U Turskoj primetno raste uvoz iz Srbije, pre svega tehničkih delova i komponenata za različite industrije, ali i finalnih proizvoda, a procenjuje se da gotovo trećina ukupnog srpskog izvoza u ovu zemlju preko turskih izvoznika dospeva na treća tržišta. S obzirom na prognoze da će tursko tržište biti među retkima koja će značajnije rasti u budućnosti, za srpska preduzeća sa odgovarajućim kapitalom Turska može predstavljati veoma perspektivnu investicionu destinaciju na duži rok.
Prisustvo više od 300 srpskih i jednakog broja turskih kompanija na poslovnom forumu koji je održan krajem prošle godine u Beogradu, u okviru zvanične posete predsednika turske vlade Ahmeta Davutoglua, predstavlja još jednu potvrdu o uzlaznom trendu u ekonomskoj saradnji dve zemlje. Spoljnotrgovinska statistika, međutim, samo je deo mnogo složenije slike o tome u kom pravcu ova saradnja može da se razvija i gde, konkretno, srpski privrednici imaju realne šanse za veće prisustvo na turskom tržištu.
Pre svega, treba imati u vidu da je celokupna turska privreda već decenijama orijentisana ka izvozu, a njene kompanije trguju širom sveta. U poslednjih deset godina, Turska je sve prepoznatljivija i kao značajan investitor u drugim zemljama, posebno u Rusiji i bivšim sovjetskim republikama, u arapskim zemljama i Africi, a u skorije vreme u SAD i Evropi. Na toj listi, balkanske zemlje nalaze se „između redova“, jer su njihova tržišta mala, a kada je reč o Srbiji, kritičari bi rekli da je turske kompanije „zaobilaze“. To nije najtačniji opis situacije, ali je činjenica da su turske investicije u Srbiji od oko 60 miliona evra relativno male u poređenju sa 900 miliona evra koliko, na primer, iznose aktuelna ulaganja u Rumuniji, u kojoj posluje više od 14.000 turskih preduzeća.
U poslednje vreme, međutim, vidljivi su pomaci u interesovanju Turske za prisustvo na srpskom tržištu, na šta ukazuje podatak da je izvoz turske robe u Srbiju dostigao vrednost od oko od 500 miliona evra, ali i dolazak Halkbanke, jedne od vodećih turskih finansijskih institucija u državnom vlasništvu, koja je kupovinom Čačanske banke stvorila prvu ozbiljnu finansijsku osnovu za turske privrednike u Srbiji, a time i mogućnost za povećanje turskih ulaganja. S druge strane, podatak da je krajem prošle godine izvoz Srbije u Tursku vredeo oko 300 miliona evra, kritičari bi mogli da tumače kao pokazatelj da i srpske firme „zaobilaze“ Tursku, a oni koji gledaju dalje – da ima prostora za rast, što zahteva da se, prethodno, srpski privrednici bolje upoznaju sa situacijom i uslovima poslovanja na turskom tržištu.
Prednost kulturoloških sličnosti
Turska je zemlja od 80 miliona stanovnika i sa visokorazvijenom i raznovrsnom industrijom u kojoj se proizvodi, praktično, sve izuzev aviona i svemirskih letelica. Zato je tamošnje tržište zahvalno za strane dobavljače iz mnoštva delatnosti. Kada je reč o firmama iz Srbije, primetno je da su najviše prisutni proizvođači tehničkih delova i komponenata za automobile, za različlite vrste industrijskih mašina i za elektro industriju, a uvoze se i razne sirovine, hemijski proizvodi, plastika i drugi tehnički proizvodi. Ukoliko se uspostavi dugogodišnja saradnja, ona može da bude veoma profitabilna jer turski industrijalci, uglavnom, proizvode i obrću na veliko i, zato, proizvodni kapaciteti moraju maksimalno da budu iskorišćeni. To zahteva da se prilikom nabake sirovina i komponenti ispoštuju visoki standardi u pogledu kvaliteta i inovativnosti, a pod najboljim uslovima.
