Neverovatna brzina u promeni tehnologija i život uz pametne uređaje zahtevaju digitalno opismenjavanje ne samo na radnom mestu, već i u privatnom životu, pa se nove generacije već „rađaju“ sa znanjem kako da ih koriste. Ukoliko se pravilno usmere od detinjstva, nove tehnologije im danas nude mogućnost i da lakše to interesovanje pretoče u profesiju za koju se „grabi“ ceo svet.
Prvobitno, digitalna pismenost je podrazumevala poznavanje osnova za baratanje kućnim računarima, pre nego što su nas mrežne tehnologije okružile sa svih strana. Danas se takva pismenost naziva kompjuterskom, i odnosi se samo na desktop i laptop računare, dok se digitalna odnosi pre svega na one veštine koje su neophodne za rukovanje umreženim napravama, dakle i desktop i laptop računarima, ali ponajviše tabletima i pametnim telefonima.
U statističkim istraživanjima OECD-a, pa i EU, digitalna pismenost se često zamenjuje pojmom digitalne kompetentnosti, a definicija digitalnog jaza prvi put se javlja još krajem devedesetih, kada je internet tek počeo stidljivo da ulazi u sve domove, i još uvek sa malim brzinama. Digitalno pismeni ljudi imaju mnogo veće šanse da budu ekonomski situirani, zaključci su velike Ankete o digitalnoj inkluziji koju je sprovela kompanija Microsoft pre nekoliko godina. „Implikacije digitalnog jaza postaju dramatične na nivou pojedinaca, jer kompjuterska i digitalna pismenost postaju preduslovi za zaposlenje za gotovo sva radna mesta, pa i ona koja su tradicionalno povezivana sa takozvanom radničkom klasom“, kaže se u ovom istraživanju.
Dejan Dramićanin, direktor beogradskog preduzeća Bitgear, u razgovoru za „Biznis & Finansije“ priseća se kako je pre tridesetak godina, još kao dete, dobio svoj prvi računar, ZX Spectrum. Tada znanje o korišćenju računara nije bilo rasprostranjeno, pa time ni tako jednostavno za jednog školarca u četvrtom osnovne da ga stekne. Danas, deca još od malih nogu znaju da koriste pametne telefone i ostale umrežene uređaje sa interfejsom za ekrane osetljive na dodir (touchscreen). „Prvi događaj koji je doveo do masovnog kompjuterskog ’opismenjavanja’ bila je pojava Windows-a, koji je sve do te mere pojednostavio da je korišćenje računara približio ’običnom’ svetu. Snagu takvog uticaja danas ima pojava, na primer, Androida, ili bilo kog drugog operativnog sistema za touchscreen interfejse“, objašnjava Dramićanin.
Značaj zaštite privatnosti
Klinci se sada „rađaju“ sa znanjem kako da pristupe sadržaju na netu – samo pipnu prstom i odmah odu na Youtube. Samim tim, sada je više nego ikada do izražaja došlo pitanje bezbednosti i zaštite ličnih podataka na internetu. „Potrebno je da roditelji odmah uvedu neka ograničenja i objasne svojoj deci, koja te uređaje koriste kao neke moderne ’daljinske upravljače’, zašto je važno da zaštite svoju privatnost i kako da to urade. Kada koristite društvene mreže morate da budete svesni da one monetizuju ne samo vaše željene, već i vaše podsvesne reakcije –na primer lajkove na Facebook-u, prikupljajući big data podatke kako bi analizirali ili formirali ciljne grupe. Na svesnom nivou vi možete da kontrolišete šta ćete i sa kim da delite, ali Facebook profitira i od toga zašto ste vi doneli takvu odluku. Kada uvidite bar deo mogućih posledica zbog toga što delite sadržaj, a sa njim i emocije na socijalnim mrežama, to je prvi korak ka ’bezbednijem’ ulasku u svet mreža koji dele, parktično, svi na planeti“, komentariše naš sagovornik.
