Vejn Viler, kreator i predvodnik prohibicije u Americi izdejstvovao je da država odobri trovanje industrijskog alkohola i time usmrtio i obogaljio na hiljade sunarodnika koji su konzumirali krijumčareno piće. Ovaj eksperiment danonoćnog pregaoca za „dobrobit“ američkog naroda, koji su mnogi potonji analitičari okarakterisali kao najekstremniji i najnepromišljeniji u istoriji jedne, inače, racionalne države, jednim potezom uništio je petu najveću industriju u SAD, legalni posao sa godišnjim prometom od oko dve milijarde dolara prepustio mafijašima i ubicama, od poštenih građana napravio je kriminalce i doveo do porasta alkoholizma u Americi.
Najgora posledica o kojoj se nije razmišljalo dovoljno prilikom uvođenja prohibicije 1920. u Sjedinjenim Državama, proistekla je iz potrebe da se alkohol i dalje legalno proizvodi za druge namene, budući da je bio glavni sastojak mnogih proizvoda poput razređivača za farbe, antifriza, losiona i antiseptika… Neizbežno je bilo da se deo tog, i dalje legalnog alkohola, koristi za nelegalnu trgovinu, a prema nekim procenama to je bila zamašna količina od oko 230 miliona litara godišnje.
Kako industrijski alkohol ne bi bio podoban za ispijanje, američka vlada je pristupila njegovom „denaturisanju“, tako što ga je „začinjavala“ dozama otrova i žive, koji su mogli da oslepe, obogalje ili ubiju one koji bi ga popili, a prema nekim navodima, od konzumiranja takvog alkohola je samo 1927. umrlo preko 11.700 ljudi.
Gotovo sve u vezi sa prohibicijom svodi se na nesposobnost ili farsu. Ministarstvo finansija bilo je zaduženo za sprovođenje novih zakona, ali za to su mu u potpunosti nedostajale neophodne kvalifikacije i sredstva, kao i Odeljenju za prohibiciju koje je angažovalo samo 1520 agenata sa nemogućim zadatkom da spreče ilegalno konzumiranje alkohola među 100 miliona građana (što je oko 75.000 ljudi po agentu), na površino od devet miliona kvadratnih kilometara, uz istovremenu zaštitu 30.100 kilometara obale i granica od krijumčara.
Savezna vlada je očekivala od američkih država da popune praznine i sprovode zakone, ali one su gotovo odreda bile nesklone da to čine, trošeći, u proseku, osam puta više novca na sprovođenje zakona o lovu i ribolovu, nego na prohibiciju. Savezni budžet je gubio oko 500 miliona dolara godišnje u porezu na alkoholna pića – gotovo deseti deo nacionalnog budžeta, dok je na nivou pojedinačnih država šteta, neretko, bila i veća. Primera radi, pre prohibicije, Njujork je polovinu svog budžeta ubirao iz poreza na alkoholna pića, pa nimalo ne čudi što su države oklevale da iznalaze novac u svojim skresanim fondovima, kako bi sprovodile zakon koji ih je osiromašivao.
Istovremeno, svuda su nicale tajne birtije, pa je u Čikagu, već 1921. oko 20.000 kafana gotovo bez skrivanja točilo alkohol, a u Njujorku broj lokala za piće procenjivao se na 32.000 hiljade, dvostruko više od njihovog ukupnog broja pre prohibicije. U istom gradu, opštinski hemičar je tokom analize više od 340 uzoraka prokrijumčarenog viskija izolovao, između ostalog, kerozin, nikotin, benzol, formaldehid, jod, sumpornu kiselinu i sapun. Oko šestine uzorka, konstatovao je, predstavljalo je ozbiljnu pretnju po zdravlje.
Ispijanje piva ravno veleizdaji
Kreator i mesija ovog eksperimenta „za trezvenije društvo“ bio je Vejn Viler, koji je uprkos svom „mišijem izgledu“, jedno vreme bio najstrašniji i najmoćniji čovek u Americi. Rođen je 1869. i odrastao na jednoj farmi na istoku Ohaja, gde ga je u mladosti napao vilama pijani nadničar. Viler je od tada, sa biblijskim žarom krenuo da isteruje alkohol iz života Amerikanaca. Pošto je stekao diplomu pravnika, postao je šef Antisalunske lige (ASL) u Ohaju i veoma brzo pokazao talenat za političku manipulaciju.
