Postoji nerazumevanje o tome šta je suverenost u međunarodnim odnosima. Uzmimo, analogno, šta se misli kada se govori o suverenom potrošaču? Smisao je da je reč o odgovornom donosiocu odluka.
U domenu na koji se misli može se izabrati šta će se jesti, piti, nositi, koristiti i već raditi i snositi posledice tih odluka. Ne postoji potreba za paternalizmom, dakle za propisima koji tu slobodu izbora ograničavaju, a ne postoji ni obaveza da se dele posledice odluka, dakle da se preuzme odgovornost za posledice pojedinačnih izbora. Moglo bi se, dakle, reći da pravo izbora sledi iz odgovornosti za njegove posledice. Isto važi i za države u međunarodnim odnosima. Sa stanovišta međunarodne zajednice, zemlja je suverena ukoliko je sposobna da odgovara za svoje postupke. I to kako prema drugim državama, tako i prema sopstvenom stanovništvu. Ideja, recimo, da neki tiranin može da radi šta hoće u sopstvenoj zemlji, da recimo krši ljudska prava, nije u skladu sa idejom suverenosti tog tiranina i te zemlje. A pogotovo ne može da se pozove na pravo da donosi suverene odluke koje se tiču drugih država i njihovih građana. Ukoliko nema međunarodnog prava može očekivati, čak eventualni fizički, otpor svih onih koji moraju da snose posledice takvog ponašanja. Može se reći da suverenost podrazumeva bar implicitno postojanje nekog međunarodnog prava ili onoga što se naziva prirodnim pravom kako unutar zemlje, tako i između zemalja. Ili, drukčije rečeno, suverenost je bar implicitno ugovorni odnos, nezavisno od toga je li reč o pojedincima ili o državama. Suvereni potrošač ili suverena država u prećutnom ili izričitom smislu imaju u osnovi ugovorne odnose, biti suveren znači biti suvereni član zajednice bez obzira na to da li s njom ima ili nema izričiti ugovor.
Polazeći od toga, zahtev za sticanjem ili povratkom suverenosti podrazumeva ili uspostavljanje ugovornog odnosa, gde ga prethodno nije izričito bilo, ili zahtev da se postojeći ugovor promeni. Uzmimo sada zahtev Ujedinjenog Kraljevstva (UK) da povrati suverenost u odnosu na Evropsku uniju (EU), šta bi mogao da bude sadržaj tog zahteva? Traži se da UK nema izričite ugovore sa EU pre svega u oblasti slobode kretanja i zapošljavanja u okviru jedinstvenog tržišta. Ovo izgleda kao sasvim razuman zahtev. Nema države, što bi rekli gospoda Faraž i u Americi Tramp, ako ne kontroliše svoje granice, dakle ako ne može da kaže, praktično ne objašnjavajući, ko može a ko ne može da pređe njene granice i da se u njoj zaposli i stekne sva pripadajuća socijalna i druga prava poreskog obveznika. U tome nema zapravo šta da se pregovara, dovoljno je doneti odluku na referendumu ili u suverenom predstavničkom telu.
To, valja podsetiti, u ovom konkretnom slučaju nije bio britanski stav kada su sklapani ugovori o članstvu sa zemljama koje su pristupile Uniji 2004. i 2007. godine. Naprotiv, UK je tražila da te nove članice od prvog dana imaju sva prava koja proističu iz jedinstvenog tržišta. I dok su neke druge zemlje odložile primenu prava na slobodu kretanja i zapošljavanja, UK nije. Taj izbor, jednih da traže postepenost primene do sedam godina i UK da to ne traži, deo je naravno ugovora svih tih zemalja. Šta u tom kontekstu znači zahtev za suverenošću u smislu povratka kontrole nad sopstvenim granicama? Lisabonski ugovor daje dve mogućnosti: da se postigne sporazum o novom ugovoru i da se, po isteku dve godine, postojeći raskine. Ovo drugo ne tačku po tačku već u potpunosti. Dakle, ako UK želi da povrati kontrolu nad sopstvenom granicama to može biti samo na suveren način, a to znači da ne može da bude tako da drugim zemljama stvara nove obaveze i troškove, koje one nisu spremne da prihvate.
Ovo je sasvim jasno već zbog toga što je, sada odlazeći, prvi ministar Kameron pregovarao sa Unijom i postigao određene dogovore o tome kako da se modifikuje postojeći Lisabonski ugovor u delu koji se odnosi na UK. Jedinstveno tržište, međutim, ili podrazumeva sva prava unutar EU ili ne podrazumeva niti jedno, bez obzira na specifične modalitete primene – bio je ishod tih pregovora. Kritičari Kamerona su tvrdili da je on bio nespreman da se ponaša u skladu s punom britanskom suverenošću jer bi inače naprosto sproveo ono što je u interesu zemlje čiji je prvi ministar. Toje, vidi se sada posle referenduma, demagoško korišćenje suverenosti, gde se smatra da zemlja ima pravo da postupa u skladu sa svojim interesima i ne preuzima odgovornost za posledice po druge zemlje s kojima u ovom slučaju čak ima izričit ugovor.
To, postalo je jasno odmah posle referenduma, zaista omogućava Britaniji da se iz Lisabonskog ugovora povuče jer je taj akt secesije suverenog člana EU regulisan tim ugovorom, ali da se povuče iz jedne obaveze, ne i iz drugih – osim ukoliko o tome postigne sporazum sa EU. Ukoliko tog sporazuma nema, a jasno je iz prethodnih pregovora, da je to malo verovatno, suverenost će biti povraćena, ali ne uz članstvo. To je izbor koji će UK morati da napravi. Biti suveren znači biti član međunarodne zajednice u kojoj prava proističu iz spremnosti i sposobnosti da se preuzmu pripadajuće obaveze. Biti suveren znači biti suvereni član zajednice.
Vladimir Gligorov
Peščanik