Novi pokret Yanisa Varoufakisa Demokratija u Evropi (DiEM25) je nedavno objavio svoj dugo očekivani manifest (o kome Varoufakis govori ovde i ovde). Cilj pokreta je „demokratizacija EU; u suprotnom sledi dezintegracija koja će imati ozbiljne posledice po sve nas“. Ovo se predstavlja kao jedina održiva alternativa dvema jednako „lošim opcijama“: povlačenju u čaure nacionalnih država ili kapitulaciji pred briselskom zonom bez demokratije.
Neposredni prioriteti DiEM25 su: transparentnost u donošenju odluka (direktni prenosi zasedanja Evropskog saveta, sastanaka ministara finansija evrozone, svih sastanaka evrogrupe, dostupnost svih sporazuma o slobodnoj trgovini, sednica ECB itd) i hitan zaokret svih institucija EU ka politikama koje će doprineti rešavanju krize duga, nezaposlenosti, nedovoljnog investiranja, porasta siromaštva i migracija. Na srednji rok cilj pokreta je „sazivanje ustavotvorne skupštine na kojoj bi Evropljani odlučili kako da do 2025. stvore evropsku demokratiju sa suverenim parlamentom koji će poštovati nacionalno samoopredeljenje i deliti nadležnosti sa nacionalnim parlamentima, regionalnim skupštinama i lokalnim savetima“. Drugim rečima, dugoročni cilj DiEM25 je „stvaranje demokratske i funkcionalne Evrope do 2025“. U intervjuu za Transnacionalni institut (TNI) Varoufakis ovako objašnjava strategiju pokreta:
„Mi nismo koalicija političkih partija. Ideja je da svako može da se priključi nezavisno od pripadnosti političkoj partiji ili ideologiji jer nas ujedinjuje demokratija… Kako zamišljamo naš doprinos? Model politike u Evropi je zasnovan na nacionalnim političkim partijama… Što se mene tiče, ovaj model je gotov. Evrozona i evrogrupa su razgradile suverenost nacionalnih parlamenata… tako da je svaki program koji se obraća građanima samo jedne države puka stilska vežba. Takve izborne programe je nemoguće ostvariti. Umesto da krenemo od nacionalnog nivoa ka evropskom, treba da postupimo suprotno i stvorimo panevropski pokret i razgovaramo u tom prostoru kako bismo usaglasili politike za rešavanje zajedničkih problema. A kada postignemo saglasnost o zajedničkoj evropskoj strategiji, lako ćemo je sprovesti na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Mi preokrećemo proces i postižemo konsenzus na evropskom nivou a onda idemo naniže. To će biti naš način rada.“
Prvo, smatram da je stvaranje pokreta DiEM25 događaj od velike važnosti za evropsku levicu (i uopšte za evropsku demokratiju). Svedoci smo brojnih pokušaja stvaranja panevropskih pokreta i možemo samo da se nadamo da će Varoufakis uspeti gde drugi nisu. U svakom slučaju, pokret je već uspeo u oživljavanju rasprave u Evropi, za šta zaslužuje pohvale. On je takođe dokaz Varoufakisove nepopustljive posvećenosti demokratiji i društvenim promenama – prvo kao radikalnog ekonomiste, onda kao borbenog grčkog ministra finansija, a sada kao „vođe“ DiEM25.
