Protekle nedelje mediji su obnarodovali da je Vlada R. Srbije poništila konkurs za naučne projekte, koji je raspisalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Problem sa ovim konkursom traje godinama tokom kojih se desilo mnoštvo neočekivanih obrta, kao u svakoj dobroj priči. Nikome, međutim, nije jasno kakve su se zakulisne radnje odvijale u poslednjem činu ove predstave. Drugim rečima, nemamo pojma da li je konkursu konačno presudila struka, što bi nekako bilo logično, ili su završnu reč imale političke intrige u vladajućoj stranci, o čemu se takođe govori.
Dakle, imamo mnogo više pitanja nego odgovora, a to i nije neobično za srpske prilike. Ono što, međutim, iz ugla naučne zajednice možemo analizirati, jeste uloga samog Ministarstva (i Ministra) u sopstvenom urušavanju tokom dužeg vremena.
Postavljanje scenografije za katastrofu
Konkurs za nove naučne projekte morao je biti raspisan još pre dve godine, tokom 2014. Život u Srbiji pod konstantnom izbornom tenzijom i stalnim promenama sastava Vlade, sprečio je ovu uobičajenu četvorogodišnju (ili petogodišnju) ciklusnu radnju. Konačno, zašto bi nauka bila pošteđena kontinuiranog vanrednog stanja u državi. Iste godine, u sastav nove Vlade ulazi dr Verbić, čovek za koga se smatralo da predstavlja sve što je upravo suprotno od naprednjačke vizije bilo čega. Uprkos iznenađenju, naučna zajednica se ponadala da ovakav izbor Ministra prosvete i nauke možda znači da premijer nije zainteresovan za ove oblasti delovanja, pa će se nauka možda provući bez težih posledica. Ali, avaj…
Ubrzo se pokazalo da se entuzijastična ekipa Verbićevih ljudi, ma koliko pojedinačno bili izuzetni istraživači i profesori, nije snašla u poslovima organizacije, planiranja i pisanja strategija, zakona i različitih akata, što su dosadni ali neophodni poslovi ukoliko si se prihvatio takvih pozicija. Zbog čega su radovi na formulisanju uslova konkursa prolongirani više od godinu dana, nikome nije jasno, ali je epilog bila izjava samog Ministra da će sada sve morati da se obavi „navrat, nanos“ (!?). Konačni produkti – Akt o vrednovanju i finansiranju i prateći dokumenti, izgledali su upravo tako.
Najveći greh ovog Ministarstva, kako ja celu stvar vidim, bila je više nego autistična pozicija čelnih ljudi u odnosu na naučnu zajednicu. Kako je odmicalo vreme u crvenoj zoni (produženo finansiranje starih projekata), napetost i nervoza među naučnicima u institutima i fakultetima su rasli, a proporcionalno tome raslo je i ćutanje Ministarstva. Naučna zajednica se snabdevala informacijama putem glasina (često kontradiktornih), „procurelih“ dokumenata koje bi Ministarstvo potom demantovalo, nagađanja „pouzdanih izvora“, poluzvaničnih podataka o kriterijumima ili početku konkursa, i tako unedogled. Jednom rečju, odsustvo pravih informacija doprinelo je užasno naelektrisanoj atmosferi koja se graničila sa očajem i sve većim besom istraživača.
Istina je da je Ministarstvo, poslednjih meseci, povremeno organizovalo diskusije i javne rasprave povodom pisanja konkursnih dokumenata. Tu su mogli svi – od mladih istraživača do naučnih savetnika i redovnih profesora, da kažu kako vide budućnost nauke, sopstvenu poziciju u tom sistemu, kao i svoje pojedinačne probleme, pa je sve ponekad ličilo na nekakvu grupnu terapiju očajnih ljudi. Ovakvi događaji bili su izuzetno posećeni upravo iz razloga potpune neinformisanosti, a svi su se nadali da će na nekom od ovih skupova nešto uspeti da saznaju i dokuče. Ali, avaj…
Tokom marta, pronele su se glasine da će konkurs konačno biti raspisan. Malo ko je poverovao da će se to zaista desiti tokom trajanja mandata tehničke vlade. Većinsko mišljenje u „informacionom kanalu“ koji je naučna zajednica, htela-ne-htela, formirala tokom trajanja cele agonije, bilo je da se radi o još jednoj glasini. Ipak, ovog puta je nacrt dokumenta, koji je govorio o uslovima i kriterijumima konkursa, bio objavljen, a ponuđeno je i da naučne institucije podnesu Ministarstvu svoje primedbe i sugestije. U tom trenutku atmosfera dostiže nivo ključanja – u svakoj naučnoj ustanovi organizuju se sastanci i formira se spisak primedbi sa predlozima rešenja. Prema svedočenju ljudi iz Zajednice instituta Srbije, primedbi je bilo oko 30.000, a Zajednica je te stavove sumirala i prosledila Ministarstvu. Nije prošlo mnogo vremena, a dobili smo zvanični akt u kom nije prihvaćeno gotovo ništa od sugestija naučne zajednice, a pojavili su se i neki noviteti kojih nije bilo u prethodnom nacrtu. To je, dakle, bilo to…
Prva organizovana pobuna potekla je od mladih istraživača koji su prema konkursu i bili najviše oštećeni u odnosu na ranije cikluse projekata, uprkos zaklinjanju Ministarstva i cele Vlade da su nam mladi osnovna briga i zadatak. Mlade istraživače podržao je ostatak naučne zajednice. Činilo se da je Ministarstvo dovedeno u situaciju da neke primedbe, koje je prethodno lagodno izignorisalo, sada mora usvojiti kroz nekakva nova akta i, koliko je poznato, tražili su pravni način da to i urade. Šta se dešavalo nakon ove tačke, nije jasno. Pitanje je postalo političko i van domašaja većinskog dela naučne zajednice. A bližili su se izbori, pa je i polje nauke postalo poprište kojekakvih, nama nedokučivih, okršaja.
