Okupacija Papue Nove Gvineje podmornicama za podvodna istraživanja, najezda najviših političkih funkcinera sa raznih strana sveta na Grenland, ili „džentlmenski sporazumi“ daleko od očiju javnosti oko prevlasti na Severnom i Južnom polu, samo su neki od primera trke za novim nalazištima strateških sirovina. U slučaju nastanjenih oblasti važi pravilo da što su potencijalno bogatije skrivenim resursima, to je stanovništvo izloženije bedi i oružanim sukobima.
Papua Nova Gvineja okružena je podmornicama iz SAD, Kine, Japana, Indije, Južne Koreje, Nemačke, Francuske i drugih zemalja, koje su specijalno konstruisane za pretraživanje morskog dna. Slika podseća na kolonijalne ratove vođene pre stotinu i više godina zbog rudnih bogatstava, samo što se sada, umesto oružanog, sprovodi besomučno naučno i tenološko nadmetanje u podmorskom istraživanju kako bi se zauzele neosvojene teritorije. Njihova vrednost meri se u mineralima i retkim metalima.
U ovim vodama, do sada su otkrivena najbogatija podmorska nalazišta minerala na svetu, i to na 1050 metara, što je relativno plitko kada je reč o podmorskom rudarstvu. Količine pronađenog zlata isplative su za eksploataciju, a na dubinama od 1400 do 6.000 metara mapirana su nalazišta bakra, srebra, cinka, olova, nikla, kobalta, mangana, vanadijuma, molidbena, platine… Mineralni uzorci s morskog dna prikupljaju se ronilicom na daljinsko upravljanje, a eksploatacija nalazišta može se obavljati uz pomoć trake, koja grumenje izvlači na brod ili platformu. Drugi način je da se nakon miniranja, materijal iz morskih nalazišta isisava na površinu usisnom cevi, a potom se delovi koji nemaju vrednost, kroz drugu cev vraćaju na morsko dno.
Rudarenje pod morem je nova privredna delatnost, ali su posledice za morski ekosistem još nepoznate. Procenjuje se da ovakve aktivnosti mogu izazvati povećanu toksičnost na morskm dnu, dok vraćanje otpada stvara oblake čestica koji utiču na zooplankton i prodiranje svetla. Naučnici tvrde da se u svetskim okeanima kriju velike zalihe mineralnih sirovina, ali su istraživanja vođena od 1960. do danas pokazala da su procene o ekonomskoj isplativosti podmorskih rudnika bile preterane, bez obzira na sve višu cenu minerala na svetskom tržištu.
Rudarstvo na morskom dnu regulisano je međunardonim konvencijama, koje propisuju da istraživanja mogu da se vrše isključivo u pojasu od oko 200 nautičkih milja od obale pojedine zemlje. U nadmetanju velesila oko sirovina pod morem, u poslednje vreme prednjači Kina, koja je u ovom trenutku peta zemlja u svetu čija je podmornica za podmorska istraživanja s ljudskom posadom uspela da zaroni dublje od 3500 metara.
Juriš na Zemljine polove
Kineski predsednik Si Đinping je u svom mandatu već proputovao dobar deo sveta kako bi položio temelje ili unapredio strateške interese svoje zemlje, a što u značajnoj meri uključuje i trku za strateškim resursima. Tako je pre dve godine posetio Hobart, glavni grad Tasmanije, autsralijske ostrvske države udaljene oko dve hiljade milja od Antarktika. Sa australijskom vladom je tada potpisan i petogodišnji sporazum, koji dipušta kineskim brodovima i avionima koji se upućuju na Južni pol da se snabdeju gorivom i hranom.
