Home TekstoviB&F Plus Neiskorišćena prilika za biznis: Profit na “nepoželjnoj” robi

Neiskorišćena prilika za biznis: Profit na “nepoželjnoj” robi

by bifadmin

Pocrnele banane, ružnijkavi krompiri ili ulubljeni frižideri roba su koja – uz poveliko sniženje – itekako može da nađe kupca. Dok se u Danskoj otvaraju prve prodavnice specijalizovane za “neuglednu” ali još upotrebljivu robu, u Srbiji čiji je BDP desetak puta manji još nema inicijativa za otvaranje takvih radnji sa robom široke potrošnje. Najpreduzetniji kod nas po ovom pitanju su prodavci bele tehnike.

U Danskoj čiji je godišnji bruto domaći proizvod oko 350 milijardi dolara, otvorena je radnja specijalizovana za prodaju hrane, kozmetike i drugih potrepština koje druge prodavnice na svojim rafovima ne žele, i to uz diskont od 30 do 50 odsto. U zemljama sa višestruko manjim godišnjim BDP-om i daleko većim finansijskim problemima, takvih radnji još nema, a slični se proizvodi mahom ne koriste već završavaju u smeću.

U Srbiji, gde je godišnji BDP oko 35 milijardi evra, još nema onih koji su se dosetili da iznesu stalnu ponudu takvih proizvoda po nižoj ceni, već se jeftinija hrana ili kozmetika mogu naći samo na akcijskoj ponudi u supermarketima, ili na buvljaku. Problem u prvom slučaju je što kupac ne može da krene u market sa ciljem da kupi određeni proizvod, jer ne zna koji će artikli biti na sniženju, dok za kupovinu na buvljacima niko ne može da garantuje ispravnost te robe.

U međuvremenu, razvijene zemlje još jednom su dokazale zašto je to tako – jer od svega mogu da naprave biznis, pa i od, uslovno rečeno, nepoželjnih artikala.

Zarada na hrani koji drugi bacaju

Osnova zapovest među trgovcima u društvu koje je potrošačko, jeste da svi artikli koji su izloženi izgledaju lepo, bogato, sveže… Dakle, da vizuelno mogu da privuku kupce. I to naravno, ima svoju cenu. Međutim, u Kopenhagenu je nedavno otvorena radnja “WeFood” koja prodaje hranu, kozmetiku, predmete za domaćinstvo koje ostale radnje ne žele. Ta roba je kod drugih okarakterisana kao nepoželjna, baš zato što ne zadovoljava vizuelne kriterijume, ili joj se bliži istek roka trajanja, pogrešno je etiketirana, oštećena pri pakovanju…

“WeFood” za sve to ne mari, već se specijalizovao za prodaju upravo takve robe po diskontnoj ceni. Kupac koji ode u ovu radnju, može da računa na to da je cena 30 odsto niža, a neki proizvodi su čak i upola jeftiniji nego u supermarketima. Cene su dakle slične onima na buvljim pijacama, uz bitnu prednost što u radnji ipak proizvodi moraju da budu legalni i bezbedni za konzumaciju.

Iako bi, nema sumnje, i u Srbiji slična radnja sigurno našla klijentelu, a vlasnik način da ostvari profit, kod nas takvog biznisa nema. Predsednica Upravnog odbora Centra za zaštitu potrošača Srbije (CEPS) Vera Vida kaže za “Biznis i finansije” da je generalno problem u Srbiji što nemamo diskonte koji prodaju robu pred istekom trajanja, već samo pojedinačne aktivnosti u tom smeru, dok je u razvijenijim zemljama to sve češće praksa. Jedan veliki trgovinski lanac, na primer, objašnjava ona, prodaje tu robu nekim ustanovama, nekima poklanja, ali ona ne može da se nađe u svakodnevnoj prodaji. “Čak i u Austriji postoji radnja koja prodaje robu po 70-80 odsto jeftinijoj ceni. Tako tu možete da kupite banane koje su pocrnele, mleko kome je rok još dva dana. To sve nije problematično za kupce, ali pod uslovom da je jasno naznačeno o kakvom je proizvodu reč”, rekla je Vida.

Kod nas, dodaje, nema nijedne slične prodavnice, a ne bi bilo loše da je ima. Statistika ukazuje da bi takva roba našla i kupce i među građanima koji ne spadaju u siromašan sloj društva, već samo žele da uštede, budući da kod nas domaćinstvo, u proseku za hranu i piće, mesečno izdvaja čak trećinu ukupnih primanja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, domaćinstvo u Srbiji najviše troši na hranu i bezalkoholna pića, a na tu stavku je u prošloj godini izdatak iznosio 35,6 odsto ukupnih troškova. Slede troškovi stanovanja, vode, električne energije i gasa sa učešćem od 16,6 odsto, a zatim i transport sa 9,5 odsto. Na komunikacije trošimo 5,3 odsto prihoda, na rekreaciju i kulturu 5,2 odsto, a na odeću i obuću oko pet odsto primanja.

