Za razliku od najvećeg broja ljudi koji povezuju stvari analogno, mozak sinestete koristi digitalnu pretplatničku liniju. Tako glasi slikovito objašnjenje za fenomen sinestezije, koji se očituje kod pojedinaca kao mešavina čula, pa reči za njih mogu imati ukus i miris, a brojevi boje, čak i ljudske osobine.
„Devet je tako čudesno biće od koga se gotovo plašim. Osmicu smatram ženom, dok je sedmica muškog roda. Šest nema neki određeni pol, ali je blag i iskren. Trojka je slabašno izdanje devetke i generalno odvratna; dva je mlad i vedar, a jedinica je obična marva. Brojevi imaju ljudski oblik, iako samo maglovit, a cela tablica množenja sastoji se od postupaka ljudskih bića, od kojih mi se neka sviđaju a neka ne“. Ovaj zapis o osobi koja brojeve doživljava kao ljude sa određenim karakterom sačinio je još 1880. britanski naučnik Frensis Galton. To je jedno od prvih naučnih svedočanstava o fenomenu sinestezije, koji se intenzivno istražuje tek u poslednje dve decenije, ali za naučnike, i dalje, predstavlja veliku zagonetku.
Sinestete su osobe sa posebnom sposobnošću percepcije, koje povezuju potpuno različite čulne doživljaje, pa reči za njih mogu imati ukus, brojevi boje i karaketere, muzika miris, određena osećanja se mogu manifestovati kao predmeti, živa bića, uz različite zvukove… Mešavina čula, koja nije uobičajena kod ostalih ljudi, najčešće se javlja u percepciji brojeva, pa su naučnici najviše istraživali upravo taj vid sinestezije, uočivši neka zajednička pravila kod osoba koje poseduju ovakve sposobnosti.
Digitalni i analogni mozak
Njaveći broj njih doživljava brojeve u vidu izuzetno neobičnih slika, kao stepenaste nizove, šarene mape koje ponekad nalikuju spiralama ili toboganima u zabavnom parku, kao svetlosni venac ili trodimenzionalni tunel, a što nedaroviti za sinesteziju poznaju samo iz kompjuterskih igrica ili iskustava sa psihodeličnim drogama, objašnjava sinesteziolog Kretjen Van Kompen u svojoj knjizi „Skriveni smisao“. On navodi kao tipičan primer nemačku rediteljku Ketrin Miler, koja cifre vidi na sledeći način: 0 (svetlosivo/providno); 1 (belo); 2 (žuto); 3 (narandžastocrveno); 4 (crnoplavo); 5 (svetloplavo); 6 (svetlobež); 7 (smeđe); 8 (tamnoplavo); 9 (boje peska/jaka bež boja). Dodatno, u Ketrinom mozgu sve veze među brojevima pojavljaju se kao odgovarajuće kombinacije njihovih boja.
Ovakav raspored boja vezanih za cifre od 0 do 9, prisutan je kod većine sinesteta. Nejasno je zašto baš te boje tako često korespondiraju sa određenim brojevima, kao i mnoge druge stvari u vezi sa sinestezijom. Mišljenja naučnika razilaze se čak i u pogledu raširenosti ovog fenomena, pa se procene o broju sinesteta kreću od tvrdnji da ih je manje od jednog procenta, do onih da čine više od 10 odsto u celokupnoj svetskoj populaciji. Neurolozi imaju problema i oko utvrđivanja uzroka koji izazivaju ovu pojavu, a samo Van Kampen nabraja sedam različitih teorija koje su, trenutno, u opticaju.
Objašnjenja ovog fenomena uglavnom se podudaraju u tome da su neuroni, inače zaduženi za obradu čulnih podataka, u mozgu sinesteta drugačije spojeni i međusobno jače umreženi. „Mozak sinestete koristi DSL – digitalnu pretplatničku liniju, dok većina ljudi mora da se zadovolji analognim modemima“, slikovito opisuje razliku psihijatar i stručnjak za sinesteziju Markus Cedler. Uz to, dodaje, sinestete su, često, izuzetno kreativne odobe. „Njihova umetnost je višeslojna, kitnjastija, jer je emocionalno snažnije doživljavaju“, objašnjava Cedler.
Deo naučnika iz ove oblasti pretpostavlja da je uzrok za kolorističko, ili prostorno ukrašavanje predstave o brojevima, drugačija evolucija takozvanih kortikalnih moždanih mapa za prostor, brojeve i boje. Kod nekih osoba ove oblasti nisu jasno razdvojene, već se preklapaju, što rezultira opisanim sinestetskim efektima.
