Nakon slavljeničke žurke pobornika izlaska Britanije iz EU, usledilo je otrežnjenje i pitanje kuda su se, Britanci, ustvari zaputili? U opticaju su modeli poput norveškog, švajcarskog, turskog, status evropskog Hong Konga ili Singapura… Jedino što je zaista jasno jeste da konkretan odgovor nema – niko.
O tome koliko su pojam, vrednosti pa i konkretni potezi i projekti EU nepoznanica za dobar deo građana Velike Britanije, najbolje govori reportaža „Gardijana“ o velškom gradiću Eb Vejl. Radi se o mestu sa oko 18.000 stanovnika, nekadašnjem metalskom centru, u kome je danas 40% punoletnih nezaposleno ili ne može da radi, i gde je 62% glasača podržalo izlazak iz EU. U isto vreme, to je grad u kome je 2002. ugašena najveća železara u Evropi, i kome je zato EU pomogla sa 350 miliona funti za sanaciju zagađenog zemljišta, uložila još 30 miliona u prugu i 80 miliona funti u autoput, a iz evropskih fondova izgrađeni su i srednja škola i fakultet, obnovljen fudbalski teren a koriste se i za održavanje fasada. Stanovnici sa kojima je razgovarao novinar „Gardijana“ su, međutim, čuli drugačije brojke od političara kojima su poklonili poverenje: da svake godine Eb Vejl u proseku dobije sedam, a u budžet EU vrati 19 miliona funti.
To su ključne poruke koje su od pobedničke opcije „za izlazak“ dobijali glasači širom Britanije: da evropski budžet od njih uzima više nego što daje, da bi britanski novac koji „pojede Brisel“ daleko bolje mogao da se iskoristi kod kuće, kao i da članstvo u EU podrazumeva stalni i rastući priliv stranaca i migranata, odnosno sve niže plate i skromniju socijalnu pomoć „domaćima“. Eb Vejl je, sa druge strane, grad u kome gotovo da nema migranata. Čak ni sam Vels nema problem sa strancima koji se „nekontrolisano doseljavaju i tako stvaraju ogromne troškove društvu“, kako je tvrdio radikalnije desni krak kampanje „za izlazak“ predvođen partijom UKIP. Migranti i stranci najbrojniji su u Londonu i na jugu Engleske, gde je opcija „za ostanak“ prevagnula kod birača. Kako razumeti tako paradoksalne rezultate?
Za šta su glasali građani?
Sociološkinja sa Kembdriža Jana Baćević smatra da je, radi boljeg razumevanja, važno razdvojiti način na koji je razmišljala i delovala politička elita, a kako oni koje nazivamo običnim građanima. „Kada su u pitanju ovi prvi, činjenica da se referendum uopšte dogodio je posledica političkog nadmetanja unutar trenutno vladajuće Konzervativne i, u manjoj meri, Laburističke partije. Referendum je viđen kao način da se ispita javni sentiment, i sada je već svakome jasno da nije ozbiljno razmišljano o posledicama mogućnosti da opcija ’za izlazak’ pobedi.“
Naša sagovornica skreće pažnju na to da je i na odluke „običnih ljudi“ uticalo nekoliko faktora. „Jedan je opšte ekonomsko stanje – naime, mere štednje su najviše pogodile one koji su već ugroženi deindustrijalizacijom i drugim faktorima, naročito u Velsu i na severu Engleske. Taj deo biračkog tela je stariji, uglavnom beo, i konzervativan. Uzevši u obzir situaciju, nenaklonjeni su svakome ko deluje drugačije – a naročito migrantima. To dovodi do drugog faktora: moramo razumeti da je ’izlazak’ za većinu ovih ljudi glas protiv imigracije, ne glas protiv EU, ali su pobornici opcije ’za izlazak’, pomognuti lošim izveštavanjem o izbegličoj krizi, vešto iskoristili da priliv migranata poistovete sa članstvom u EU. Naravno, veliko je pitanje šta će se dogoditi jednom kada postane očigledno da je dobar deo imigracije nezavistan od članstva u EU“.
Sumirajući utiske o uzrocima i posledicama referenduma, Jana Baćević ocenjuje da je politička elita probala da ovlada „narodskim“ sentimentom za sopstvene ciljeve, a sada mora da se suoči da posledicama, uključujući i one koji ne doprinose njihovom cilju.