U trenutku kada mediji prenose informacije o poništavanju konkursa, dok Ministarstvo ćuti i ignoriše celu situaciju, Ministar odlazi u posetu Indoneziji sprečavajući da se ova nenormalna situacija okonča. Svako ko je tih dana boravio na bilo kom institutu ili fakultetu bio je svedok, možemo to lagodno reći, pravog kolektivnog ludila. Upravo onakvog ludila kakvo se i moglo očekivati nakon godinu dana potpune neizvesnosti.
Pitanja naučne konkurentnosti
Jedan od glavnih argumenata Ministarstva za pisanje ovakvog konkursa, za koji je najavljeno da će biti veoma restriktivan i da će dovesti do gubitka posla i pozicija za mnoge dosadašnje istraživače, jeste podizanje konkurentnosti nauke. To je značilo da samo projekti i istraživači sa puno naučnih radova mogu proći na konkursu. Po ovom pitanju, naučna zajednica se podelila na tačno dve polovine – jednu koja podržava ovakvu strategiju, i drugu koja u tome vidi velike probleme u srpskim prilikama.
Prema prvoj grupi mišljenja, konkurentnost zvuči veoma dobro. Niko pri zdravoj pameti ne bi porekao da sistem koji vas tera da objavljujete što više radova ne bi doprineo razvijanju nauke. To je, uostalom, sasvim u skladu sa svetskim trendovima gde na konkursima biva prihvaćeno i manje od 10% projekata. Dobro je pokušavati da budeš sličan najboljima.
Druga skupina mišljenja, međutim, navodi brojne probleme ovakvog pristupa u uslovima koji vladaju u Srbiji. Kompetitivnost u nauci širom bogatog sveta razvijena je do najsitnijih detalja, koji često jesu sasvim birokratski i menadžerski, nesvojstveni naučnicima, ali prihvatimo da stvari tako stoje u savremenim društvima. Možemo čak reći da ova kompetitivnost ima smisla unutar sistema koji je tamo napravljen. Naime, demonstracija konkurentnosti istraživačkih timova, u tom belom svetu, ostvaruje se neprekidno, kroz mnoštvo projektnih konkursa (kako međunarodnih tako i nacionalnih) koji su manje-više stalno na raspolaganju. To znači da morate biti stvarno veoma loši da biste ostali na ulici. I to je osnovna razlika između svetske i naše naučne politike. U Srbiji, konkursi se raspisuju na svakih četiri ili pet godina, a ponekad protekne i mnogo više vremena, kao što je trenutno slučaj. Desi li vam se da otpadnete, možete se zauvek oprostiti sa naučnim radom, jer u međuvremenu nemate priliku za nove pokušaje. Istini za volju, bilo je priča (ili su to bile glasine?) da će se raspisivati i konkursi na godišnjem nivou, ali u to niko nije poverovao, posebno zbog toga što je takvih obećanja bilo i ranije.
Tokom poslednje decenije otvorene su i za nas mogućnosti da konkurišemo za strane novce. To je potencijalno ostvarivo ukoliko se vaša naučna tema poklapa sa zahtevima konkursa i, posebno, ako pronađete neke strance kao partnere. Zvuči odlično, ali procenat uspeha je, po principu konkurentnosti na ovom mnogobrojnijem planu, veoma mali. Čak i veoma uspešni istraživački timovi u Evropi neće se usuditi da „sva jaja strpaju u tu jednu korpu“, odnosno da se oslone samo na mogućnost da dobiju npr. HORIZON finansiranje. Puno njih aplicira za ovakve projekte iz udobnih pozicija već odobrenih sredstava na drugoj strani. Što se tiče naših mogućnosti, treba uzeti u obzir i relativno siromaštvo tehnologije koju posedujemo, a koja je neophodna za konkurisanje, čime se zapravo vrtimo u krug. Tim pre su hvale vredni uspešni pojedinci koji su uspeli da se izbore i u ovakvim svetskim uslovima konkurencije, bez obzira na to što su najčešće udruženi sa znatno uspešnijim stranim institucijama.