Međutim, kod nekih sinesteta brojevi izazivaju asocijacije koje daleko prevazilaze fundamentalno čulno opažanje. Poznat je slučaj Danijela Temeta, koji svoj doživljaj brojeva opisuje na sledeći način: „Brojevi su moji prijatelji i stalno sam njima okružen. Svaki je jedinstven i ima karalterističnu ’ličnost’. Jedanaest je prijateljski, a pet glasan, dok je četvorka tiha i stidljiva – ona je moj omiljeni broj, možda zato što me podesća na mene. Neki brojevi su veliki, kao 23, 667, 1179, a drugi mali, kao 6, 13, 581. Neki su lepi, kao 333, a neki ružni kao 289. Za mene, svaki broj je poseban“.
Ostrvo genijalnosti u moru nedostataka
Danijel Temet nije običan sinesteta, već predstavlja poseban slučaj među tim naročito darovitim ljudima. On boluje od Aspergerovog poremećaja, blagog oblika autizma. Uz to je savant. Savantov sindrom je veoma redak i pretpostavlja se da ga ispoljava samo stotinak ljudi u svetu. Savanti su sposobni za izvanredna, vrhunska kognitivna dostignuća, što plaćaju nedostacima u drugim oblastima, najšešće mnogo bitnijim za svakodnevni život.
Pojedini savanti mogu u deliću sekunde da odrede za neki datum koji je to dan u nedelji, pa i u slučaju daleke prošlosti ili daleke budućnosti. Drugi mogu bez greške da odsviraju kompoziciju koju su čuli samo jedanput. Neki od njih imaju fotografsko pamaćenje , čak su sposobni i da doslovno reprodukuju sadržaj hiljada knjiga. Većina su autistični, ili imaju druga oštećenja mozga. Mnogi jedva umeju da govore, dok su drugi, kao Temet, majstori u brzom učenju jezika. Najčešće imaju velike teškoće u svladavanju uobičajene rutine u društvenim odnosima i žive u sopstvenom svetu. Temet je jedan od malobrojnih koji razmišlja o svojim opažajima i sposobnostima i u stanju je da ih prenese, što upečatljivo dokazuje svojom autobiografijom „Jedanaest je prijateljski, a pet glasan“.
Temet je poseban i po tome što su kod njega svi sinestezijski regulatori „odvrnuti“ do kraja: 5 je kao udar groma ili talas koji se razbija o stenu, 37 opaža kao zgrušanu zobenu kašu, a 89 kao padanje snega. Proste brojeve prepoznaje odmah po njihovom izgledu i oni mu liče na obli šljunak, dok sve ostale cifre sagledava kao kroz mrežu. Ponekad ga i ljudi podsećaju na određene brojeve. Tako je tokom intervjua američkom voditelju Dejvidu Letermanu rekao da izgleda kao broj 117 – visok i nespretan.
Temeta ne zbunjuje sinestezijsko bogatstvo boja i oblika, naprotiv, ono mu omogućava preglednost. Zahvaljujući ovako složenom odnosu sa brojevima, sposoban je za vrhunska matematička i mnemotehnička dostignuća. Temetov mozak, nehotice, oblikuje od brojeva cele pjezaže, koji mu služe kao oslonac za pamćenje.
Stručnjaci i dalje ne umeju da objasne kako nastaje ovo „ostrvo genijalnosti“ u moru nedostataka kada je u pitanju elementarno funkcionisanje u svakodnevnom životu, a što je karakteristično za savante. Neurolozi teško mogu tačno da odrede koliko na savante utiču genetski faktori, a koliko sredina i individualna sposobnost učenja, ali većina smatra da uzrok nije samo urođeni „matematički gen“, već i izraženi kapaciteti za memoriju u interakciji sa sposobnošću za ekstremno fokusiranu koncentraciju.
Jedan od poznatih primera još iz 19. veka je Italijan Đakomo Inodi, pastir koji je provodeći vreme u neprestanom brojanju ovaca, kamenčića i koraka, tako dobro naučio da računa napamet da su ga proglasili računarskim genijem. Inače, pastiri nakon dugogodišnjeg vežbanja stiču sposobnost da samo jednim pogledom utvrde da li nedostaje ovca u stadu, ali ne i broj ovaca bez brojanja. Savantima, takođe, vole da pripisuju da samo pogledom na ogroman skup objekata mogu precizno da kažu koliko ih ima. Sinesteziolozi, međutim, tvrde da je to moguće samo do određene količine, budući da je tajna takve sposobnosti u munjevitom računanju, višestruko bržem u poređenju sa većinom ljudi.
broj 122/123, decembar 2015/januar 2016.