Usporavanje kineskog rasta može biti dodatna prilika za razvojni bum azijskih ekonomija iz „drugog reda“, koje su krajem prošle godine sklopile savez nalik EU, kako bi bile konkurentnije u nadmetanju s Kinom za strane investicije. Dok deo analitičara procenjuje da je reč o prekretnici koja će do 2030. iznedriti četvrtu najveću ekonomsku silu u svetu, drugi izražavaju rezerve prema uspehu saveza koji čine zemlje sa veoma različitim ekonomskim i političkim sistemima.
Procene svetskih poslodavaca o tome kakava će biti raspodela ekonomske moći u budućnosti, saglasne se da će ona zavisiti od nekoliko ključnih segmenata. To su: energetika, virtuelni komunikacioni mediji, turizam, borba s elementarnim nepogodama i CIA – ali ne američka obaveštajna agencija, već „China-India-rest of Asia“ (Kina- Indija – ostatak Azije). Ekonomski analitičari, sa svoje strane predviđaju da će, uprkos usporavanju vodećih ekonomskih sila u Aziji, ukupna privreda na ovom kontinentu do 2030. godine biti veća od onih u Sjedinjenim Državama i Evropi zajedno.
Štaviše, nije isključeno da do preuzimanja pozicije globalnog predvodnika dođe i ranije. Prema najnovijem Izveštaju o bogatstvu Boston Consulting Group (BCG), Azijsko-pacifička regija je postala druga najbogatija oblastu na svetu, sa 47 biliona dolara u privatnom vlasništvu. Ovo je prvi put u poslednjih 15 godina da je Azija pretekla zapadnu Evropu. Procene BCG sugerišu da će ovaj region uskoro preteći i samu Severnu Ameriku. U isti mah, analiza o dugotrajnim makroekonomskim kretanjima „Economist Intelligence Unit“ (EIU) ističe kako će Kina, i pored aktuelnog usporavanja u privrednom rastu, preuzeti prvo mesto od SAD na lestvici nominalnog BDP i potom zadržati poziciju najveće svetske ekonomije do 2050. godine.
Nakon Japana, Južne Koreje, Kine i Indije, početak milenijuma doneo je novi bum azijske ekonomije, pre svega zahvaljujući priverednom razvoju u Indoneziji, Maleziji i Vijetnamu, što je udeo Azije u svetskom BDP uvećalo sa 26% na 32% u 2014. godini. Predviđanja „Economist Intelligence Unit“ govore kako će se taj rast nastaviti, pa će udeo Azije 2050. biti 53% globalnog BDP.
Azijska „EU“ konkuriše Kini
Ubrzan razvoj trgovine celog regiona, a posebno država poput Vijetnama, Indonezije i Malezije, rezultat je unilateralne liberalizacije i otvaranja njihovih tržišta prema susedima, što je rezultovalo trgovinskom razmenom i investicijama koje se mere u milijardama dolara. Budući da su azijske države svesne važnosti međusobnih trgovinskih odnosa, u regionu su pokrenuti pregovori oko uspostavljanja zone slobodne trgovine koja bi trebala da učvrsti integraciju njihovih ekonomija.
Stoga je deset država-članica Asocijacije zemalja Jugoistočne Azije ASEAN, krajem 2015. formiralo ekonomski blok AEC, po uzoru na Evropsku uniju u cilju podizanja trgovinskog uticaja regiona i privlačenja dodatnih investicija. Među članicama ASEAN su bogati Singapur, jedna od najrazvijenijih zemalja sveta, naftom bogat Brunej, države u razvoju poput Malezije, Indonezije, Tajlanda, Filipina, Vijetnama, te siromašnije države poput Kambodže, Laosa i Mjanmara.
Sam projekat, okarakterisan je kao „prekretnica“ u udruživanju ekonomske snage resursima bogatog rastućeg azijskogh tržišta, sa populacijom od preko milijardu ljudi. Vizija AEC, novoformirane Ekonomske zajednice ASEAN-a, jeste stvaranje jedinstvenog tržišta sa slobodnim protokom robe, kapitala i obučene radne snage, što bi, trebalo da pomogne regionu u nadmetanju sa Kinom za strane investicije.
Strani analitičari, međutim, iznose različita mišljenja povodom perspektive ovog poduhvata. S jedne strane, procenjuje se da bi ASEAN do 2030. mogao da izraste u četvrtu ekonomiju u svetu, posle Kine, SAD i EU. Indonezija se već sada po veličini BDP i broju stanovnika (po 40% učešća u ASEAN) izdvaja u odnosu na ostale članice, dok je Singapur neprikosnoven po obimu spoljnotrgovinske razmene i privlačenju investicija. ASEAN raspolaže ogromnom radnom snagom, po čemu zaostaje samo za Kinom i Indijom, kao i velikim prirodnim bogatstvima.