Motiv turskih kompanija da u ogromnoj ponudi izaberu partnere baš iz Srbije, osim na tržišnoj logici, zasniva se, dodatno, i na kulturološkim sličnostima i stavu većine tamošnjih privrednika da mogu lakše i bolje da se razumeju sa srpskim, nego sa zapadnim firmama. Evidentno je da se u turskoj poslovnoj tradiciji, koja daleko više favorizuje rad u zajednici i međusobnu podršku nego što je to slučaj u zapadnjačkom pristupu poslu, srpski privrednici veoma dobro snalaze. Stoga, uporedo sa sve češćim primerima uspostavljanja dugoročnije saradnje, nije više retkost da srpski i turski partneri jedni drugima preporuče i partnere sa trećih tržišta i tako prošire posao.
Pozitivan trend potvrđuje i sve veći broj srpskih preduzeća koja veoma uspešno izvoze finalne proizvode u Tursku, naročito nakon što je 2010. stupio na snagu Sporazum o slobodnoj trgovini, kojim se dozvoljava gotovo neograničen promet robe. Na žalost, u maloj grupi proizvoda koji podležu ograničenjima upravo su oni od prioritetnog značaja za Srbiju: prehrambeni proizvodi, naročito meso, žive životinje, voće i povrće. S obzirom da obe strane nastoje da zaštite taj deo svoje industrije, u međuvremenu nije bilo značajnijih pomaka. No, kako se u Turskoj najrigoroznije mere zabrane uvoza odnose na žive životinje, u drugim segmentima prehrambene industrije ima mogućnosti za rast srpskog izvoza, čega su svesni i srpski privrednici koji, s nestrpljenjem, očekuju obnovu sporazuma u korist potpuno slobodne trgovine.
Preko Turske na treća tržišta
Osim nedovoljne informisanosti o turskoj ekonomiji i pomenutih administrativnih ograničenja, problem za mnoge srpske firme je i kako da iniciraju konkretne kontakte. Jedan od najefikasnijih načina za to je učešće na sajmovima u Turskoj, budući da je njihova sajamska industrija ogromna i specijalizovana gotovo za svaku granu privrede. Još jedna dobra mogućnost za pronalaženje potencijalnih partnera je prisustvo na poslovnim forumima, učešće u privrednim delegacijama i drugim oblicima saradnje posredstvom privrednih udruženja. Turska privreda je veoma dobro institucionalno organizovana i neguje dugogodišnje odnose sa odgovarajućim privrednim udruženjima u Srbiji, a kontakte je lako uspostaviti i sa novim privrednim asocijacijama, s obzirom da je tamošnjim kompanijama inostrana saradnja uvek u vrhu prioriteta.
Prednosti turskog tržišta ogledaju se i u njegovom geografskom položaju, na razmeđi trgovačkih ruta ka Aziji, Bliskom Istoku, Kavkazu i Africi. Turska sa tim područjima održava vekovne veze, koje su nadživele sve političke promene i na kojima turski privrednici i danas uspešno profitiraju, a sa njima i veliki broj njihovih stranih partnera. Nezvanično se procenjuje da od celokupnog srpskog izvoza u Tursku, gotovo trećina proizvoda preko turskih izvoznika dospeva na treća tržišta, što je kanal kojim se automatski otvaraju šanse i za srpske privrednike na tim tržištima i još jedan razlog za intenziviranje saradnje sa turskim partnerima.
Osim navedenog, treba imati u vidu i da je tursko tržište jedno od retkih za koje se procenjuje da ima potencijal za značajan rast u budućnosti. Iz te perspektive, strateški cilj za srpske privrednike je da se ne zaustave na izvozu, već da u saradnji sa turskim partnerima počnu da ulažu u sopstvenu proizvodnju u Turskoj, u kojoj, trenutno, gotovo da nema srpskih direktnih investicija. Za srpska preduzeća koja imaju odgovarajući kapital, Turska može predstavljati veoma perspektivnu investicionu destinaciju na duži rok.
