Zašto su biološke razlike između polova kod mnogih životinjskih vrsta nametnule matrijarhat, a u ljudskom društvu ustoličile patrijarhat kao najrasprostranjeniji i najpostojaniji poredak? Nauka nema pravi odgovor na to pitanje, šta više odnosi među rodovima su posebno zbunjući za naučnike, uključujući i revoluciju koja se na tom polju dešava u poslednjem veku.
Različita društva imaju različite izmišljene hijerarhije, zasnovane na rasi, etničkom poreklu, kastama ili nekim drugim subjektivnim odrednicama, ali jedan poredak je suštinski obeležio sve poznate civilizacije nakon poljoprivredne revolucije, u kojima je uvek bilo bolje roditi se kao muškarac. Zašto je patrijarhat bio univerzalno rasprostranjen, a gotovo sve ljudske kulture vrednuju više muškost od ženstvenosti? Da li postoje neki univerzalni biološki zakoni koji objašnjavaju zašto je „toliko dobro“ biti muškarac? „Nauka ni danas nema odgovor na to pitanje. Postoji gomila teorija, ali nijedna nije ubedljiva“, tvrdi Juval Noa Harari, izraelski profesor istorije i pisac svetskog besteselera „Sapijens: kratka istorija ljudskog roda“.
Prva teorija propagira „snagu mišića“, odnosno polazi od pretpostavke da su muškarci upotrebili svoju veću fizičku moć da bi naterali žene na poslušnost. Zahvaljujući većoj fizičkoj snazi uspostavili su monopol nad poslovima koji su im omogućili kontrolu nad proizvodnjom hrane, a potom i političku i društvenu moć nad ženama. Postoje, međutim, dva ključna problema u veličanju muškarčeve fizičke moći, smatra Harari. Prvo, tvrdnja da su muškarci fizički jači od žena je istinita samo u proseku i samo u vezi određenih vrsta snage, budući da je dokazano kako su žene, generalno, otpornije na glad, bol, bolesti i zamor nego muškarci. Osim toga, žene su kroz istoriju bile uključene u mnoge teške fizičke poslove na polju, u zanatstvu i domaćinstvu, pa da je društvena moć deljena po osnovu fizičke izdržljivosti, žene bi prošle daleko bolje.
Drugo, istorija društvene moći ne samo da ne potvrđuje njenu direktnu vezu sa fizičkom snagom, već prednost daje intelektualnim i društvenim veštinama da se ovlada drugima. „Kroz celokupnu istoriju, najteže poslove uvek su obavljali oni na najnižoj statusnoj lestvici. U društvima lovaca-sakupljača, političku nadmoć je, generalno preuzimala osoba koja je imala najbolje društvene veštine, a ne muskulaturu. U organizovanom kriminalu, veliki šef nije nužno i najjači čovek, već je on uglavnom u poodmakloj dobi i koristi mlade snagatore da upotrebljavaju pesnice i rade prljave poslove za njega“. Čak i među šimpanzama, ističe Harari, alfa mužjak osvaja poziciju praveći stabilnu koaliciju sa ostalim mužjacima i ženkama, a ne primenom bezumnog nasilja. Uostalom, na osnovu fizičke snage, Homo sapiens bi teško dobacio i do sredine lanca ishrane, a na njenom vrhu se nalazi isključivo zahvaljujući svojim mentalnim i društvenim veštinama.
Nasilje nije strategija
Druga teorija objašnjava da biološka, a potom i društvena dominacija muškarca ne prositiče iz snage, već iz agresije. Milioni godina evolucije učinili su muškarce daleko nasilnijim od žena. Žena se može meriti sa muškarcem kada je u pitanju mržnja, pohlepa i zlostavljanje, ali kada dođe stani-pani, kaže teorija, muškarci su mnogo spremniji da krenu u ogoljeno fizičko nasilje. Njihova „povlastica“ učešća u ratu, učinila ih je gospodarima i u civilu, koji su potom sve više koristili rat kako bi uvećavali civilnu moć. Ova povratna sprega trebalo bi da objasni „jednim udarcem“ i sveprisustvo rata i sveprisustvo patrijarhata.