Primera radi, Indonezija je najveći proizvođač i izvoznik palminog ulja, a zauzima i drugu globalnu poziciju po proizvodnji kakaa i kalaja, dok Mjanmar ima velike rezerve nafte, gasa i plemenitih metala. Singapur i Malezija su, istovremeno, specijalizovani za izvoz elektronike, Tajland za automobilske rezervne delove, Vijetnam za tekstil i odeću, dok se Filipini oslanjaju na izvoz poljoprivrednih i industrijskih proizvoda. ASEAN, takođe, predstavlja četvrti izvozni region u svetu (sa7% učešća) posle EU, SAD i Kine.
Dodatno, pad kineske ekonomije iskoristiće “male Kine” širom Azije, smatraju analitičari. Sve dok je je ekonomski rast u Kini u opadanju – uprkos tome što to može izazvati nepredvidive političke i ekonomske posledice – Bangladeš, Mijanmar, Šri Lanka, Laos, Vijetnam, Kambodža, Filipini i Indonezija mogu doživeti veliko poboljšanje ekonomske aktivnosti tokom naredne decenije. Jedan od ključnih razloga je taj što bi se proizvodnja iz Kine mogla masovno preseliti u ove zemlje i u njima otvoriti stotine hiljada novih radnih mesta.
Korak dalje od jeftinog pogona
Nasuprot iznetim prognozama, pojedini ekspetri tvrde da je ideja na kojoj se temelji novi savez teško izvodljiva, ako ne i nemoguća, imajući u vidu da je reč o regionu sa ekstremnim razlikama u nivou razvoja, demokratizacije i institucionalnim sposobnostima. Iz istraživačke kompanije „Capital Economics“ poručuju da uspostavljanje AEC neće umnogome promeniti igru, odnosno da taj blok neće uspeti da se uhvati u koštac sa većim izazovima, kao što je smanjenje bescarinskih barijera i unapređenje infrastrukture. ASEAN, sa svojom tradicijom nemešanja u poslove zemalja-članica i sa nedostatkom moćne centralne birokratije, u stvari je loše „opremljen“ za rešavanje ovih problema.
Osim toga, mada se obim trgovine u Aziji od 2000. utrostručio, kada se malo dublje analizira struktura prometa, uočljivo je da su u pitanju uglavnom međuproizvodi, poput pojedinih komponenti za računare koje se proizvode svuda po Aziji, a sklapaju u Kini. To je još uvek deo globalnog dostavljačkog lanca kojem Azija može da zahvali za svoj dugogodišnji privredni rast – jeftina proizvodnja za zapadna tržišta.
Ali taj trend se menja. Do skoro je proizvodnja u Aziji u potpunosti zavisila od potražnje sa Zapada. Sada azijske firme pojačano razvijaju i proizvode za azijska tržišta, kojima se okreću i preduzeća sa Zapada, zbog naglog rasta srednje klase. I dok se, do sada, uglavnom proizvodni sektor starao za rast azijske ekonomije, zemlje koje predvode njen rast okreću se uslužnom sektoru. Razlozi za lagano pomeranje razvojnog fokusa leže i u prognozama, po kojima će doći do značajnih promena u svetskoj privredi. Azija će morati da se oslobodi stereotipa da je jeftini proizvodni pogon Zapada. Jer protiv sve bržeg razvoja i primene robotike i 3D-štampača, čak su i azijski radnici bespomoćni.
Vijetnam
Prema prognozama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) Vijetnam očekuje privredni rast oko 5,7 odsto ove godine, a procenjuje se će do 2050. godine biti jedna od najbržerastućih svetskih ekonomija. U poređenju sa susednom Kinom, Vijetnam omogućava jeftiniju proizvodnju i otvoreniji je za ulazak japanskih i južnokorejskih kompanija na lokalno tržište. Ova azijska država je 2014. postala najveći regionalni izvoznik u SAD, pretekavši Tajland i Maleziju. Strane investicije u Vijetnamu su sa 2,4 milijarde dolara 2000. godine, porasle na 12,35 milijardi 2014. godine, a među velikim investitorima su Samsung (koji je u Hanoju čak dobio samostalni aerodromski terminal), Intel, Kyocera…Posebno agilna, godinama unazad, su nemačka preduzeća koja već posluju ili planiraju da investiraju u Vijetnam. Samo je Bosch u privredu ove zemlje uložio do kraja 2015. oko 322 miliona evra.