Progresivni federalizam
Koliko god da delim duh pokreta, smatram da su njegovi ciljevi i strategija problematični. Ideja da cilj evropske levice treba da bude radikalna, progresivna reforma evropskih institucija, umesto njihovog odbacivanja, nije nova i preovlađivala je među evropskim progresivnim/levičarskim pokretima tokom ove krize. Prepostavljam da je to još uvek slučaj, uprkos porastu levičarskog evroskepticizma. To možemo nazvati „progresivnim federalističkim rešenjem“. Upravo tu poziciju sam zauzeo u svojoj knjizi iz 2014, Bitka za Evropu / The Battle for Europe, gde sam napisao:
„Stvaranje istinske evropske nadnacionalne demokratije kojom bismo dostigli cilj izgradnje progresivnog i socijalno, ekonomski i ekološki održivog društva, ne samo da je moguće, već je verovatno najbolje sredstvo za ostvarenje interesa građana i radnika i kroćenje nadmoćnih sila globalnih finansijskih i korporativnih levijatana… Ova borba treba da se odvija na više nivoa. Na osnovnom nivou ona iziskuje stvaranje široke panevropske mreže socijalnih i radničkih pokreta, organizacija civilnog društva, NVO i progresivnih mislilaca. Oni treba da ukažu na zajedničke interese i probleme svih evropskih građana i radnika (naročito onih u centralnim zemljama, kako bi se prevazišao jaz centar-periferija koji su stvorile finansijsko-političke elite) i treba da izgrade široki konsenzus za program radikalnih integracionističkih promena.“
Od objavljivanja ove knjige su prošle dve godine i sada sumnjam u mogućnost ostvarivanja takvog programa. Prvo, u vreme pisanja knjige sam bio svestan da je jedna od najvećih mana progresivne federalističke pozicije njena nemogućnost da osmisli istinsku „nadnacionalnu demokratiju“ za koju se zalaže. Naravno, u knjizi ponavljam opštu tezu da bi takav sistem trebalo da počiva na „značajano osnaženom Evropskom parlamentu, koji bi trebalo da bude jedini evropski zakonodavac“, uz potpuno reformisana izvršna tela: Evropsku komisiju sa direktno izabranim predsednikom (koji bi praktično postao predsednik Evrope), sa evropskim ministrom finansija, ministrom spoljnih poslova itd. Dalje nastavljam:
„Komisija slobodno izabrana većinom glasova pretvorila bi se iz današnjeg tehnokratskog (i radikalno neoliberalno nastrojenog) tela u političko telo sposobno za sprovođenje desnih ili levih politika na osnovu izbornog programa za koji su glasali građani. To bi građanima pružilo mogućnost da izaberu kakvu Evropu žele. To podrazumeva transnacionalizaciju i evropeizaciju evropskih političkih stranaka, što znači da bi izbore za Evropski parlament i Evropsku komisiju trebalo organizovati na transnacionalnom, umesto na nacionalnom nivou.“
Ukazao sam da bi istinska „evropska vlada“ trebalo da počiva na principu supsidijarnosti:
„Ovlašćenja i odluke na evropskom nivou bi trebalo ograničiti samo na pitanja koja se ne mogu uspešno rešiti na nacionalnom nivou, pri čemu bi viši nivoi vlasti delovali samo kada to zahteva zajednički interes. Kad god je to moguće, nadležnosti bi trebalo preneti na lokalne institucije, čime bismo sprečili preveliku centralizaciju („super država“ od koje strahuju evroskeptici) i pretvorili Evropsku uniju u višeslojni sistem zajedničkog političkog odlučivanja. Da bismo to ostvarili, pored daljeg osnaživanja Evropskog parlamenta, potrebno je i uključivanje nacionalnih parlamenata u evropski zakonodavni proces.“
Suvereni Evropski parlament
Hajde da pogledamo ključni argument progresivno-integracionističkih federalista (uključujući DiEM25): potrebu za značajno osnaženim „suverenim“ Evropskim parlamentom i osećaj da je jedina održiva alternativa trenutnom oslanjanju EU na „izvršnu vlast“ njena „parlamentarizacija“. Prvo, budimo sasvim jasni da korak ka nadnacionalnoj evropskoj demokratiji, po najboljem mogućem scenariju, znači prepuštanje svih značajnih ekonomskih, fiskalnih (i monetarnih?) odluka demokratski legitimisanoj (kroz Evropski parlament) „evropskoj vladi“. U svakom slučaju, tu nema previše prostora za „podelu nadležnosti“ sa nacionalnim parlamentima o ovim ključnim pitanjima. Zapitajmo se onda da li su evropski građani spremni da prihvate legitimnost Evropskog parlamenta?
Mogli bismo da tvrdimo da je takvo odlučivanje već izvan uticaja država članica i da „evropska vlada“ već postoji – samo je treba „demokratizovati“. Ovo je tačan ali nedovoljan odgovor. Lako je tvrditi da bi nadnacionalni sistem odlučivanja zasnovan na Evropskom parlamentu bio legitimniji od trenutnog sistema tehnokratskog upravljanja, ali da li bi bio dovoljno legitiman tako da evropski građani prihvate odluke donete parlamentarnom većinom na isti način kako danas prihvataju odluke donete u nacionalnim parlamentima? Recimo da ovaj sistem već postoji. Uzevši u obzir trenutni sastav Evropskog parlamenta (sa relativnom konzervativnom većinom i socijaldemokratskom manjinom koja deli brojne konzervativne stavove), da li bi bilo pošteno pretpostaviti da bi Evropski parlament Grčkoj (i Španiji i Portugaliji) „demokratski“ nametnuo manje-više iste mere štednje kao i Trojka? Da li bi to ove mere učinilo prihvatljivijim za građane Grčke, Španije ili Portugalije? Nisam baš siguran.
