekosistem pomoću novih naučnih saznanja i tehnoloških rešenja.
Potreba za očuvanjem tla i njegove plodnosti dovela je do izmena u tehnologiji gajenja i postupcima obrade zemljišta. U organskoj proizvodnji smanjuje se broj i intenzitet operacija obrade a u ishrani biljaka najveća pažnja se posvećuje azotu kao osnovnom nosiocu prinosa. Azot je nezamenjiv regulator mnogih ekoloških procesa. Značaj proizvodnje mahunarki je važan faktor za vezivanje azota iz atmosfere i njegovo vraćanje u tlo. Osnovna organska đubriva u proizvodnji biljaka su čvrsti i tečni stajnjak, različite vrste komposta, treset, biljke namenjene zelenišnom đubrenju, piljevina, melasa, morske alge. Dozvoljena je primena nekih đubriva mineralnog porekla kao što su prah od stena, kalcijumova i magnezijumova đubriva, kalcijum od algi, sirovi fosfati, koštano brašno a pored navedenih đubriva veoma je značajna upotreba mikrobioloških preparata.
Dobrobit od ovakvog načina proizvodnje je višestruka. Počev od zaštite zdravlja mikroorganizama koja dovodi i do zaštite zdravlja ljudi , sve do činjenice da se organska poljoprivreda bazira na ekološkim procesima, pri čemu su osnovni principi zaštita životne sredine, prirodnih staništa, vazduha i vode. Organsko povrće ima bolji ukus i veću nutritivnu vrednost a na organskim farmama je prisustvo životinja i insekata za 50% veće nego na drugim farmama.
Važan segment je i organska stočarska proizvodnja, koja ne može da funkcioniše bez organske proizvodnje biljaka. Isključivo pomoću prirodnih metoda, lokalnih izvora energije i raspoloživih repromaterijala, uspostavlja se ravnoteža i jedinstven spoj biljne i stočarske proizvodnje. Na prvom mestu se životinjama obezbeđuju uslovi za prirodan rast i razvoj, prednost se daje rasama koje su prilagođene na lokalne uslove gajenja i bolesti. Broj životinja na farmi zavisi od same površine, jer se na taj način izbegava pojava industrijskih farmi a samim tim i prekomernog stvaranja nitrata koji odlaze u zemljište i podzemne vode. Životinje moraju da imaju organsko poreklo, hrane se isključivo organskim proizvodima sa farme na kojoj se nalaze ili sa okolnih imanja. Nije dozvoljena preventivna upotreba antibiotika, upotreba hormona ili intenzivno gajenje životinja.
I pored svega navedenog, organska proizvodnja u Srbiji još uvek nije zaživela. Prošle godine je zabeleženo je oko 230.000 hektara zemljišta koje ima sertifikat za organsku proizvodnju ali 96% ovih površina su sertifikovane za prikupljanje plodova iz prirode, dok je samo 4% sertifikovano za poljoprivredu. Od toga je najveći deo pod višegodišnjim kulturama, zatim pod pašnjacina i livadama i na kraju su ratarsko-povrtarske kulture. Celokupna proizvodnja voća je namenjena za izvoz a oko 3.000 manjih farmi je uključeno u sistem organske proizvodnje. U Srbiji je procenat organske proizvodnje ispod 1%, dok je u Evropi oko 25% pri čemu najviše u Italiji i Španiji i to na oko 1 milion hektara.
Mirjana Milićević
Preuzeto sa Pasaža