Nekada su autori sa naših prostora stvarali stripove u kojima su glavni junaci bili Miki, Paja, Tarzan, Tom i Džeri, kao i drugi junaci sa „velikim pedigreom“ iz istorije svetske pop-kulture. Njihove avanture dominirale su jugoslovenskim tržištem, ali su osvajale i tržišta u inostranstvu, a crtači i scenaristi iz drugih zemalja pokušavali su da pronađu svoje „uhlebljenje“ kod domaćih izdavača.
U periodu pre Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji je postojao utemeljen kvalitetan sistem autorske zaštite, ali i svojevrsna „siva zona“ u domenu popularne kulture. Kada je došao prvi veliki talas uvoznih, američkih stripova, usled njihove ogromne popularnosti među omladinom odjednom je nastao veliki broj magazina koji su objavljivali uglavnom nepotpisane radove domaćih autora. „Masovna upotreba ikona pop-kulture Novog sveta započela je spontano, a ne samo iz želje za iskorišćavanjem, što se može videti po Diznijevim likovima koji su se pojavljivali u benignim i nekomercijalnim kontekstima po dečjim, dobrotvornim i sokolskim časopisima. S druge strane, neki od izdavača su bili više nego svesni ogromnog potencijala tih likova. Kao što danas filmovi bazirani na superherojskim stripovima u komercijalnom smislu štite celokupnu američku, pa i svetsku kinematografiju i ekonomiju, tako je strip i tokom tridesetih godina bio generator interesovanja za filmove i zabavne romane“, objašnjava za „Biznis & Finansije“ Zoran Stefanović, pisac, kulturolog i strip istoričar, član Udruženja stripskih umetnika Srbije.
Kada je Miki bio mlad
Prema Stefanovićevim rečima, taj deo strip stvaralaštva u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji veoma je dobro istražen, najviše zahvaljujući angažovanju Zdravka Zupana i Žike Bogdanovića. Postojala je grupa magazina koja je bila izuzetno čitana po evropskim merilima, od 1935. pa sve do aprilskog rata 1941. godine. Među autorima koji su crtali i pisali avanture Mikija Mausa (tada poznatog pod imenom Mika Miš) bilo je mnogo poznatih umetnika, a nekolicini njih još uvek nije utvrđen identitet jer su se potpisivali pseudonimima. Među najznačajnijima u Srbiji bio je Vlasta Belkić, koji se potpisivao svojim tipičnim inicijalom, ćiriličnim B, između ostalog i na čuvenoj naslovnici koja prikazuje Mikija koji sa Mini peče prase za Božić, a u Hrvatskoj su braća Neugebauer uradila čak i erotsku verziju Snežane i sedam patuljaka, što je dovelo do velikog skandala u tadašnjem Zagrebu. Treba obratiti pažnju i na monografiju „Doživljaji Mike Miša“ koju su 2014. godine objavili Kulturni centar Pančevo i novosadski „Komiko“, a u kojoj je ovaj period detaljno obrađen sa kompletno reprodukovanim stripom predratnih autora.
„Kraljevina Jugoslavija je bila potpuno uključena u aktuelnu planetarnu kulturu i politiku. U Beogradu su se, u centru, svakog dana mogle kupiti novine na nemačkom, francuskom i engleskom, a mnoga su se strana predstavništva i dopisništva nalazila u glavnom gradu. Broj piratskih izdanja počeo je da opada onog momenta kada je „Politika“ kupila prava za objavljivanje materijala kompanije „Dizni“. Zanimljiv je fenomen da je „Politikina“ kuća uvek bila jedan od glavnih stubova američke kulture u Jugoslaviji“, objašnjava naš sagovornik.
Potom je došao rat, ali stripovi su, u smanjenom obimu, nastavili da izlaze bez obzira na tragediju koja se dešavala. Stefanović kaže da su, pored originalnih dela, u Zagrebu i Beogradu rađene i prerade Diznijevih i drugih američkih likova, gde su oni bili neznatno maskirani, dok su u fašističkoj Bugarskoj objavljivani dečji stripovi koje su pre rata crtali beogradski umetnici, i to u trenutku dok je ova zemlja okupirala delove Srbije i današnje Makedonije.