Kao što je primetio Sergio Fabbrini, direktor LUISS škole upravljanja iz Rima, „parlamentaristički“ model evropskih integracija ne priznaje ključnu razliku između nacionalne države i unije država, koja je ujedno i razlika između federalne države (nastale dezintegracijom unitarne države) i federalne unije (nastale sporazumom prethodno nezavisnih država). Fabbrini piše:
„Evropska unija ne može da usvoji parlamentarni oblik vladanja zbog strukturnih razloga. Bez obzira na parlamentarnu retoriku u ugovorima o EU, parlamentarizam ne može da ponudi zadovoljavajuće odgovore na dva glavna sistemska ograničenja unutar EU: demografsku asimetriju među državama članicama i nacionalne različitosti između njenih građana. Imajući na umu ova sistemska ograničenja, bilo bi neprihvatljivo priznati Evropski parlament kao jedini izvor vlasti u EU, pa čak ni kao izvor demokratskog legitimiteta EU. Kada bi se ovo dogodilo onda bi predstavnici manjih država članica (koje trenutno čine tri četvrtine parlamentaraca) bili neprestano u manjini, jer se nacionalna različitost među građanima ne može urediti po osovini „levica protiv desnice“ karakterističnoj za nacionalni nivo.
Progresivni integracionisti često na ovo odgovaraju argumentom da nadnacionalnu demokratiju treba da prati stvaranje „postnacionalnih ili nadnacionalnih birača“. Za veliku većinu evropskih građana jezičke barijere i kulturološke razlike otežavaju mogućnosti političke participacije na nadnacionalnom nivou. Ovo se jasno videlo tokom debata o sistemu glavnih kandidata / Spitzenkandidat, upotrebljenog prvi put na Evropskim izborima 2014. za izbor predsednika Evropske komisije. Posle izbora su mnogi govorili da je Junckerovo imenovanje za predsednika Evropske komisije demokratski legitimno, jer je on bio kandidat parlamentarne grupe sa najvećim brojem poslanika. Habermas i drugi istaknuti intelektualci su pružili podršku Junckerovom imenovanju smatrajući da evropski građani imaju pravo da izaberu čelnika Evropske komisije i da su izborni rezultati pokazali da je Juncker bio “narodni izbor”. Sa čisto formalne tačke gledišta bili su u pravu. Ali većina onih koji su glasali za nacionalne partije koje su članice EPP (Evropske narodne partije) ni ne znaju šta je EPP niti ko je Juncker. Ovaj slučaj pokazuje da postoji ozbiljan rizik da se demokratija na EU nivou pretvori u “depolitizovanu demokratiju”. Koja rešenja progresivni integracionisti predlažu za prevazilaženje ovih prepreka?
Uticaj oligarhije
Svaka rasprava o “parlamentarizaciji” EU mora da uzme u obzir ključne razlike između formalnog izborno-predstavničkog procesa i istinske neposredne kontrole. Kao što objašnjavaju Lorenzo Del Savio i Matteo Mameli, dalje integracije, čak i kada bi bile praćene jačanjem izborno-predstavničke komponente EU, ne povlače za sobom nužno više neposredne kontrole. Pretpostavlja se da bi snažnija verzija Evropskog parlamenta bila dovoljna za istinsku demokratsku kontrolu nad donošenjem glavnih odluka u EU. Međutim, ovde se ignoriše pitanje uticaja oligarhije. Del Savio i Mameli pišu:
“Oligarhija ne utiče samo na regulatorna tela i neizabrane zvaničnike, već i na izabrane predstavnike. Uvećavanje moći izabranih predstavnika koji su podložni oligarhijskom uticaju znači uvećavanje moći ekonomske oligarhije, što vodi slabljenju neposredne kontrole. Izabrani nacionalni parlamenti i vlade su nesavršena sredstva za postizanje narodne kontrole nad odlukama koje utiču na živote i slobodu ljudi. Nadnacionalni parlamenti i vlade su još neefikasniji.”