Poređenja radi, računi za namirnice prosečnoj američkoj porodici “pojedu” desetinu prihoda. Na drugom kontinentu su se, međutim, još ranije dosetili i iskoristili ideju, kojoj je trebalo malo vremena da nađe put i do Evrope. Zato je nekadašnji čelnik trgovinskog lanca “Trader Joe’s” Dag Rauh rešio da još u 2014. otvori radnju koju je nazvao “The Daily Table” gde prodaje samo povrće i voće kojem je prošao rok, ali koje je upotrebljivo i može da se skuva, ili neke druge artikle koji imaju oštećeno pakovanje.
I profit i ekologija

Njihovi istomišljenici iz Danske, vlasnici radnje “WeFood” izjavili su da im je jednako važan i ekološki aspekt u ovom biznisu. Prema njihovim rečima, nadaju se da će privući siromašne, ali ne samo njih, već i ekološki svesne ljude. Danska je tim putem već krenula, pa je u poslednjih pet godina smanjila bacanje hrane za čak 25 odsto. Sada je situacija takva da, iako se u Danskoj i dalje godišnje baci oko 700.000 tona hrane, prosečan građanin Kopenhagena baciće 273 kilograma manje hrane od prosečnog građanina Čikaga. U ovom marketu poručuju da im je cilj da utiču na svest onih koji bacaju hranu. “U trenutku kada u svetu ima toliko gladnih, bacanje hrane je veliki problem. Želimo da utičemo na ljude u tom smislu” rekli su iz ovog marketa dodajući da su kod njih cene niže nego u ostalim radnjama.

 

hrana

 

Bacanje hrane, trošak i šteta

Bacanje hrane je veliki problem koji zadaje muke celom svetu. Na to ukazuju i u Ujedinjenim nacijama, gde navode da je otprilike trećina sve proizvedene hrane na svetu, dakle oko 1,3 milijarde tona, izgubljena ili bačena – i to svake godine. Oni upozoravaju da bacanje hrane doprinosi i klimatskim promenama, tvrdeći da proizvodnja, distribucija, konzumacija i bacanje hrane troše značajne količine energije i vode.

Da zlo bude još veće, trošak bacanja hrane na globalnom nivou je, prema ovoj organizaciji, oko bilion dolara godišnje. A dok Evropa godišnje baca 22 miliona tona hrane, u Srbiji su procene jednako porazne, pa mi prema njima, bacamo oko 250.000 tona hrane.

Stručnjaci skreću pažnju da neke zemlje bacaju hranu jer ne znaju šta znači kad je rok sa ambalaže istekao. Recimo, u SAD datum koji stoji na proizvodu samo “pomaže” radnjama da odluče kada treba taj prozvod staviti na akciju, ali datumi nisu zapravo definitivni indikatori toga kada hrana postaje loša. Slično pravilo važi i za kozmetiku i preparate za higijenu. Datum ne mora nužno biti Dan D za istek roka tog proizvoda. A specijalizovana radnja koja prodaje ovakve proizvode može ne samo doneti zaradu već i smanjiti mogućnost gubitka zbog bacanja proizvoda.

 

 

Ulubljen frižider po diskontnoj ceni? Može…

Srbija nema specijalizovane radnje za prodaju hrane ili kozmetike sa oštećenim pakovanjem, ali su zato mnogi iskoristili priliku da zarade na prodaji oštećene bele tehnike. Zanimljivo je da je već neko vreme hit otvaranje radnji koje prodaju oštećenu belu tehniku. Sitna oštećenja mogu i da prepolove cenu, a za prodaju ovakvih artikala specijalizovali su se portali i prodavnice.
Praksa je obično takva da ta roba ima garanciju, servis, a u igri je i dostava na kućnu adresu. Koliko će cena biti snižena u odnosu na osnovnu, zavisi mahom od toga da li je deo, recimo, mašine za veš, izgubio boju jer je taj primerak stajao u izlogu, ili je pretrpela oštećenja pri transportu. U prvom slučaju, diskont je 5-10 odsto, a u drugom i do 50 odsto od cene. Tako je mašina za veš dostupna i po ceni od 20.000 dinara, a frižider za, recimo, 28.000.
U Srbiji ima nekoliko lokalna koji se isključivo bave prodajom bele tehnike s greškom, a neki od njih je čak i uvoze iz inostranstva, mahom iz Austrije, Nemačke, Italije i Francuske.

 

 

Marijana Krkić
maj 2016, broj 127.

Pročitajte i ovo...