Viler je, zahvaljujući izuzetno veštoj propagandi, zbacio sa vlasti guvernera Ohaja koji nije podržavao njegove stavove, a kasnije je koristio još beskrupuloznije metode da bi dezavuisao svakog političara koji se suprotstavljao prohibiciji. Često je angažovao privatne detektive kako bi iskopavali prljavštinu o političkim neistomišljenicima i smatrao je ucenu sasvim legitimnim sredstvom za postizanje željenih ciljeva. A oni su se sastojali od jedne, uvek iste poruke: da je piće odgovorno za siromaštvo, propale brakove, izgubljene zarade i za sva druga zla američkog društva.
Pod „vilerizmom“, kako je prozvana strategija ASL-a, dobar deo Amerike ostao je bez alkohola mnogo pre donošenja zakona o prohibiciji. Do 1917. alkohol je bio potpuno zabranjen u 27 američkih država, a još nekoliko ih je bilo gotovo bez pića. Samo se još nekolicina raštrkanih gradova i industrijskih oblasti, u kojima je piće bilo najtvrđe ukorenjeno, odupiralo antialkoholičarskoj revoluciji, ali onda je došlo do događaja koji se ispostavio kao veoma srećan po Vilera – Amerika je ušla u Prvi svetski rat.
Žitelji nemačkog porekla ubrzo su postali nepopularni među ostalim stanovništvom: njihove radnje su bojkotovane, zbaranjivane su nemačke knjige i kompozicije, a pažnji nije promakla ni činjenica da gotovo sve američke pivare poseduju ljudi sa nemačkim imenima. Zagovornici trezvenosti uhvatili su se za nju kako bi pokazali da je ispijanje piva gotovo ravno veleizdaji. „Borimo se protiv tri neprijatelja – Nemačke, Austrije i pića“, tvrdila je kompanija Kelogs, koja je proizvodila kukuruzne pahuljice, u patriotskoj reklami koja je krenula odmah pošto je Amerika ušla u rat. Zahvaljujući eskalaciji antinemačkog raspoloženja, Osamnesti amandman koji je zabranjivao proizvodnju i konzumiranje alkohola je pod stručnim vođstvom energičnog Vilera, ratifikovan u svim saveznim državama do januara 1919. godine i stupio je na snagu godinu dana kasnije.
Grad sa 4.000 notornjaka
Mnogi od onih koji su podržavali amandman o prohibiciji, pretpostavljali su da će pivo i vina biti pošteđeni. Tek kada je na snagu stupio poseban zakon za sprovođenje prohibicije, postalo je jasno da se zabrana odnosila na svaku kap bilo kakvog alkohola. Ali, kao što je već pomenuto, sprovođenje je bilo toliko manjkavo, da je za samo dve godine nakon stupanja zakona na snagu, ubijeno 30 agenata za prohibiciju na poslu, pri čemu su imali platu manju nego đubretari, što je širom otvorilo vrata za korupciju. Uobičajena šema bila je da agenti konfiskuju piće i odmah, potom, preprodaju ga prvobitnim vlasnicima. Mito je postalo rutina. Prosečna birtija plaćala je 400 dolara mesečno policiji i gradskim funkcionerima, odnosno oko 150 miliona dolara mita godišnje, samo u Njujorku.
Korupcija se protezala i van granica SAD. Kanada je pod pritiskom američke vlade gotovo onemogućila svojim pivarama i destilerijama da prodaju proizvode Amerikancima. Ali krijumčari, oduvek snalažljivi, pronalazili su altrenative na malo poznatoj teritoriji San Pjera i Mikelona, odmah kraj južnog špica Njufaundlenda, koja je, zahvaljujući istorijskoj slučajnosti, od 1763. pripadala Francuskoj i bila van američke i kanadske nadležnosti. Preko noći, ta dva mesta sa svega 4.000 stanovnika, postala su najveći svetski uvoznik alkoholnih pića, sa kontingentom od tri miliona boca šampanjca i ogromnim količinama konjaka, armanjaka, kalvadosa i drugih alkoholnih pića.
Kada bi policija i zaplenila švercovano piće, nije ga budno čuvala, pa je, tako, u Čikagu u leto 1921. nestalo 670.000 boca viskija iz skladišta gde je piće bilo odloženo nakon zaplene. Prema evideniciji, na celokupnoj teritoriji Sjedinjenih Država je od 190 miliona litara viskija iz državnih skladišta u vreme početka prohibicije, dve trećine nedostajalo kada je ukinuta 1933. godine. Iako su svi vrlo brzo postali svesni da je prohibicija osuđena na kolosalni neuspeh, potrajala je čak 13 godina.
Upravo zato što je neuspeh bio vidljiv na svakom koraku, Vejn Viler i njegove pristalice tražili su da država truje industrijski alkohol, a posledice koje su usledile tumačili su kao zasluženu kaznu za one koji krše zakon i Vilerove „danonoćne napore da se Amerika oslobodi alkoholne pošasti“.