Kratki vodič o pravilima poslovanja u Turskoj
Turska, kao i svaka zemlja, ima neke specifičnosti u poslovanju koje je neophodno poznavati kako bi se izbegli problemi i nesporazumi sa turskim partnerima, a najvažnije je znati sledeće:
– Tursko tržište zauzima ogromnu teritoriju, koja je geografski, ekonomski i kulturno veoma raznolika, sa različito raspoređenim industrijskim i trgovačkim centrima, pa shodno regionalnim specifičnostima i poslovni ambijent može biti značajno drugačiji;
– Usled velikih razlika u regionalnom mentalitetu, poslovanje sa partnerima sa crnomorske obale ili iz centralne Anadolije odvija se potpuno drugačije nego sa partnerima iz Izmira ili evropskog dela Turske;
– Poslovna komunikacija je neposredna i uglavnom srdačna i, mada se na prvi pogled stiče utisak da su svi opušteni i da se sve radi „otprilike“, turski privrednici su vrlo precizni, veoma drže do poštovanja formalnih procedura i hijerarhije;
– Slično kao u Srbiji, u pregovorima često vlada atmosfera „lako ćemo“ i „srediće se“, ali je već na samom početku pregovora nužno dobro poznavanje regulative, pravila i administrativnih ograničenja na turskom tržištu, inače može doći do velikih problema u realizaciji započetog posla;
– Turski partneri su veoma vešti u prezentaciji svojih kvaliteta, ali tome ne treba podleći, već je neophodno da se svaki detalj posla precizira ugovorom i to uz prisustvo advokata koji je dobro upoznat sa turskim zakonima, što daleko manje košta nego moguća šteta ako se ne angažuje pravni stručnjak;
– Turska je tržište kojem se treba posvetiti i o kome treba prikupiti maksimum informacija ne samo iz zvaničnih, već i iz drugih relevantnih izvora, posebno od privrednika koji već posluju u Turskoj i čija iskustva mogu biti veoma korisna i kada su iz druge delatnosti ili zemlje;
– Neophodno je posetiti partnere na licu mesta i, mada Turci jako vole da ugoste posetioce u najboljim restoranima ili hotelima, treba insistirati na razgledanju fabrike i postrojenja i proveriti da li postoje kapaciteti za realizaciju predviđenog posla;
– Iako su Turci, uglavnom, evropski orijentisani, sve se odvija sporije, u poslovanje je, generalno, uključeno više ljudi, pa treba računati da za proceduru koja se, na primer, sa francuskim partnerom završi za dva meseca, sa turskim će, najverovatnije, trajati dvostruko duže;
– Suprotno streotipu o „vizantijskom“ poslovnom ambijentu, turski poreski i finansijski sistem je jedan od najsavremenijih i najstrožijih u regionu i zato se stranim privrednicima obavezno savetuje da striktno poštuju regulativu;
– U praksi su mogući problemi sa turskim partnerima oko ugovorenih rokova isporuke, plaćanja i različitih tumačenja pravila, a koji u takvim situacijama često reaguju emotivno, pa se preporučuje staložen pristup i lični kontakt u traženju rešenja, ali ako je potrebno i uključivanje advokata;
– Turske firme uglavnom posluju u više delatnosti, pa ako vam pregovori oko jednog posla ne uspeju nemojte odustajati, već nastavite kontakte i kroz neformalnu komunikaciju koju Turci veoma cene, naročito ako strani partner pokaže uvažavanje njihove tradicije kroz čestitanja najvažnijih nacionalnih i verskih praznika.
Aleksandar Međedović, tursko-nemački privrednik srpskog porekla, član upravnih odbora bilateralnih privrednih komora u Nemačkoj i u regionu Jugoistočne Evrope