Skandal vezan za „panamske dokumente“ podstakao je medije širom sveta da se ozbiljnije pozabave utajom poreza. Kada se priča o ovoj praksi uglavnom se misli na bogate kompanije iz razvijenih zemalja, međutim finansijska nedisciplina nije samo njihova specifičnost već globalni problem. Naime, ogroman broj afričkih država ima problem u oporezivanju velikih međunarodnih korporacija. Vlasti mnogih afričkih zemalja misle da će se sa ovim problemom efikasno izboriti smanjivanjem poreskih podsticaja za strane investitore. Ali šta je sa domicilnim stanovništvom, plaćaju li afrički bogataši uredno porez?
Ukratno, odgovor je ne. Broj superbogatih Afrikanaca rapidno raste – sudeći prema podacima New World Wealth, istraživačke kuće koja pruža informacije o globalnoj rasprostranjenosti bogatstva, sa posebnim fokusom na tržišta u razvoju, broj milionera na ovom kontinentu u poslednjih 15 godina rastao je dvostruko brže nego u ostatku sveta. Ove godine u Africi živi 165.000 milionera čije ukupno bogatstvo je 860 milijardi dolara.
No, oni ne plaćaju porez u meri u kojoj bi trebalo, iz više razloga. Prvi je svakako činjenica da je veliki deo ekonomije u Africi u neformalnoj, odnosno sivoj zoni. Prema podacima OECD-a u svetu oporezivi lični prihodi čine četvrtinu ukupno naplaćeih poreza. U Africi u proseku čine 10% od ukupnih poreskih prihoda države, a u pojedinim državama poput Ugande ili Ruande samo 4%. Porez se naplaćuje samo zaposlenima koji rade legalno ali ne i samozaposlenima ili onima koje poslodavci ne plaćaju preko računa.
Drugi razlog neuspeha afričkih poreznika leži u ofšor poslovanju. Pojedini analitičari procenjuju da se 30% ukupnog afričkog bogatstva čuva u ofšor zonama, odnosno nekih 500 milijardi dolara. U tome im pomažu advokatske kuće i banke, među kojima i veoma poznate, poput HSBC, kako smo mogli saznati prošle godine iz „curenja“ dokumenata sličnog aktuelnom.
Čini se da je, kao i u Srbiji, mnogo razloga da se ne uzima od bogatih, a jedan od glavnih je činjenica da ekonomske elite imaju veliki politički uticaj. Dakle, ne postoji politička volja da se naplati porez. I to je izgleda zajednički imenitelj svim sistemima – od uređenih i bogatih, preko zemalja u razvoju u kojima su tajkuni zaštićeni kao beli medvedi, pa sve do siromašnih afričkih država koje nemaju mehanizme da zaštite javni interes.