Potcenjena vrednost kineskog juana je ništa drugo nego loša uspomena. U kontekstu konkurentnih devalvacija širom sveta, juan je trenutno značajno precenjen u poređenju sa svojim glavnim paritetima, predvođenim dolarom i evrom.
Ako Kina planira da izvede svoju ekonomsku tranziciju potrebna joj je stabilna valuta, zbog toga je ponavljala intervencije na deviznom tržištu tokom poslednjih nekoliko meseci. Tokom prošle godine, 513 milijardi dolara je povučeno iz stranih deviznih rezervi, bez zaustavljanja tržišnog pritiska na juan koji je izgubio skoro 5% vrednosti u odnosu na američki dolar tokom ovog perioda. Ovo je značajan pad vrednosti za valutu koja je fluktuirala između uzanih markera. Poređenja radi, evro koji se slobodno kreće na tržištu, je prošle godine izgubio skoro 6% svoje vrednosti u odnosu na dolar.
Postoje tri moguća scenarija za kineski juan u 2016. godini:
– Progresivna devalvacija kojom će rukovoditi Centralna banka Kine (PBoC)
– Nastavak odbrane valute na tržištima
– Novi Plaza sporazum
Progresivna devalvacija kojom će rukovoditi Centralna banka Kine je najizvesniji scenario za 2016. godinu.
Ovo neće ometati proces internacionalizacije juana, već naprotiv, jer može da omogući kurs koji je više u skladu sa osnovnim kineskim ekonomskim pokazateljima. Uzastopne devalvacije prošlog avgusta ( 1,9% 11. avgusta, 1.6% 12. avgusta i 1.1% 13. avgusta) su poslale važan signal tržištu koje neće biti u potpunosti iznenađeno ovoga puta, ako Kina ponovi ovakav potez. Ako ovo uspe, Centralna banka Kine mora da otvori komunikacijske kanale sa tržištem usvajanjem metoda koje koriste centralne banke u razvijenim zemljama. Zemlja je u procesu učenja kapitalizma. Stoga ova revolucija neće proći bez problema u ranoj fazi, ali je svakako neophodan korak kako bi investitori mogli bolje da razumeju kinesku monetarnu politiku i optimalni devizni kurs. S obzirom da se sastanak G20 održava u Šangaju 26. i 27. februara, mogao bi da predstavlja važan korak u devalvaciji juana. Devizni kursevi će neminovno biti ključna tema diskusije. Ovaj skup bi mogao da bude idealna prilika da se Kini obezbedi neophodna ekspertiza i potencijalno odrešene ruke za devalvaciju, kao što je to bio slučaj ranije u Japanu. Kratkoročno, glavna mana u ovom scenariju je što bi mogao da uveća monetarni nered, ali uticaj na tržišta će ostati ograničen i neće biti nimalo sličan električnom šoku koji je prouzrokovala Nacionalna banka Švajcarske napuštanjem limita EUR-CHF, tačno pre godinu dana.
Ako juan ne devalvira, Narodna Banka Kine bi mogla biti primorana da nastavi da brani kurs juana na tržištu. Ovo je kontraproduktivan scenario. Intervencije na deviznom tržištu podrazumevaju troškove koji su previsoki, imajući u vidu njihovu neefikasnost u stabilizaciji juana. Kina ne može da pobedi tržište. Trenutnim tempom (blizu 100 milijardi dolara mesečno), do kraja juna devizne rezerve bi mogle da dostignu minimalan prag od 2.800 milijardi dolara koji preporučuje MMF. Kina ne sme da dozvoli da njene rezerve padnu ispod ove granice, jer one pružaju stvarnu fleksibilnost Narodnoj banci Kine da interveniše u slučaju eksterne krize. Ukoliko bi se to dogodilo, Kina bi pre ili kasnije bila primorana da se preda i da pusti da tržišni mehanizmi odrede kurs juana. U tom slučaju bi kredibilitet Narodne banke Kine ostao trajno poljuljan. Kina je stoga svesna da je takav ishod nezamisliv, što izgleda daje još veću veru u scenario progresivne devalvacije juana do ovog leta.
Novi Plaza sporazum. Ovo je scenario snova za ekonomiste, ali je najmanje verovatan u srednjem roku, imajući u vidu nedostatak koordinacije između monetarnih politika razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Polazeći od pretpostavke da je nestabilnost kursa prevelika i da devalvacije valuta koje nisu dogovorene na globalnom nivou imaju recesione efekte na ekonomsku aktivnost, novi Plaza sporazum bi mogao da bude potpisan pod pokroviteljstvom G20. Cilj ovog sporazuma bi bio suprotstavljanje velikim problemima svetske ekonomije: velika nestabilnost deviznog tržišta, precenjenost juana i snaga američkog dolara koja povećava rizik od recesije usled eksplozije dugova kod tržišnih igrača u SAD, počev od 2008. godine. Sledeći primer sporazuma iz 1985. godine, zemlje potpisnice bi mogle da prihvate intervenciju na deviznom tržištu kojom bi se ostvarila devalvacija kursa dolara i juana. Isto tako bi se mogli postići sporazumi između Fed-a i centralnih banaka zemalja u razvoju, kao što je to bio slučaj 2008. godine, kao i između glavnih centralnih banaka razvijenih zemalja, kako bi se umanjile tenzije na finansijskom tržištu. Međutim, da bi ovaj scenario bio moguć, zemlje učesnice moraju da priznaju da im se interesi razlikuju i da prihvate potrebu da se deluje na usaglašen način, što još uvek nije slučaj.
Kristofer Dembik (Christopher Dembik), ekonomista Sakso banke