Život posle EU
Tokom referendumske kampanje postalo je jasno da predstave o racionalnim Britancima padaju u vodu. Štaviše, ugledni profesor Evropskog prava na Univerzitetu u Liverpulu Majkl Dugan, u video snimku koji je objavio na ličnom Facebook nalogu, kampanju „za izlazak“ nazvao je kriminalno neodgovornom: niti će se „troškovi članstva“ u EU tek tako prebaciti na potrošnju za bolje školstvo i zdravstvo, niti je moguće ograničiti pravo na slobodno kretanje državljana EU i Britaniji bez pregovora sa Briselom. To je bilo dovoljno da se, prema istraživanju jednog od najtiražnijih tabloida Daily Mail, čak 7% onih koji su glasali za izlazak zapitaju šta im je to trebalo. Doduše, u istom istraživanju stoji da se predomislilo i 5% onih koji su glasali za ostanak, što nagoveštava da bi čak i na ponovljenom referendumu rezultat bio isti.
Posle referenduma premijer i vođa Konzervativaca Dejvid Kameron podneo je ostavku, a novog premijera Britanija bi trebalo da dobije do oktobra. Od njega ili nje (trenutno za favorita važi Tereza Mej, ministarka policije) se očekuje da pokrene neke od mehanizama za izlazak. Kom će se modelu privoleti i kako će biti uređeni budući odnosi sa EU je pitanje na koje trenutno niko nema konkretan odgovor. Na raspolaganju je nekoliko scenarija, koje su razradili istraživači Centra za ekonomske performanse London School of Economics.
Prvi je “norveški model”, koji podrazumeva da će Britanija izaći iz EU, ali ostati deo Zajedničkog ekonomskog prostora (EEA). Problem sa ovom opcijom je da će i dalje plaćati 83% sume koju danas izdvaja za članstvo, ali neće moći da učestvuje u stvaranju regulative kojom se taj prostor uređuje. Sa druge strane, „švajcarski model“ značio bi plaćanje tek 40% današnjih troškova, ali bi zahtevao sklapanje bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini sa svim članicama EU i ostavio bi Britaniju bez izuzetno važnog sporazuma o slobodnoj trgovini uslugama. Podvarijanta ovoga modela je „turski scenario“, što bi značilo ostanak u carinskoj uniji sa EU, odnosno bescarinsku trgovinu unutar bloka i zajedničku carinsku politiku u odnosu na treća tržišta. Ostaje, međutim, problem nemogućnosti uticanja na regulativu.
„Treći put“ bio bi izlazak iz EU i oslanjanje na članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO) za regulaciju svih trgovinskih aranžmana, što garantuje veći suverenitet ali i veće gubitke u obimu trgovine, pošto teško da može ponuditi povoljnije uslove od 1% carine, koliko trenutno međusobno naplaćuju članice EU.
BBC skreće pažnju na još jednu varijantu, koja bi mogla da reši problem carina i drugih „barijera“: pristup Hong Konga i Singapura bi mogao da bude četvrti scenario za „život posle EU“, što podrazumeva jednostranu primenu sporazuma o slobodnoj trgovini po pravilima WTO. To bi, međutim, značilo i bescarinski uvoz poljoprivrednih ili proizvoda metalske industrije, odnosno ukidanje zaštite tim industrijama u Britaniji, za šta bi teško mogla da se obezbedi podrška građana.
Funta pada, berze se oporavljaju
Nestabilnost se sa političkog za sada ne preliva na polje ekonomije. Vrednost funte je u vreme pisanja ovog teksta na najnižem nivou od 1985.godine a centralna banka (Bank of England) olabavila je pravila kapitalne adekvatnosti i, tako, kod poslovnih banaka oslobodila 150 milijardi funti za plasman privredi i građanima. Takav potez objašnjava se željom centralne banke da predupredi eventualno usporavanje privrede i obezbedi dovoljno novca za pokrivanje potreba stanovništva za kreditima. Za sada se, prema podacima BBC-ja, procenjuje da najveći rizik preti tržištu nekretnina, koje se već suočilo sa padom broja stranih kupaca u prvom tromesečju ove godine.
Što se akcija tiče, analiza Admiral Marketsa pokazuje da su, nakon početnog šoka i nagle rasprodaje akcija i britanske funte, investitori vrlo brzo shvatili da je kurs funte mnogo bitniji za poslovanje britanskih kompanija, nego što je članstvo u EU. Budući da je funta oslabila približno 10% u odnosu na većinu ostalih najvažnijih valuta na svetu, proizvodi i usluge britanskih kompanija su u inostranstvu, preko noći, postali 10% jeftiniji. Kompanije čije akcije su uključene u računanje FTSE100 indeksa, približno 75% prihoda ostvaruju u inostranstvu, pa investitori smatraju da je trenutno isplativo kupiti ih bez obzira na Brexit. Analitičar Admiral Marketsa Jovan Kokanović, takođe, smatra da će svi najtrgovaniji svetski indeksi u idućim mesecima nastaviti sa rastom.
Milica Rilak
jul/avgust 2016, broj 128/129