Važno je primetiti i sledeće: uprkos bednim uslovima, uprkos nakaradnom sistemu nabavke materijala za rad, koji je doveo do toga da ogroman deo potrebnih stvari nikada nije ni isporučen, rezultati u broju naučnih radova u svetskim naučnim časopisima, a posebno u onim prestižnim, jesu fascinantni (što dokazuje i Šangajska lista). Kako je to postignuto, pitanje je snalažljivosti i to na dva načina. Prvo, naučili smo da dizajniramo eksperimente koji ne koštaju previše, a nedostatak aparata i hemikalija (u okviru prirodnjačkih disciplina) nadoknađujemo idejom i teorijskom potporom. Drugo, mnogi istraživači su se povezali sa stranim laboratorijama u kojima se odrađuje ono za šta sami nemamo uslove.
Posledice projektovane naučne politike u Srbiji
Pristalice oštre selekcije na konkursima za naučne projekte navode da se na taj način neguje izuzetnost, a „neizuzetnost“ eliminiše. U praksi, to znači gašenje nekih naučnih disciplina u okviru pojedinih oblasti nauke, koje su manje atraktivne i „plodonosne“ po samoj svojoj tematici. Promena naučnih fokusa tokom vremena, odnosno atraktivnost pojedinih tema u nauci, normalna je pojava u istoriji nauke. Istina je, međutim, da se stara pitanja redovno vraćaju i nanovo na površinu izbacuju discipline koje su se činile zaboravljenim. Mudre naučne politike zbog toga ne gaze po raznovrsnosti istraživanja. Konačno, društvena odgovornost podrazumeva edukaciju i razvijanje svesti građana o svakom znanju savremene civilizacije, bez obzira da li je ono društveno-humanističko, prirodnjačko ili tehnološko. Najgore od svega je činjenica da se taj problem neminovno prevodi u dugoročno stanje budući da s njim u paketu ide i nestajanje potencijalnih mladih kadrova. Gašenje bilo koje naučne discipline ravno je priznanju da nikada nećemo, niti želimo, da izađemo iz ponora u kom se trenutno svi kolektivno nalazimo.
Velika nervoza i histerija u naučnim redovima, uzrokovana ovim konkursom, izrodila je i najgoru moguću stvar – sukob instituta i fakulteta. Ukratko, problem je u tome što su univerzitetski profesori svakako plaćeni za svoje nastavne aktivnosti, a naučni rad im se plaća preko honorara, dok je egzistencija istraživača u institutima direktno vezana za prolaz njihovih projekata na konkursu. Nije bilo neočekivano da će intenzitet kompeticije za tako malu količinu resursa (broj uspešnih projekata na konkursu) dovesti do užasne razmene paljbe između instituta i fakulteta – dve grupe akreditovanih naučnih institucija. S jedne strane, strah za preživljavanje institutskih istraživača, pa i njihovi zahtevi da se fakulteti na neki način izuzmu iz konkursa jeste razumljiv. S druge strane, izbori u nastavnička zvanja na fakultetu podrazumevaju naučne radove, pa samim tim i bavljenje naukom. Takva „kvaka 22“ zasad izgleda nerešivo, a posebno je potencirana upravo ovim konkursom. Sve u svemu, sukob je užasno štetan jer univerzitetsko obrazovanje nema smisla bez nauke, fakulteti nemaju dovoljno mogućnosti bez instituta, a instituti bez univerzitetske podrške teško da bi mogli opstajati.
U prilikama kakve vladaju u Srbiji, ukoliko ne dođe do nekih značajnijih izmena u finansiranju i dinamici naučnih konkursa (tek bi nas tako nešto približilo svetskim standardima), mnogi rešenje nastalog problema vide u individualnoj evaluaciji, tj. u procenjivanju svakog pojedinačnog istraživača. Naime, restriktivniji kriterijumi za izbore u naučna i nastavnička zvanja sankcionisali bi neodgovorne pojedince umesto čitavih istraživačkih timova. Kao evolucioni biolog, preferiram individualnu umesto grupne selekcije, individualnu nasuprot kolektivnoj odgovornosti.
Niko nema predstavu o tome kako će se nadalje razvijati stvari po ovom pitanju. Trenutno, zamrle su čak i glasine. Identitet budućeg Ministra je pod fantomkom. Jedino što nam je apsolutno jasno jeste da trenutno znatno veći broj studenata pakuje kofere.
Autor: Biljana Stojković
Preuzeto sa Peščanik.net, 13.05.2016.