Sa razvojem tehnologija, osim što se menjaju kriterijumi informatičke pismenosti, uočljive su i razlike u vrstama programiranja. Postoji velika razlika između kompjuterskih i programskih jezika, pojašnjava Dramićanin, pa time i znanja koja su za njih potrebna. „Ko se bavi kompjuterskim jezicima, relativno brzo i lako može da se ’opismeni’ da funkcionalno programira neki mali program ili napravi sajt, jer su, sada, veoma dostupne razne gotove alatke koje samo treba prilagoditi, a korisnički interfejs je vremenom postao maksimalno pojednostavljen. Kada govorimo o programiraju na vebu, prisutan je visoki nivo apstrakcije, pa uz pomoć prethodno sačinjenih platformi može relativno lako da se napravi jednostavan sajt, skrojen prema potrebama naručioca. Dakle, nije potrebno dublje razumevanje tehnologije“, objašnjava Dramićanin. Bezbednosni aspekt se u tim slučajevima ogleda na nivou platforme koja se prilagođava aplikaciji, i potpada u oblast profesionalnih programera.
Od igre do profesije
Istovremeno, svedoci smo i da se hardver vraća na velika vrata, jer će, zahvaljujući „internetu svih stvari“ (Internet of Things), uskoro svi kućni, i ne samo kućni aparati, sadržati barem najjednostavnije aplikacije i povezivost na internet ili lokalnu mrežu. Konsultantska kuća Gartner, specijalizovana za istraživanja u IT industriji, predviđa da će do 2030. godine po jednom čoveku biti čak 26 povezanih uređaja – to znači da će biti više kamera i ekrana koji će beležiti naše utiske na dnevnom nivou i odašiljati ih negde i nekome.
Međutim, uz tzv. makers approach, sada već i deca u ranom dobu mogu započeti da programiraju „ponašanje“ povezanih uređaja, bez znanja kako taj hardver, zapravo, funkcioniše. Iako ne poznaju same detalje nastanka programskih modula, oni mogu u jednostavnom grafičkom okruženju da te module preusmeravaju prema sopstvenim potrebama i dodeljuju nove aplikativne funkcije svojim uređajima. Jedan od sajtova koji pruža mogućnost takvog „igranja“ u povezivanju različitih aplikacija jeste ifttt.com i veoma je jednostavan za upotrebu. „Ako dete sa šest godina zna da upravlja dronom i velikim brojem pametnih uređaja koji nas okružuju, ukoliko ga pravilno usmerimo, ono će se zainteresovati i za to kako funkcionišu načini njihove kontrole i kako mogu da se manjaju. Kao što su, ranije, postojali Elektropionir i Mehanotehnika, kao pametno osmišljene igračke za klince koji prave prve korake u elektroinženjerskom svetu, danas su to, upravo, pomenuti moduli, koji omogućavaju deci da uče jednostavno programiranje – primera radi, kako da zasvetle diode na nekom uređaju, ako mu dodaju odgovarajuću grafičku komandu“, pojašnjava Dramićanin.
Ukoliko se dete zainteresuje ovakvim „igračkama“, kasnije ga čekaju ozbiljniji koraci u svet programera, koji je danas „rasprodat“, a ova profesija će i ubuduće biti veoma tražena na globalnom nivou, ističe Dramićanin. „To je slučaj i u Srbiji, bez obzira da li je reč o tehničkom ili jednostavnijem, kompjuterskom programiranju za koje, sada, edukaciju u relativno kratkom roku nude privatni fakulteti, ali i razni višemesečni kursevi, pa čak i neke aplikacije. Ko god ima priliku da stekne određeni nivo obrazovanja iz ove oblasti, trebalo bi da je iskoristi i da se, što više, bavi praktičnim radom. U početku, najbolje je raditi kao frilenser, jer svetsko tržište je otvoreno za sve“, poručuje Dramićanin.