Projekat Severni tok 2 – izgradnja novog gasovoda od Rusije do Nemačke preko Baltika – “polarizuje zemlje Evropske unije i proizvodi političku raspravu kao nijedan primarno komercijalni projekat do sada”, zaključak je potpredsednika Evropske komisije, ujedno i osobe zadužene za Energetsku uniju, Maroša Šefčoviča. Evropska komisija našla se zbunjenom te će, pre nego što donesu bilo kakvu odluku, sagledati širu sliku. Cilj Komisije je da pomiri “striktno komercijalne” interese Severnog toka 2 sa regulativom Evropske unije, primarno Trećim energetskim paketom (sadrži tri direktive i dve uredbe).
Primarni cilj Trećeg energetskog paketa je uspostaviti jedinstvena tržišta električne energije i prirodnog gasa u EU, na kojima će cene biti što niže, a standardi usluga i sigurnost snabdevanja energijom visoki. Metoda sprovođenja ovog cilja je komercijalizacija i energetska reforma. Protiv niti jednog drugog projekta nije se pobunio toliki broj šefova država i toliki broj ambasadora, konstatovao je Šefčovič, a posebno se projektu protive Bugarska, Češka, Estonija, Grčka, Letonija, Litvanija, Mađarska, Poljska, Rumunija i Slovačka. Njima su se pridružile i Velika Britanija i Turska.
Osim komercijalnih interesa Nemačke, ostale zemlje, a pogotovo istočne članice EU, nemaju nikakve koristi od ovog projekta, šta više, on čak unosi značajnu neravnotežu u unutrašnje evropsko energetsko tržište, što je direktno kontradiktorno sa evropskom strategijom energetske reforme i Trećim energetskim paketom koji podrazumeva unutrašnju energetsku ravnotežu EU. No, Nemačka, čini se, svoje komercijalne interese postavlja kao prioritet pred energetskom ravnotežom EU.
Kontradikcije strateških interesa
Zašto bi EU odobrila ovaj projekat, nejasno je na više nivoa. Za početak, kapaciteti postojećeg gasovoda Severni tok (1) koji spaja Rusiju i Nemačku iskorišćavaju tek 50 posto svojih mogućnosti. Procenjeni kapaciteti Severnog toka 2 bili bi još veći, i Komisiji se čine preteranima. No, ukoliko se gasovodom preko Baltika kompenzuje transport planiran otkazanim južnim projektima (Južni tok, turski tok i hipotetični bugarski), a iz jednačine se izbace Poljska i Ukrajina, te Nemačka postane najvažniji distributer ruskog gasa u Evropi, tek tada zamišljeni kapaciteti Severnog toka 2 dobijaju neki kontekst. No, u tom slučaju Poljska i Ukrajina gube oko dve milijarde evra poreza na tranzit gasom godišnje, što unosi novu neravnotežu u tzv. unutrašnje energetsko tržište.
Osim toga, energetskoj nesigurnosti dodatno bi postale izložene zemlje Istočne i Južne Evrope. Podsetimo, projekat Severni tok 2, u junu 2015. godine, usred sankcija koje je Evropska unija nametnula Rusiji, najavile su anglo-holandski Shell, nemački E.ON, francuski ENGIE i austrijski OMV, no stagnira zbog neusklađenosti sa regulativom EU. Kako bi se ovi “problemi” razrešili, EU mora osigurati energetsku ravnotežu cele zajednice, te bi radi toga morala ponovno pokrenuti projekat Južni tok, koji je podsetimo, prekinut u vreme vrhunca oružanog konflikta u Ukrajini, tobože takođe zbog svoje neusklađenosti sa Trećim energetskim paketom.
Južni tok
Kako bi zadovoljila komercijalne interese velikih evropskih naftnih kompanija, a ipak fingirala sprovođenje sopstvene strategije, EK pokušava ovom problemu da doskoči tako ponovnima pokretanjem izgradnje Južnog toka. Ukoliko se ponovno pokrene Južni tok, planirani drugi Severni, čini se postaje izlišan – prevelikih kapaciteta, tik uz već postojeći, a tek polovično iskorišćeni.
Izgradnja Južnog toka, zbog terena kojim prolazi bila bi skuplja, a skupa je i renovacija poljskog gasovoda, stoga se ove poteškoće mogu činiti kao argumenti u korist izgradnje Severnog toka 2. Međutim, čini se da je jedino rešenje kojeg je Komisija uspela da se doseti da bi se Severni tok izgrado to da se paralelno izgradi i Južni tok i da se Rusiji nametne obaveza transporta gasa preko Ukrajine i Poljske, kako bi se makar privremeno (jer se ovi ugovori svi potpisuju sa vremenskim ograničenjem po isteku kojih je jednostavno prebaciti transport na Severni tok) održala iluzija da se Komisija pridržava sopstvenih strategija i da je njen prioritet jednak razvoj cele EU. No, da li je realno očekivanje da će Evropska komisija žrtvovati interese najvećih evropskih naftnih kompanija radi siromašnog “tržišta” Istočne i Južne Evrope?
Preuzeto sa Biltena