Danas malo ko zna da su ikada postojala braća Van Sveringen, nekada najbogatiji ljudi u Americi. Od sitnih preduzimača, za samo jednu deceniju postali su vlasnici 275 povezanih kompanija, koje su kupovali pozajmljenim novcem, zalažući svaku novu firmu kao kolateral za sledeći kredit. Kada je usledio slom Njujorške berze 1929. godine, bili su u dugovima do guše i očajnički „kratki“ s gotovinom, čiji su najveći deo uložili u napuštene pruge, zvane „siročići“.
U vrtoglavom sledu događaja nakon sloma Njujorške berze krajem oktobra 1929. godine – mnogobrojnih bankrota, uništene štednje, gubitaka imovine, propasti banaka, pada vrednosti firmi, otpuštanja radnika, nekontrolisanog rasta nezaposlenosti i inflacije – potonula su u nemaštinu i zaborav i dva najbogatija Amerikanca u to vreme. To su bila braća Oris i Mantis Van Sveringen, koje su njihovi biografi okarakterisali kao „najizuzetnije među poslovnim titanima koje je Amerika iznedrila u drugoj i trećoj deceniji 20. veka, ali ujedno najčudnije i danas gotovo potpuno nepoznate“.
Braća su, prema rečima biografa, bila “sitna i bleda, nerazdvojna i potpuno zavisna jedan od drugog“. Otis i Mantis su rođeni u Klivlendu, u državi Ohajo, u skromnoj ali uglednoj porodici, koju je izdržavao otac knjigovođa. Počeli su kao sitni građevinski preduzimači, da bi kroz ulaganja u različite delatnosti postali najbogatiji ljudi u Americi početkom dvadesetih godina prošlog veka.
Živeli su na imanju „Dejzi Hil“, koje se prostiralo na 193 hektara i premda su u kući imali 54 sobe, uvek su spavali samo u jednoj, a u preostale nikada nije ušao nijedan posetilac. Među prostorijama nalazile su se i dve trpezarije u koje nisu primali goste i teretana koja nijednom nije upotrebljena. Braća su bila patološki stidljiva, nisu učestvovala u javnom životu i izbegavala su da ih slikaju, ali je, zato, u kući bilo 80 telefonskih linija, kako bi stalno bili u kontaktu sa svojim poslovnim carstvom.
Zabeleženo je i da nisu pušili, pili, ostajali budni do kasno, niti su ikada otišli na godišnji odmor. Polje na imanju je povremeno korišćeno za polo utakmice, češće kao aerodromska pista. Po rečima biografa, na to polje se jednom spustio čuveni avijatičar Čarls Lindberg i povezao avionom Mantisa, „dok je Oris ostao da strepi na zemlji“. Naime, iako je Oris bio tri godine stariji od Mantisa, u svemu je sledio mlađeg brata. Mantis je praktično organizovao njegov život – pakovao mu torbe, starao se za njegov džeparac, pratio njegove sastanke… Mantis je, ponekad, jahao konje, ali mimo toga nije se znalo za bilo koje drugo njegovo interesovanje. Nisu imali prijatelje, niti su se oženili, mada su kružile priče da se Mantis zaljubio u jednu udovicu, ali da tu vezu krije od starijeg brata.
Imperija na pozajmicama
Braća nikada nisu nazivala svoje projekte po sebi, niti su prisutvovala svečanostima povodom završetka objekata koje su podigla, čak ni u slučaju njihovog najambicioznijeg poduhvata – Junion terminala, koji je otvoren u Klivlendu 18. avgusta 1927. godine. Prema ocenama ekonomskih istoričara, taj događaj je i u praktičnom i u simboličnom smislu bio mnogo važniji nego što je iko shvatao u to vreme.
Nikada do tada nije sagrađeno ništa nalik tom kompleksu, koji je osim nove železničke stanice, neverovatno moderne za to doba, obuhvatao hotel, poštu, robnu kuću, prodavnice, restorane i poslovnu zgradu od 52 sprata. To je bila najviša zgrada u Americi i druga najviša u svetu, sve do izgradnje Krajslerove zgrade. Svi delovi kompleksa bili su međusobno povezani, što nikada ranije nije urađeno i predstavljalo je preteču savremenog američkog tržnog centra. Blizu Klivlenda sagradili su i novi grad „Šejker Hajts“, prvu plansku zajednicu –spavaonicu u Americi, koja je postala model za sva potonja obližnja predgrađa.