Problemi vezani za lobiranje i stalne kontakte, ne samo između velikih korporacija i regulatornih agencija, već i između velikih korporacija i izabranih predstavnika, samo se pogoršavaju na nadnacionalnom nivou.
“Zato prenos suvereniteta na međunarodno telo za donošenje političkih odluka doprinosi slabljenju narodne kontrole. Međunarodna tela su fizički, psihološki i jezički udaljenija od građana nego nacionalna tela, što opet znači više prostora za oligarhijski uticaj. Međunarodna tela za donošenje političkih odluka su stvorena na takav način da građanima otežavaju razumevanje procesa donošenja odluka i njihov uticaj na ove procese, što opet pojačava oligarhijski uticaj.”
Post-demokratija
Ova pitanja ne možemo ignorisati i sa njima se treba direktno suočiti. Ona ukazuju na duboku krizu izborno-predstavničke demokratije. Postoji široka saglasnost da smo tokom poslednjih decenija prisustvovali “obesmišljavanju” demokratije i suvereniteta na nacionalnom nivou. U starim demokratijama zapadne Evrope izlaznost na izbore i članstvo u partijama su u stalnom padu. To se posebno odnosi na Evropu, iz očiglednih razloga. Colin Coruch je skovao pojam “post-demokratija” kako bi opisao novu normalnost, definisanu kao društvo koje ima i nastavlja da koristi sve demokratske institucije, koje su u međuvremenu postale formalne ljušture, dok energija i inovacije zaobilaze demokratsku arenu slivajući se ka malim grupama političko-ekonomskih elita. Postoje dva objašnjenja ovog fenomena. Jedan je da je to donekle neizbežan, neko bi rekao “prirodan”, ishod ekonomske i političke internacionalizacije, koja ozbiljno narušava mogućnost pojedinačnih zemalja da odlučuju o sopstvenoj sudbini, a time i nacionalni izborno-predstavnički sistem u oblikovanju volje koja može da prilagodi javne institucije suverenim ciljevima. Prema ovom narativu, promena u evropskom kontekstu od mnoštva (sve nemoćnijih i sve manje suverenih) nacionalnih demokratija ka jedinstvenoj (istinski suverenoj) evropskoj nadnacionalnoj demokratiji je neizbežna, sviđalo se to nama ili ne.
Ali postoji i drugi način da se opiše zaokret ka post-demokratiji. Prema njemu, ovo nije neizbežna posledica “globalne dinamike” već, kao što se kaže i u manifestu DiEM25, rezultat izrazitog procesa “depolitizacije” usmerenog na izmeštanje makroekonomske politike van demokratske kontrole i ključnih oblasti upravljanja, kao što su monetarna i fiskalna politika, to jest van političke arene. U tom smislu, evrozona je najekstremniji oblik depolitizacije u istoriji. Prema ovom narativu, depolitizacija nacionalne države – uključujući i samonametnuto ograničavanje “suvereniteta”, svaćeno kao izraz narodne volje – može da se posmatra kao gubitak demokratskih i socijalno/ekonomskih dostignuća nižih klasa. Ako je to tačno, da li je dalja “demokratizacija” institucija EU ili evrozone zaista korak u dobrom pravcu?
Štaviše, čak i ako prihvatimo da je propast nacionalnog izborno-predstavničkog sistema istorijski determinisan i da nema alternative demokratizaciji EU, to jest ako prihvatimo osnovnu premisu DiEM25, ipak bih preispitao delotvornost “panevropske” strategije ovog pokreta. DiEM25 namerava da promeni evropski sistem upravljanja “spolja” na institucionalno nepostojećem panevropskom nivou, dok se u praksi sve glavne odluke i dalje donose na međuvladinom nivou. To znači, realno govoreći, da bi svaka ozbiljna strukturna promena, kao što je istinska “demokratizacija” sistema, pretpostavljala saglasnost nacionalnih država. Ako ne tako, kako? Ako je to tačno, da li je onda strategija koja nacionalni nivo smatra nevažnim, kao što kaže Varoufakis, u startu osuđena na neuspeh? Zar to ne otvara rizik stvaranja panevropskog pokreta koji kulturološki jeste relevantan, ali je politički nebitan?