Kao glavni adut Vijetnama, analitičari ističu mladu, a jeftinu radnu snagu, budući da je oko 90 miliona radno sposobnih starosti od od 15 do 49 godina, a prosečna plata je manja od 200 dolara. Cena rada u Kini je već 2012. bila 147 odsto veća nego u Vijetnamu, a procenjuje se da će do 2019. godine biti veća čak 177 odsto.
Filipini
Na Filipine su samo retki računali. Ali ta zemlja sa više od 7.000 ostrva i oko 100 miliona stanovnika danas je jedna od najbrže rastućih ekonomija jugoistočne Azije. Prema rezultatima istraživanja savetodavnog preduzeća IHS, prihodi po glavi stanovnika će sa trenutnih 2.800, porasti 2024. godine na 5.800 američkih dolara. Ipak, taj rast je jednostran jer siromaštvo se u toj zemlji, za sada, ne smanjuje – 28% stanovništva je siromašno, 10 miliona ljudi je nezaposleno ili radi samo povremeno. Broj stanovnika od oko 100 miliona i iz godine u godinu raste, stalno u proseku za dva miliona. Filipini su, inače, jedan od najvećih proizvođača kokosa, kojeg ova država godišnje izveze za 1,7 milijardi dolara.
Indonezija
Indonezija, za razliku od tipičnih azijskih „tigar“ privreda, raste kao rezulat potrošnje, a ne samo izvoza i proizvodnje. Njena ekonomija je od 2008. godine ostvarila rast od preko 61%, prvenstveno zahvaljujući investitorima iz Kine i Japana, koji su u pomentom periodu uložili više od 20 milijardi dolara. Indonezija, istovremeno, pokušava da ojača prerađivački sektor u veoma konkurentnom okruženju u kom se susedne zemlje, uključujući Vijetnam i Filipine, takođe bore da privuku investitore koji traže alternativu skupljoj Kini.
Uprkos tome što više od polovine stanovništva i dalje živi u bedi, kao i veoma usporenom razvoju infrastrukture, analitičari američke Siti banke procenjuju da će Indonezija 2040. biti četvrta najveća privredna sila u svetu, koja će sa 4,8 odsto učestvovati u globalnoj proizvodnji. Ujedno, za nešto više od decenije, njena potrošačka klasa uvećaće se za dodatnih 90 miliona ljudi, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, izuzev Kine i Indije. Prema pomenutoj analizi, ključni razlozi dosadašnjeg privrednog napretka u Inoneziji zasnovani su na njenoj stabilnosti, potrošnji, pojavi novih ekonomskih centara i smanjivanju učešća sirovina u BDP.
Malezija
Malezijska ekonomija je 2014-2015. dostigla šesto mesto u Aziji i 20. u svetu, našavši se ispred Australije, Francuske i Južne Koreje. Interesantno je da je ova zemlja, ujedno, ocenjena kao jedno od najboljih mesta za penzionisanje na svetu, budući da je prema Globalnom indeksu penzionisanja zauzela treće mesto na „svetskoj penzionerskoj mapi“. Odnedavno, Malezija je postala i jedna od najpopularnijih turističkih destinacija, a prema izveštaju „Asean Travel and Tourism Competitiveness Report“, uvrštena je u top 10 destinacija sveta sa čak 25 miliona posetilaca godišnje. Da je reč o novom fenomenu, potvrđuje i broj inostranih gostiju koji je u 2010. godini iznosio 24,6 miliona, a svega godinu dana ranije (2009.) tek 5,5 miliona, što je povećanje od neverovatnih 347 %.
Trenutno, privreda Malezije je suočena sa smanjenjem domaće potrošnje i rapidnim padom lokalne valute ringit u odnosu na američki dolar, usled usporavanja ekonomskog rasta Kine, koja je najveći malezijski trgovinski partner, kao i pada cena nafte, značajnog malezijskog izvoznog proizvoda. Situaciju otežava i povlačenje stranih investitora, koji su zabrinuti oko perspektiva daljeg rasta, ali i usled političke krize u zemlji. Najnoviji politički skandal izazvala je umešanost malezijskog premijera u lažiranje revizorskog izveštaja za jedan od njavećih državnih fondova. Navodno je, posredstvom tog fonda, 700 miliona dolara preusmereno na premijerov privatni bankovni račun.
Autor: Vladimir Adonov
članak je objavljen u martovskom broju #125 časopisa „Biznis & Finansije“