Ali Junion terminal je, istovremeno, bio i vrhunac njihovog poslovanja, koje će se vrtoglavo sunovratiti samo dve godine kasnije. Pokazalo se da je najveća poslovna slabost braće Van Sveringen bila skrivena upravu u načinu na koji su postigla uspeh i u kratkom roku stekla tako veliko bogatstvo.
Ako mlađi brat Mantis nije izmislio sistem kupovine tuđih firmi uz kreditnu podršku, onda je svakako postao jedan od prvih velikih mahera u tome. Braća su mnogo pozajmljivala da bi kupila neku kompaniju, a onda su firme u svom vlasništvu koristila kao kolateral za novo pozajmljivanje i kupovinu. Tako su izgradila imperiju od 275 međusobno povezanih kompanija, za koje više nisu znali ni kako da im smisle različita imena.
Primera radi, kupili su železnicu Nikel Plejt za 8,5 miliona dolara, ali su uložili samo 355.000 dolara sopstvenog novca, a ostatak pozajmili od klivlendske Gardijan banke, koja je na kraju bankrotirala pošto joj nije vraćen ni peni. Železnicu su osposobili za upotrebu sa ulaganjima od oko 20 miliona dolara – takođe pozajmljenog novca. Niko takve transakcije nije obavljao u to vreme bolje od Van Sveringenovih, ali kada bude krenuo berzanski sunovrat, Mantisova strast za železnicama će ih i dokrajčiti.
Stvar je bila u tome što je početkom dvadesetih godina prošlog veka železnička industrija u Americi bila neverovatno usitnjena. Postojalo je oko 1.100 različitih železničkih kompanija, a mnoge pruge prostirale su se od jedne do druge izgubljene tačke, bilo zato što se naselja ili industrije duž njih nisu nikada razvili kao što se očekivalo, ili što nisu izgrađene celom dužinom do ključnih industrijskih gradova. Te napuštene pruge, koje su u branši nazivali „siročići“, uglavnom su mogle lako da se kupe, a Van Sveringovi su to radili s poletom.
Njih dvojica su za osam godina stvorili treće po veličini železničko carstvo u zemlji, budući da su do 1927. kontrolisali gotovo 50.000 kilometara železničkih pruga, oko 11% ukupne dužine u zemlji. Usput su „pokupili“ i skladišta, trajekte i hotele. Na vrhuncu poslovanja imali su 100.000 zaposlenih i aktivu vrednu između dve i tri milijarde dolara. Njihovo lično bogatstvo procenjivalo se na nešto više od 100 miliona dolara – iako deset godina ranije nisu imali gotovo ništa.
Obrnuta piramida
Na nesreću, njihovo carstvo je predstavljalo „obrnutu piramidu“, u kojoj je propast samo jednog dela „na dnu“ mogla da uzrokuje urušavanje celog moćng zdanja. To se i dogodilo. Kada je nastupila Velika ekonomska kriza, braća su ostala očajnički „kratka“ s gotovinom. Skoro sav njihov novac bio je uložen u železnicu i nekretnine – dve najranjivije grane – a oni su bili zaduženi do guše. Primera radi, akcije kompanije Misuri Pacifik, koje su ranije kupili po ceni od 101 dolar, mogle su se prodati samo za 1,5 dolar po akciji. Slična situacija je bila još sa dve velike kompanije u njihovom vlasništvu, čija je propast povukla celo nesigurno preduzeće za sobom, te braća Van Sveringen više nisu bila u stanju da plaćaju dospele obaveze.
Na kraju, niko nije bolje od njih dvojice personifikovao vrtoglavi nemar i grandiozne ludosti dvadesetih godina prošlog veka na američkom tržištu. Propast i razočarenja koja su usledila, prvo su uzrokovala smrt mlađeg i – kako se činilo – celog života jačeg Mantisa, koji je umro 1935. od srčanog udara, u pedeset četvrtoj godini. Njegova imovina procenjena je na 3.067,85 dolara, pri čemu se polovina sastojala od sedam konja. Izgubljen bez brata, Oris je umro nepunu godinu kasnije, kada je i njemu otkazalo srce. Vrednost njegove imovine bila je još manja od bratovljeve.
Sahranjeni su u zajedničkom grobu, na groblju Lejk Vju u Klivlendu. Na nadgrobnoj ploči se nalaze njihova imena, datumi rođenja i smrti i ispod toga samo jedna reč: braća.
Finansije top 2015/16