Iako će se računi za Olimpijadu u Riju još dugo svoditi, već je jasno da su postignuti finansijski rezultati lošiji nego što su se brazilski zvaničnici nadali, te da su zabeleženi troškovi veći od ostvarene dobiti. Olimpijade su inače prilika da se pokažu i znalci finansijskih disciplina, a posebno “kreativnog računovodstva”, megalomanske potrošnje i prezaduživanja, pa je tako Vankuver jedini među domaćinima u 21.veku koji je ostvario profit, što potvrđuje tezu da samo najbogatiji mogu sebi da priušte Olimpijadu a da ne osvanu dužni kao Grčka.
Reči sportskih komentatora da je „statistika kao bikini – sve otkriva, a ništa ne pokazuje“, mogu da se primene i u slučaju obračunavanja uloženog i zarađenog novca u zemljama koje organizuju olimpijske igre. Pri ustanovljavanju tačne sume potrošenog novca treba biti veoma oprezan, jer, iako rezultati dolaze iz državnih institucija i od nezavisnih procenjivača, čak ni oni ne mogu da obuhvate sve načinjene troškove, kao ni ostvarenu zaradu, pogotovo u oblasti koja se naziva „turističkom sivom zonom“. Osim toga, kako ocenjuju engleski novinari, verovatno u svakoj zemlji koja je imala tu čast da bude domaćin olimpijskih igara do izražaja je dolazilo i „kreativno računovodstvo“, kako bi na kraju postignuti finansijski rezultati bili prikazani u što pozitivnijem svetlu.
Ovih dana moguće je pročitati da je organizacija Olimpijade u Riju de Žaneiru koštala između 6,2 i 7,4 milijardi američkih dolara, što ih čini najskromnijim letnjim olimpijskim igrama u poslednjih dvadeset godina. Uprkos tome, troškovi organizacije bili su 12 do 16 puta veći nego što Brazil godišnje odvaja za borbu protiv zloglasnog Zika virusa, koji i te kako utiče na prihode od turizma u ovoj velikoj zemlji, a samim tim i na njenu celokupnu ekonomiju. Prema izveštaju Public Radio International-a procenjuje se da će se do kraja ove godine broj inficiranih Zika virusom popeti do brojke od 1,5 miliona Brazilaca. U samo dve godine, od prve pojave pa do izbijanja epidemije Zike, Brazil je organizovao Svetsko prvenstvo u fudbalu i Olimpijadu, uz ukupne troškove javnog i privatnog sektora koji, procenjuje se, nadmašuju 30 milijardi američkih dolara. Za to vreme, do nedavno brzorastuća nacionalna ekonomija počinje da pada, a statistika Svetske banke je neumoljiva: posle rasta od 3% BDP-a u 2013. godini, u 2014. je zabeležen rast od samo 0,1% (i to u godini Svetskog prvenstva, uz prodata TV prava i veći priliv turista), da bi se u 2015. dogodio pad od 3,85%, pri čemu se ta recesija nastavila i u prvoj polovini ove godine.
A tu je i ona druga vrste statistike: čak 22.000 porodica je privremeno i trajno raseljeno iz neposredne blizine sportskih borilišta u Riju, a samo tokom prvih deset dana nadmetanja, u okršajima po ulicama ovog dvomilionskog grada poginula su dva policajca i osmoro civila. Ali važno je učestvovati.
Pravili se Englezi
Internet portal Business Insider je prošle godine objavio svojevrsnu foto-reportažu koja prikazuje napuštena olimpijska borilišta sa zimskih i letnjih olimpijskih igara koje su održane u proteklih četrdesetak godina. Osim sportskih terena u Sarajevu, čija propast najvećim delom vodi poreklo iz rata, zapanjujuće deluju slike bazena, atletskih staza, pa i čitavih stadiona, koji leže u potpunosti napušteni i zanemareni u Pekingu, Atini i Atlanti. To govori u prilog tome da su ovi sportski tereni građeni za jednokratnu namenu, umesto da budu kasnije uključeni u redovnu sportsku i saobraćajnu, pa samim tim i ekonomsku infrastrukturu ovih gradova. Izuzeci su, nažalost, retki a najpoznatiji među njima je londonski Olimpijski centar vodenih sportova, koga je projektovala čuvena Zaha Hadid i čija izgradnja je koštala 269 miliona funti. Ovo zdanje, sa dva olimpijska i jednim upola manjim bazenom, preuređeno je i pušteno „u promet“ za građane pre dve i po godine, i sadašnja glavna namena mu je da bude centar za vodene sportove čitavog južnog dela Londona.