Solidarnost i nacionalni interesi
Drugačije rečeno, možemo tvrditi da je saradnja zasnovana na solidarnosti zaista u interesu svih evropskih država. Međutim, u stvarnom svetu “nacionalne interese” jedne zemlje definiše dominantni političko-ekonomski establišment. Ako današnja Evropa ostane duboko podeljena (često izmišljenim) etničkim, kulturološkim i identitetskim linijama, to je zbog toga što je to u interesu evropskog kapitala. U okviru žive inter-kapitalističke borbe između centralnog i perifernog kapitala, to je nastavak strategije zavadi pa vladaj među evropskim radnicima. Da li to znači da ako želimo da prevaziđemo ove međudržavne napetosti prvo moramo da promenimo odnose snaga unutar tih zemalja? Zar ovo ne ukazuje na potrebu za nacionalnim umesto evropskim pristupom promenama?
Kao što sam napisao u svojoj knjizi iz 2014, postizanje panevropske reforme takođe “podrazumeva da političke elite perifernih zemalja prihvate realnost podele centar-periferija (i šire inter-kapitalističke borbe) i obrazuju zajednički front kako bi izvršile pritisak na Nemačku (i druge zemlje centra) da podnesu deo tereta u otklanjanju trgovinskih i ekonomskih neravnoteža u evrozoni i na kratki rok pristanu na neke preko potrebne institucionalne promene.”
DiEM25 nam nedovoljno objašnjava kakav stav treba da zauzmu evropski progresivni pokreti prema autoritarnoj “federalnoj” integraciji koju predlaže i sprovodi establišment EU (jedan od primera je Schäubleova “fiskalna unija”). Da li bi se Varoufakis složio sa utiskom da bi dalje integracije bile poželjne samo ako su praćene jačanjem neposredne kontrole na lokalnom, nacionalnom i nadnacionalnom nivou i da bi trebalo da se suprotstavimo trenutnim integracijama “odozgo na dole”?
Na kraju, DiEM25 pristup podrazumeva opstanak EU/evrozone, mada je on neizvestan. Fokusiranje na reforme postojećih evropskih institucija nosi rizik za levicu da nespremna dočeka nepredviđenu imploziju monetarne unije. To važi naročito imajući u vidu da nema čvrstih osnova za stav da će Nemačka i druge zemlje “ordoliberalnog bloka” popustiti i reformisati evrozonu na kejnzijanskom i progresivnom principu, pa čak i u malo verovatnom slučaju da se okupi dovoljan broj zemalja koje bi podržale ovaj predlog. Ukoliko do toga ipak dođe, najverovatniji ishod bi bio izlazak Nemačke iz evrozone (koji bi možda doveo do sloma celog monetarnog sistema).
To znači da dok su zemlje periferije u pravu kada strateški teže radikalnim reformama evrozone, one treba da budu spremne za 1) izlazak iz evrozone i proglašenje bankrota ako se ne izađe u susret njihovim zahtevima za sistemskim reformama ili 2) situaciju da dođe do sloma monetarne unije upravo zbog njihovih zahteva (ili zbog nekog spoljašnjeg razloga). Drugačije rečeno, verujem da ono što će na kraju dovesti do promene nisu teorije o tome kako želimo da izgleda reformisana Evropa, već naša sposobnost da usmerimo budući razvoj, kakav god on bio, u našu korist.
Da zaključim. Želim da naglasim da sam duboko zahvalan Varoufakisu za moj politički razvoj. Svoju knjigu završavam citatom iz knjige Varoufakisa, Hollanda i Galbraitha Skromni predlog / Modest Proposal. U velikoj meri sam se slagao sa tim predlogom i još uvek se slažem. Takođe verujem da sam podržao Varoufakisovu poziciju kada sam napisao da “je dugoročna strategija usmerena na postizanje promena na evropskom i do određenog stepena na post-nacionalnom nivou – ostvariva samo kroz progresivnu promenu na nacionalnom nivou.”
Izgleda da je Varoufakis promenio mišljenje. I dalje smatram da je njegova ranija pozicija (u velikoj meri) bila bliža realnosti.
Thomas Fazi, Social Europe
Preuzeto sa Peščanika