Na početku globalne finansijske krize, pre desetak godina, kada se videlo da se ne radi o običnoj kratkoročnoj recesiji, centralne banke pojedinih zemalja odučile su da slabljenjem vlastite valute podstaknu rast izvoza, čime bi se takođe pokrenula proizvodnja i otvaranje novih radnih mesta u njihovoj zemlji, a što bi dovelo do ublažavanja negativnih posledica krize i pomoglo u vraćanju ekonomije na pravi kurs.
Ipak, izvoz jedne zemlje nužno postaje uvoz ostalih zemalja, koje su takođe bile zahvaćene krizom i koje su takođe pokušale da je prebrode smanjivanjem uvoza i podsticanjem izvoza, što se najlakše postiže slabljenjem valute. Jedna za drugom, centralne banke praktično svih najvažnijih ekonomija počele su da preduzimaju mere koje su dovodile do slabljenja njihovih valuta u odnosu na valute njihovih najvažnijih trgovinskih partnera. Takva situacija naziva se valutni rat i redovno dovodi do velikih oscilacija valutnih kurseva.
Nekoliko godina kasnije, nakon sprovođenja radikalnih mera monetarne politike koje nikada prije nisu korištene, kriza se smirila, no situacija još uvek nije bajna. Ekonomski rast je u većini ekonomija još uvek slab, a stopa inflacije već godinama je na neuobičajeno niskim nivoima.
Centralna banka, koja se u krizi prva odlučila na ubrizgavanje ogromnih količina novca u finansijski sustav bila je američka centralna banka i po mnogima je upravo zbog toga danas američka ekonomija u najboljem stanju. Kao što je bilo očekivano, američki FED je kasnije prvi i završio program direktnog ubrizgavanja novca u finansijski sustav i prvi je počeo sa podizanjem referentnih kamatnih stopa, kako bi sprečio nagli rast stope inflacije i kako bi sebi stvorio prostor za delovanje u idućoj recesiji. Takvi potezi doveli su do naglog jačanja američkog dolara u odnosu na većinu ostalih valuta, pa je dolar danas u odnosu na evro, britansku funtu i japanski jen 10 do 20% jači nego što je bio pre tri godine.
Evropska i japanska centralna banka su se pre nekoliko meseci odučile na još jednu ekstremnu meru monetarnog popuštanja – spuštanje kamatnih stopa u negativnu teritoriju, pa se u američkoj centralnoj banci pojavio strah da će, ukoliko nastavi podizati kamatne stope, uzrokovati prebacivanje ogromne količine kapitala u SAD, što će dovesti do dodatnog jačanja dolara i pogoršanje američkog trgovinskog deficita.
Iz poslednjih nekoliko obraćanja javnosti Dženet Jelen, čelnice američke centralne banke, može se zaključiti da kamatne stope neće biti podizane tempom kakav se očekivao pre nekoliko meseci, nego će proces zatezanja monetarne politike biti mnogo sporiji.
To znači da svet ulazi u novu fazu valutnog rata. Cilj će i dalje biti isti – imati slabiju valutu nego najvažniji trgovinski partneri, kako bi se stimulirao izvoz i destimulirao uvoz, ali sada se to više neće postizati uvođenjem ekstremnijih mera monetarnog popuštanja od ostalih centralnih banaka, nego odlaganjem zatezanja monetarne politike.
Rezultat takve strategije će takođe biti isti – one centralne banke koje sporije budu dizale kamatne stope, osiguraće vlastitoj ekonomiji povoljan kurs svoje valute, koji će i narednih godina pogodovati izvozu.
Analitičari Admiral Markets-a smatraju da će te takav pristup sprovođenju monetarne politike i dalje uzrokovati velike oscilacije deviznih kurseva. Te očekivane oscilacije nastaviće da predstavljaju rizik pri zaduživanju u stranim valutama, ali će takođe pružiti priliku za ostvarivanje profita svima onima koji aktivno trguju valutama.