„Partizanski strip je autohtono nastao na oslobođenim teritorijama u Bosni još 1943, a među prvim njegovim stvaraocima su bili Branko Ćopić i Ivo Kušanić. Posle Drugog svetskog rata jedno kratko vreme postojala je ideološka pizma prema stripu kao šund literaturi, sve do istorijskog „ne“ Staljinu, i kao kolateralna šteta tih godina bili su veterani koji su hteli da se vrate u strip. Međutim, posle Informbiroa počeo je ponovni masovni uvoz američke pop-kulture, što u oblasti strip izdavaštva, posle nekoliko neuspelih pokušaja, dobija maha od 1957. godine i osnivanja „Kekeca“, obnove „Politikinog Zabavnika“ i početaka „Dečjih Novina“ u Gornjem Milanovcu… Magazini „Dečjih novina“ kasnije su objavljivali glavnotokovske stripove iz sveta, pa i Diznija, ali su mudro i stalno ulagali u sopstvene mlade stvaraoce i naše lokalne priče“, priča Stefanović.
Radili po licenci i izvozili sopstvene junake
U SFRJ su autorska prava najčešće bila regulisana po svetskim standardima. Postojale su agencije koje su se time bavile i, u oblasti zaštite intelektualne svojine ta država je u potpunosti pripadala zapadnom ekonomskom sistemu. „Piraterija sistemski nije postojala, mogli ste samo da proizvodite sopstveni originalni materijal ili zakupite postojeći“, napominje istoričar.
„Vjesnikova Press Agencija (VPA) iz Zagreba, koja je bila ozbiljna institucija u evropskim okvirima, odlučila da od 1984. angažuje veliki broj crtača i scenarista za rad na licencnim stripovima po likovima kompanije „Hana-Barbera“, među kojima su i Tom i Džeri. Zanimljivo je da su oni angažovali uglavnom beogradske autore, i to je funkcionisalo sve do raspada SFRJ“, priseća se Stefanović, i dodaje da su umetnici bili prezadovoljni honorarima koje su dobijali u VPA. Ovi stripovi su prodavani i u Holandiji i Grčkoj, a rat je sprečio dalju prodaju po svetu. Međutim, to nije bila jedina licenca koja je tada rađena kod nas, u „Dnevniku“ iz Novog Sada nastajali su Pink Panter, koji je imao i velikog uspeha u Skandinaviji, kao i italijanski Veliki Blek.
Prema Stefanovićevim rečima, taj Veliki Blek iz Novog Sada je bio izvanredna priprema da nekoliko godina kasnije jedna druga novosadska redakcija, „Forum“, dobije licencu za rad na Tarzanu, i „napravi nešto što do tada nije bilo zabeleženo u istoriji ovog popularnog lika, unevši prepoznatljive elemente domaće ironije i parodije u njegov univerzum. Naš Tarzan naročito se izdvajao svojom vedrinom i mangupskim pristupom, i imao je definisanu vizuelnu stilizaciju, koju je dugovala veštini Branislava Kerca, utemeljitelja domaćeg glavnotokovskog stripa, između ostalog i kroz sopstvene jednako popularne serijale, Kobru i Ket Klou. Veliki uspeh Tarzana, koji je izvožen na druga tržišta, naročito u Skandinaviju, za nas čitaoce je označavao, osim dobre zabave, i demonstraciju moći da bez problema možemo da učestvujemo u ’međunarodnoj podeli rada’“. Primera radi, na štandu „Foruma“ na sajmovima knjiga tada su se formirali redovi španskih autora koji su donosili svoje radove u potrazi za poslom. Tada je granica isplativosti nekog magazina bila na oko 40 hiljada prodatih primeraka. U slučaju Toma i Džerija i Velikog Bleka ti tiraži su bili i višestruko veći, a neka izdanja su premašivala i 100.000. Zbirni godišnji tiraži su bili ogromni: 1974. je objavljeno 50 miliona primeraka, a 1985. godine čak 70 miliona stripova.
„Svi ti naši crtači i scenaristi imali su ogroman potencijal da naprave nešto još veće i originalnije, ali novi rat i sankcije su sve to prekinule. Danas oni rade direktno za najveće strane izdavačke kuće, tako da njihove radove možemo da čitamo samo ako neki domaći izdavač otkupi prava za objavljivanje. Samo u Francuskoj redovno ili povremeno radi njih pedesetak, u SAD desetak, baš kao i u Italiji. U divljem procesu tranzicije i u našim medijima su često nasilno gašena domaća originalna izdanja i proizvodnja, pa su neki veliki izdavači i prestali sa radom. Šteta je što smo u međuvremenu postali samo konzumenti i što sada samostalno ne proizvodimo stripove masovnih tiraža, po sopstvenim pričama. Ali i to je pokazatelj gde se kao društvo privremeno nalazimo“, zaključuje Stefanović.