Verovatno je takav odnos prema olimpijskoj infrastrukturi pomogao da britanska prestonica ne završi u minusu po završetku Igara. Podsetimo, u 2012. godinu Britanija je tek izašla iz najveće recesije u proteklih šezdeset godina, da bi posle Olimpijade započeo blagi oporavak, što je pripisivano boljim turističkim rezultatima i većem, pa makar i privremenom, zapošljavanju mladih tokom letnjih meseci. Prema Završnom godišnjem finansijskom izveštaju Londonskog olimpijskog komiteta, čitava organizacija koštala je oko 8,9 milijardi funti, to jest 370 miliona funti ispod planiranog budžeta, a po završetku Igara, zarada je bila dovoljna da u celosti pokrije troškove pa na kraju nije ostvaren nikakav profit.
Univerzitet u Oksfordu je, međutim, napravio obimno istraživanje ekonomske opravdanosti olimpijskih igara od Rima 1960. naovamo, prema kojem je ustanovljeno da su ostvareni troškovi u proseku prevazilazili zadate budžete domaćina za 156%. U zaključku ove studije kaže se da je „organizovanje ovakvog događaja najskuplji i finansijski najrizičniji megaprojekat kojeg neki grad može da se poduhvati“, i konstatuje se da „vlade zemalja domaćina i Međunarodni olimpijski komitet nisu bili transparentni oko realnih visina troškova“. Kao primer naveden je upravo London, za koga se tvrdi da je, zapravo, pretrpeo prekoračenje budžeta od 76%. Dakle, kome onda verovati?
Kada se uporede sve letnje i zimske olimpijske igre od početka osamdesetih do danas, najveću dobit, prema zvaničnim rezultatima, ostvario je Vankuver 2010. godine, sa oko dve milijarde američkih dolara, mada su među dobitnicima bili i Los Anđeles, Atlanta i Solt Lejk Siti, od nekoliko desetina do nekoliko stotina miliona dolara. A ko su bili najveći gubitaši modernih olimpijskih igara?
Ruska zima u grčkom novčaniku
Dve godine posle Igara u Londonu, usledile su Zimske olimpijske igre u ruskom Sočiju, koje se, uz Peking 2008. smatraju najskupljim u ljudskoj istoriji. Međutim, problem u vezi sa ustanovljavanjem najpreciznijih rezultata u ova dva slučaja dolazi iz njihovih izvora – naime, oni su dobijeni prevashodno iz zapadnih medija, pa u većoj meri predstavljaju špekulacije ekonomskih analitičara na osnovu šturih podataka samih organizatora. Činjenica je, međutim, da su i Kinezi i Rusi tada za potrebe Igara izgradili čitave male gradove i svu prateću infrastrukuturu (aerodromske terminale, metro, saobraćajne petlje i stadione). Troškove Pekinga engleski Guardian je procenio na preko 25 milijardi, a Sočija na čak 50 milijardi dolara, ali veruje se da su ekonomske posledice tolikog ulaganja ove dve velike ekonomije ipak relativno brzo amortizovale. Za razliku od Grčke.
Organizacija u Atini 2004. godine koštala je 15 milijardi dolara, a toliko je otprilike iznosio i konačni gubitak. Kada se uzme u obzir da je reč o zemlji koja ima oko 11 miliona stanovnika, kojoj je jedna od najvećih ekonomskih uzdanica turizam, sa pravom se može zaključiti da je ekonomski krah atinske Olimpijade predstavljao veliki zamajac za celokupne rezulate nacionalne ekonomije nekoliko godine kasnije. Za obnovu atinskog aerodroma, izgradnju sportskih terena i autoputa Grci su se zaduživali kod međunarodnih kreditora i uvozili deo radne snage iz okolnih zemalja. Posledica toga je da jedan deo tada započete gradnje i danas stoji nezavršen, a sa uzetim kreditima znamo šta se na kraju dogodilo.
Ekonomska snaga zemalja i njihov uspeh na Olimpijadi
Najbogatije države ostvaruju najviše zarade na olimpijskim igrama, ali i osvajaju najviše medalja, što je uporedno istraživanje mađarskog portala portfolio.hu i pokazalo. Iako među 207 zemalja učesnica u Riju postoje retki izuzeci – što je objašnjeno drugačijom „kulturom sporta“ u tim zemljama – ustanovljeno je da je ekonomska moć u strogoj korelaciji sa postignutim sportskim uspehom. To se najbolje vidi kada se uporedi nacionalni BDP po glavi stanovnika, sa brojem medalja koje je neka zemlja osvojila. Najviše medalja ove godine osvojile su Sjedinjene Države (121), druga je Kina (70), a na trećem mestu Velika Britanija (67).
Foto: Bessi, Pixabay
septembar 2016, broj 130.