Na azile za napuštene životinje smo navikli, ali šta je s biljakama? Zaslužuju li i one veći obzir? Sigurno smo svi više puta svedočili prizoru napuštenih saksijama kraj kante za smeće, biljki sa uvenulim listovima koje je neko zaboravio da zaliva, ili jednostavno biljkama koje su odbačene pri selidbi. No, ovaj koncept tretiranja kućnih biljki kao da su jednake kao i ostale nežive stvari u našim stanovima, fotelje, stolovi, lonci, preispituje inicijativa koju su u Ljubljani pokrenule dve umetnice, Anamari Hrup i Eva Jera Hanžek – Azil za odbačene biljke (Zavetišče za zavržene rastline / Abandoned Plants Sanctuary).
Azil deluje na sličnim principima kao azili za životinje, umetnice preko Facebook stranice skupljaju napuštene biljke, onima kojima treba oporavak pružaju ono što im treba, pa oporavljene biljke nude građanima na usvajanje. Kako je došlo do toga da počnu sa spašavanjem odbačenih biljaka, koji su uslovi za usvajanje biljaka i jesu li stanovnici Ljubljane počeli svoje biljne prijatelje gledati kao živa bića, za H-Alter je govorila Anamari Hrup.
„Svojom akcijom želimo ljude da podsetimo da su biljke živa bića koja trebaju negu i ljubav“, izjavili ste slovenačkom Dnevniku. Šta vas je navelo na razmišljanje o biljkama? Kako je došlo do ideje za ovu inicijativu?
Anamari Hrup: Prve godine života sam provela u prirodi i oduvek sam volela da sadim i uzgajam biljke, da pratim njihov rast. Prvo sam se i obrazovala za cvećarku. Kada sam počela praksu u tom poslu shvatila sam da to nije tako romantičan posao kao što sam mislila. Istovremeno sam počela da studiram slikarstvo na ljubljanskoj Akademiji za likovnu umetnost, pa sam napustila cvećarstvo, jer sam želela profesionalno da se posvetim umetnosti.
Na razmišljanje o utočištu za biljke navela me širokolisna žalfija, koju sam jednog dana u šetnji centrom Ljubljane našla na ogradi reke Ljubljanice u jako slabom stanju. Nisam bila sigurna je li još živa. Ipak sam je uzela i posadila je u vrtu, gde se lepo primila i gde raste već drugu godinu. Taj događaj me naveo na razmišljanje o saksijama i ostalim biljkama u gradskoj sredini, koje naše savremeno društvo većinom posmatra kao ukrasni predmet, još jedan predmet masovne proizvodnje. Ideja za osnivanje utočišta je tako nekoliko meseci rasla u meni, nakon toga sam pozvala kolegicu umetnicu Evu Jero Hanžek s kojom sam pokrenula Facebook stranicu Zavetišče za zavržene rastline. Eva je odrasla u gradu i kaže da pre učestvovanja u projektu nije puno razmišljala o biljkama i nije imala nikakvog posebnog odnosa prema njima, smatrala ih je tek predmetom za dekoraciju. Kaže da joj je poziv za učestvovanje u projektu predstavljao jedinstvenu priliku da promeni odnos prema biljkama. Naša ideja je da se usmerimo isključivo na biljke i na njihovu dobrobit. Za razliku od ostalih sličnih inicijativa koje rade sa biljkama, mi se ne želimo baviti brigom za biljke u korist ljudima iako nam u svakom slučaju koriste pošto nam daju kiseonik, nego nam jenamera isključivo da se bavimo biljkama za dobrobit njih samih.
Uočili ste da se ljudi danas često i prema biljkama kao i prema životinjama odnose sa konzumerističkim mentalitetom, tretiraju ih kao potrošnu robu. Na koji način očekujete da ova vaša inicijativa menja svest ljudi? Kako bi oni trebalo da se odnose prema biljkama?
Anamari Hrup: Naš projekat je u nekom pogledu i eksperiment putem kojeg želimo otkriti ili barem videti može li se ovim načinom menjati svest ljudi. Zanima nas kako ljudi reaguju na samu ideju da postoji utočišče za napuštene biljke. Nadamo se da će potpisivanje ugovora o brizi za biljku koju potpisuju, navesti ljude na drukčiji pogled u odnosu prema živim bićima i takođe prema prirodi, u kojoj svi živimo i preko toga na odnos jednih prema drugima. Naš cilj nije da učimo ljude kako da se odnose prema biljkama, nego se nadamo da će putem učestvovanja u samom projektu možda otkriti neku drukčiju sliku o sebi, u odnosu prema svojoj sredini i svojoj ulozi u njoj. Projekat raste i nadograđuje se baš sa idejama ljudi, s kojima smo u stalnoj interakciji.
Kakvo je interesovanje građana/ki?
Anamari Hrup: Interesovanje građanki i građana je prema svim očekivanjima do sada vrlo pozitivno. Ljudi koji usvoje biljku nam javljaju na našu Facebook stranicu kako ide biljki koju su usvojili, često im daju imena, šalju nam fotografije i pišu nam mailove. Kad smo otvorile prvu podružnicu u lokalu Pritličje, dobile smo feedback od građanki i građana svih generacija, starija generacija je pozdravila otvorenje podružnice u centru grada, koja je namenjena posebno onima koji ne koriste inernet.
Spomenuli ste kako ljudi koji udome biljke koje ste spasili, potpisuju ugovor. Na šta se oni obavezuju?
Anamari Hrup: Potpisivanjem ugovora se obavezuju da će biljki osigurati potrebne uslove za rast i razvoj, primerene potrebama njenog roda i vrste. Dogodi se i da mi ne znamo koje je vrste neka biljka, pa želimo da se onaj ko biljku usvoji raspita o njoj i tako dobije sopstveno znanje o biljki i posveti joj svoju pažnju.
Ljubljana je prema podacima Evropske komisije najuspešniji glavni grad EU u recikliranju otpada. Je li ova vaša inicijativa na neki način i akcija vezana za smanjenje nastanka otpada?
Anamari Hrup: Svakako je inicijativa vezana na neki način i za smanjenje otpada. To je nekako „spoljna nuspojava“ projekta, a vezana je za njegovo djelovanje.
Može li se reći i da je reč o kritici kapitalizma?
Anamari Hrup: Iako projekt nije pokrenut isključivo s tim ciljem, u njemu se mogu pronaći i konotacije na kritiku kapitalizma.
U ljubljanskom lokalu Pritličje otvorile ste prvu podružnicu. Kakvi su planovi za daljnje širenje inicijative?
Anamari Hrup: Dogovorile smo se sa još tri lokala u centru Ljubljane, u kojima će se ovog leta uspostaviti podružnice Zavetišča za zavržene rastline. Dogovaramo se i za saradnju sa Mednarodnim grafičkim likovnim centrom za događanja u okviru manifestacije „Ljubljana – Zelena prestonica Evrope 2016“. U budućnosti imamo u planu širenje utočišta i na druge slovenačke gradove, a takođe i u inostranstvo.