Preradni kapaciteti za štavljene kože u Srbiji su na izmaku. Od nekada 27 fabrika, danas rade tek dve – italijanski Luxury Tannery koji je pre dve godine kupio Fabriku kože Ruma i Dafar iz Zrenjanina. Obe fabrike, u većinskom vlasništvu stranaca, primarno prerađuju kožu za poznate svetske brendove i svoje potrebe. Samo još Dafar malim delom snabdeva i domaće tržište, pa su proizvođači kožne galanterije i obuće u Srbiji primorani da zbog nedostatka sirovine kožu uvoze iz Italije ili Turske.
Prema podacima Privredne komore Srbije, Grupacija štavljenja i dorade kože i proizvođača predmeta od kože, ostvarila je tokom 2015. godine pad proizvodnje za 36,6%. Zalihe su manje za 2%, a realizacija za 27,8%.
Nekoliko manjih proizvođača posluje bez pomoći države i ne mogu da prošire proizvodnju zato što je oprema veoma skupa, kažu u Udruženju za industriju tekstila, odeće, kože i obuće PKS. „Ulaganje u opremu za preradu i štavljenje kože zahteva velika finansijska ulaganja, naročito zbog ekoloških zahteva, tako da se bez povoljnih finansijskih sredstava, ili bezpovratnih, nema ozbiljne proizvodnje“, kažu u PKS.
Kompanija Kodex dnevno preradi 600 komada sitnih koža. Pogon u Deronjama funkcioniše po principu potpuno zaokružene proizvodnje, od otkupa sirove kože (ovčije, kozije, teleće), preko njene prerade, do izrade gotovih proizvoda i njihove prodaje. Osim za sopstvenu proizvodnju, prerađuju i za druge domaće prerađivače kože.
„Direktno ne izvozimo nikome, pa ni polu fabrikat, jer je tržište EU kao i ostalih potencijalnih kupaca prvenstveno probirljivo po pitanju kvaliteta, a potom su i nerealne količine kao i uslovi plaćanja, pa robu prodajemo isključivo preko sindikalnih organizacija po domaćim firmama“, kaže za eKapiju Miloš Stojačić, vlasnik kompanije Kodex.
Prema rečima našeg sagovornika, najveći deo kože sa naših prostora ipak završi na stranom tržištu. Sirova, krupna koža (juneća, kravlja…) mahom se izvozi u EU, a sitna koža ostaje u Srbij. Trenutna cena sitne kože i u otkupu, i u preradi je izuzetno niska i nepovoljna, jer je kupovna moć na svetskom nivou u stalnom opadanju.
Da bi bila konkurentna i stigla do većeg broja kupaca, sama koža, ali i sistem prerade u Srbiji moraju da nudu značajno boljeg kvaliteta. Naročito kada je reč o sirovini za obućarsku industriju koja je dominantna u okviru cele kožarskoprerađivačke grane i čini 80% proizvodnje.
„Proizvodnja obuće u Srbiji je zamrla, a oni koji nešto još proizvode uglavnom rade loan poslove za strance, pa zahtevaju kvalitetniju sirovinu. Isto je i sa fabrikom Luxury Tannery iz Rume koja ne kupuje sirovu kožu u Srbiji“, objašnjava Stojačić.
Situacija nije ružičasta ni kada je reč o osnovnoj sirovini u kožarskoj industriji. Kako napominju u Privrednoj komori, stočni fond nam je sve siromašniji iz godine u godinu, a to znači da će se do kvalitetne sirove kože na ovim prostorima, u većim količinama sve teže dolaziti u vremenu koje je pred nama.
Prerađivači ističu da je situacija takva, jer država nema nikakvu strategiju u smislu razvijanja ove privredne grane.
„Ima sirovine koju ne možemo da preradimo, jer nemamo uslove, kapacitete i opremu. Sirovu kožu kupujemo od poljoprivrednih proizvođača i klanica, i tačno je da bi stočnog fonda trebalo da bude više, ali problem je i što nijedna klanica u Srbiji nema mašinsko pranje, zatim nedostaje adekvatna oprema u koju se ne isplati ulagati. Da bi se napravila jedna ozbiljna fabrika za preradu kože potrebno je 10-20 mil EUR, a ko će to da isfinansira?“,– pita se Stojačić.
Da bi pomogla razvoj kožarske industrije koja je na izmaku, u PKS-u ističu da je važno da država smanji poreska opterećenja, jer su ona najviša u Srbiji (BiH, Hrvatska, Slovenija ispod 40%). Primarno je, naglašavaju, i suzbijanje sive ekonomije i obezbeđenje povoljnih podsticajnih finansijskih sredstava.
Deo proizvođača žali se i na prodaju gotovih proizvoda. SZTPR Derma, godišnje uštavi oko 5.000-6000 komada kože, u Zaječaru, gde posluje, prethodne 3 godine nije prodala nijednu kožnu jaknu.
„Proizvodnja ide slabo, nema ko da kupi. Nešto izvozimo, a poslednja isporuka otišla je pre mesec i po dana u Sloveniju, između 800 i 1000 komada“, kaže za eKapiju Vlastimir Antanasijević, vlasnik kompanije Derma, sa celokupnim procesom od uskladištenja, prerade, do konfekcioniranja krzna i izrade HTZ opreme, a bavi se i otkupom i prodajom sirove (sitne i krupne) kože.
Za razliku od ovog proizvođača, koji sirovinu nabavlja od domaćim poljoprivrednih proizvođača i klanica, novosadski Manual kožu uvozi iz Italije i Turske.
Kako je prošle godine u intervjuu za eKapiju rekao Siniša Zarin, vlasnik kompanije, ne smeta im ‘nikakva’ situacija u Srbiji, pa ni to što su materijale ranije nabavljali na 13 km od Novog Sada, u fabrici kože Ruma, a sada idu dve hiljade kilometara dalje, u Tursku i Italiju.
„Uvozimo najnovije tehnologije i radimo vegetabilnu preradu kože“, rekao je Zarin, dodajući da se torbe ovog brenda prodaju i po ceni od 1.000 EUR u inostranstvu.
Izvor: Ivana Bezarević, eKapija