U jednom od svojih malobrojnih razmatranja problema nejednakosti, Jozef Šumpeter je upotrebio metaforu da opiše razliku između nejednakosti koju opažamo u datom trenutku i društvene (ili međugeneracijske) pokretljivosti. Zamislimo, piše Šumpeter, da postoji hotel sa više spratova, gde na višim spratovima boravi manji broj ljudi u većim i lepšim sobama. U bilo kom datom trenutku, u malim i tesnim sobama u prizemlju živi mnoštvo ljudi, dok samo mali broj njih boravi na vrhu u velikim i udobnim sobama sa lepim pogledom. Ali šta ako je gostima dozvoljeno da se slobodno kreću i menjaju sobe svake noći? To je ono što društvena pokretljivost čini, kaže Šumpeter: u svakom datom trenutku postoje bogati i siromašni, ali ako se vremenska osa produži, videćemo da su današnji bogataši jučerašnji siromasi i obratno. Gosti iz soba u prizemlju (ili bar njihova deca) mogu stići do vrha, a oni sa vrha pasti na dno.
Od 20. (ili 19.) veka Šumpeterova metafora je korišćena u SAD, u doba kada je dohodovna nejednakost u Americi premašivala onu u Evropi. Takođe se verovalo da je društvo u SAD mnogo fluidnije, manje sputano klasnim sistemom i da garantuje veću društvenu pokretljivost (pri čemu je zgodno zanemaren ogroman rasni jaz u SAD). Drugim rečima, izražena nejednakost je cena koju Amerika plaća za visoki nivo društvene pokretljivosti.
To je bila prijatna slika, u saglasnosti sa idejom o američkom snu. Ali da li je bila tačna? To zapravo nikada nismo mogli da saznamo, ako se zanemare anegdote iz života imigranata, jer donedavno nismo imali nijedno konzistentno empirijsko istraživanje međugeneracijske pokretljivosti. Ali pre nego što pređem na te nalaze, želeo bih da razmotrim, na veoma rudimentarnom nivou, odnos između nejednakosti i društvene pokretljivosti.
Zamislimo tabelu na kojoj su društva klasifikovana prema društvenoj pokretljivosti i nejednakosti. Na osnovu pomenutog primera, SAD bi spadale u kvadrant „visoke nejednakosti i visoke pokretljivosti“. Lako je zamisliti društva „visoke nejednakosti i niske pokretljivosti“: feudalna društva su ekstreman primer, ali tu bi spadala i sva društva sa velikim razlikama u dohotku i duboko ukorenjenim elitama. Zato u donji desni kvadrant možemo upisati Južnu Ameriku ili Pakistan. Takođe je lako zamisliti zemlje koje bi spadale u kategoriju „niske nejednakosti i visoke pokretljivosti“: to bi verovatno bile skandinavske zemlje sa razvijenim sistemom javnog školstva koji omogućuje znatnu međugeneracijsku pokretljivost, dok redistribucija dohotka garantuje nisku nejednakost.
Teže je pronaći primere društava sa „niskom nejednakošću i niskom pokretljivošću“. Čini se da bi u društvu u kojem je nejednakost niska, sinove i kćeri onih koji imaju neznatno niži dohodak (od druge grupe) bilo teško trajno zadržati u nižoj dohodovnoj kategoriji u odnosu na sinove i ćerke pripadnika druge grupe. Mogli bismo se zapitati šta pokretljivost uopšte znači u takvim slučajevima: ako se prihodi pojedinaca i klasa razlikuju u neznatnoj meri i ako su vaša deca bogatija od moje samo za tu neznatnu razliku, čini mi se da odsustvo društvene pokretljivosti nije veliki problem. Možda bi se u tu kategoriju mogla smestiti neka esnafska društva u kojima nije moguće slobodno birati profesiju, a razlike u prihodima između različitih zanimanja su male. Komunistička društva imaju neke odlike koje ih čine (slabim) kandidatom za gornji desni kvadrant.
Pošto smo organizovali misli o ovoj temi, razmotrimo empirijske nalaze. Najpoznatiji izvor podataka su nedavna istraživanja Majlsa Koraka, koji je svoj rad utemeljio na prethodnim istraživanjima Geri Solona, Blundena, Grega i Mekmilana, Bjorklunda i Jantija i ostalih. Ovi istraživači su ustanovili da postoji jaka korelacija između tekuće i međugeneracijske nejednakosti, ili drugim rečima, između nejednakosti i niske društvene pokretljivosti: što je nejednakost u društvu veća, manja je verovatnoća da će se sledeća generacija pomeriti za stepenicu više (ili obratno, manja je verovatnoća da će bogati pasti niže). Tako, u okvirima našeg pojednostavljenog dijagrama, Korak dolazi do zaključka da su društva poravnata po dijagonali: netipičnih vrednosti nema, bilo da je u pitanju društvo američkog sna ili esnafski ustrojeno.
Ovaj nalaz, koji je Alan Kruger opisao kao “krivu Velikog Getsbija”, implicira da nema američke izuzetnosti. Utešna predstava o visokoj nejednakosti koja ne ugrožava međugeneracijsku pokretljivost pokazala se kao netačna. Amerika se ne ponaša ništa drugačije od ostalih društava sa visokom nejednakošću. Velike razlike u današnjem dohotku utvrđuju dohodovne razlike za buduće generacije i otežavaju ostvarivanje društvene pokretljivosti. To je tema rada koji sam nedavno objavio zajedno sa Roj van der Vajdom. Koristili smo mikro-podatke za SAD za period od 1960. do 2010. i pokazali da su siromašni ljudi u američkim državama sa većom početnom nejednakošću ostvarivali niže stope rasta dohotka u budućnosti.
Taj važan nalaz da su postojeća društva (za razliku od društava iz mašte) uredno poređana po dijagonali naše tabele ima dve važne implikacije. Prvo, američka izuzetnost u smislu distribucije dohotka nije utemeljena u stvarnosti, i drugo, postojeće i lako dostupne podatke o tekućoj nejednakosti možemo s velikom pouzdanošću koristiti za predviđanje stepena društvene pokretljivosti. To znači da ne možemo tvrditi da su društva sa visokim stepenom dohodovne nejednakosti istovremeno društva sa visokim stepenom jednakosti mogućnosti. Štaviše, uočena visoka dohodovna nejednakost danas implicira niži stepen jednakosti mogućnosti.
Branko Milanović
Ovaj tekst je prvi put objavljen na Brankovom globalinequality blogu. Preuzet je sa Peščanika.