Skorašnje naučne studije o hormonalnom i kognitivnom sistemu muškaraca i žena daju argumente za tezu da muškarci imaju agresivnije težnje, ali to nije dovoljno za tvrdnju da je sticanje društvene premoći kroz upravljanje ratovima rezervisano za muškarce. „Čovek ne može pri zdravom razumu tvrditi da fizička slabost ili manjak testosterona sprečavaju žene da budu uspešni generali ili političari“, tvrdi Harari. „Ratovi nisu kafanske tuče. Oni su vrlo složeni projekti koji zahtevaju vanredan stepen organizovanosti, saradnje i smirenosti. Sposobnost da se održi mir u kući, da se steknu saveznici u inostranstvu i da se predvidi šta prolazi kroz glavu drugim ljudima (posebno vašim neprijateljima) obično je ključ pobede. Otuda je agresivni nasilnik, često, najgori izbor za onoga ko predvodi rat. Mnogo je bolja osoba sklona saradnji koja zna kako da se pomiri, kako da upravlja i kako da sagledava stvari iz druge perspektive. Od takvih osobina sazdani su utemeljivači carstava“.
Žene se, često, stereotipno prikazuju kao bolji upravljači i pomiritelji nego muškarci, a čuvene su po svojoj nadmoći da sagledavaju stvari iz perspektive drugih. „Ako u tim stereotipima ima imalo istine, onda bi žene trebalo da budu odlični političari i utemeljivači carstava, ostavljajući prljave poslove na bojnom polju testosteronima napumpanim, ali priglupim mačo muškarcima. Uprkos uvreženim predstavama, to se retko dešava u stvarnom svetu, a nije nam jasno zbog čega“, kaže izraelski istoričar.
Patrijarhalni geni
Treća vrsta biološkog objašnjenja poklanja manje pažnje ogoljenoj sili i okreće se hipotezi da su tokom miliona godina evolucije muškarac i žena razvijali različite startegije preživljavanja i razmnožavanja. Dok su se muškarci međusobno borili za prilku da oplode ženu, šanse svakog pojedinca za razmnožavanje zavisile su od toga da li će poraziti drugog muškarca. Stoga su se tokom evolucije, na naredne generacije prenosili muški geni onih koji su bili najambiciozniji, najagresivniji i najviše skloni dokazivanju.
Žena, s druge strane, nije imala problema da nađe muškarca voljnog da je oplodi. Ali briga oko preživljavanja deteta, kako bi se produžila vrsta, zahtevala je mnogo vremena i aktivnosti koje su joj umanjivale mogućnosti da pribavlja hranu i, ujedno, zahtevala mnogo pomoći. Da bi osigurala svoj i opstanak dece, žena nije imala drugog izbora osim da prihvati sve uslove koje je postavljao muškarac, kako bi ga privolela da podeli teret roditeljstva i pruži neophodnu zaštitu. Kako je vreme prolazilo, preovladavanje ovakve strategije odrazilo se i na odbair ženskih gena koji će se dominantno prenositi na naredne naraštaje. Stoga se zaključuje da je muškarac postao „genetski programiran“ da bude ambiciozan i sklon dokazivanju, odnosno prevedeno na savremeni jezik da se ističe na poslu i u politici, dok je žena nasledila „genetski usud“ da mu se sklanja s puta ka ostvarenju njegovih ambiicija, kako bi obezbedila opstanak potomstva.
Osim što ova teorija zvuči kao religijska dogma zaodenuta u genetiku, za nju nema ni empirijskih dokaza. „Posebno je problematična pretpostavka da je potreba za podrškom oko podizanja potomstva, žene učinila zavisnim od muškaraca pre nego od drugih žena“, komentariše Harari, koji navodi mnoštvo primera iz životinjskog sveta, poput slonova ili bonobo šimpanza, gde je briga za potomstvo dovela do matrijarhata. „One su sagradile svežensku društvenu mrežu koja pomaže svakoj članici u podizanju dece. Mužjaci se, u međuvremenu, nadmeću u borbi i dokazivanju, a njihove društvene veštine i veze ostaju nerazvijene, te su skrajnuti na margine. Premda su, recimo, ženke bompo šimpanzi u proseku slabije od mužjaka, često se udružuju da istuku mužjake koji prekardaše granice“.
Kako se onda dogodilo da kod ljudske vrste, čiji se uspeh nad svim drugim vrstama prevashodno zasniva na sposobnosti saradnje, pojedinci koji su navodno manje skloni saradnji (muškarci), kontrolišu jedinke koje su navodno sklonije saradnji (žene)?
Nauka nema odgovor na takva pitanja, kao ni na ona nova, vezana za činjenicu kako je u poređenju sa prethodnim milenijumima, samo tokom jednog veka došlo do revolucije u odnosu između muškaraca i žena. „Ove dramatične promene, upravo su ono što čini istoriju rodova tako zbunjujućom“, ocenjuje Harari. „Ako se patrijarhalni sistem, kao što je to sada sasvim jasno, zasnivao na neutemeljenim mitovima pre nego na biološkim činjenicama, šta onda objašnjava njegovu univerzalnost i toliku postojanost čak i danas?“