Ova oblast, osim što je najhladnija na planeti, ujedno je, prema aktuelnim procenama, veoma bogata mineralnim resursima, velikim količinama visokoproteinskog morskog života, kao i ogromnim količinama sveže vode u santama leda. Kina je kasni došljak na Antarktik, ali sada žuri da nadoknadi zaostatak za konkurencijom, pa je već otvorila pet istraživačkih stanica, zauzela oko 300 lokaliteta, a očekuju se i daleko veće aktivnosti kineskog Polarnog instituta. Analitičari smatraju da je njen cilj zauzimanje strateških pozicija do 2048. godine, kada ističe povelja koju su još 1959. godine potpisale 52 države, a kojom se zabranjuju vojne aktivnosti na Antarktiku, narušavanje prirodnog sistema i rudarstvo. Mada to nije javno potvrđeno, postoje indicije da su Kina i Rusija sklopile „džentlmenski sporazum“, kojim se Kini prepušta značajnije prisustvo na Antartiku, u zamenu za „odrešene ruke“ Rusiji u trci za dominacijom nad Arktikom i njegovim plovnim putevima.
Severni pol je, pak, meta pre svega zbog energenata, ali i zbog strateškog položaja na putu između Azije i Evrope. Mada se procene Američkog geološkog zavoda uzimaju sa velikom rezervom, pohlepa ne jenjava pri samoj pomisli da, kako je predočila ova insitucija, ispod arktičkog leda postoje nalazišta sa mogućih 90 milijardi barela nafte, što je jednako rezervama Kuvajta ili Ujedinjenih Arapskih Emirata. S druge strane, put od kineskoga Šangaja do severnoevropskih luka Roterdama ili Hamburga preko Severnoga polarnog mora, kraći je za oko 12 dana nego onaj kroz Suecki kanal. Usled klimatskih promena, takozvani Severoistočni prolaz prohodan je oko četiri meseca. Prva dva broda su prošla tom rutom 2009. godine, da bi se njihov broj od tada neprekidno uvećavao.
Osim uštede u danima, ne treba zaboraviti ni manju potrošnju goriva. Naime, standardni prekookeanski teretni brodovi na ruti od Kine do Evrope, predstavljaju „nemani“ nosivosti oko 150.000 tona, koje i u najštedljivijem režimu rada troše 6000 litara goriva na sat. Ako se preko Arktika uštedi 12 dana, odnosno 286 sati plovidbe, štedi se i gotovo 1,7 milona litara goriva samo na jednoj turi. Uz to, tradicionalni put vrvi piratima, a sigurnosti plovidbe kroz Suecki kanal ne doprinosi ni aktuelno stanje u Egiptu.
„Krvavi“ minerali
Možda postaje već dosadno za čitanje, ali Kina je u poslednjoj deceniji postala „agresivan igrač“ i na Grenlandu, što je, naravno, izazvalo uzbunu među zapadnim zemljama. Evropska unija je, kada se razabere uvijeni rečnik, izrazila veliku zabrinutost zbog kineskog udvaranja ovoj retko naseljenoj ostrvskoj državi pod upravom Kraljevine Danske, koja je bogata prirodnim resursima. Brigu uvećava činjenica da su, zbog povlačenja ledenog pokrivača, brojna poželjna ležišta minerala sada postala dostupna, uključujući i vrlo retke metale koji su ključni za nove tehnologije, od mobilnih telefona do vojnih sistema različite namene. U poslednjih nekoliko godina, EU funkcioneri su u više navrata nenajavljeno posetili Grenland sa različitim ponudama za razvoj, u zamenu za garancije da tamošnja vlada neće prepustiti Kini isključiva prava na pristup retkim metalima. U trku se uključila čak i Južna Koreja, čiji je predsednik po prvi put u istoriji odlučio da poseti ovu zemlju.
Uprkos tolikoj jagmi političara i međunarodnih kompanija, čije prisustvo se posebno intenzivira od 2005. godine, kao i ugovoru sa Danskom iz 2009. godine, kojim se Grenlandu isplaćuje deo zarade od ekspolatacije mineralnih resursa u visini do 75 miliona danskih kruna, stanovništvo je i dalje veoma siromašno. Na Grenlandu je mapirano najmanje stotinak potencijalnih rudnika, ali je samo jedan operativan, a i taj najveći rudarski projekat u istoriji ove ostrvske zemlje, prošle godine je bio pred zatvaranjem. Naime, Isua rudnik gvožđa prodat je 2013. kompaniji London Mining, koja je nakon toga bankrotirala, a da bi se spasao veliki posao, grendlandska vlada je morala da preda rudnik kompaniji General Nice Group iz Hong Konga. Tada je ministar mineralnih resursa Andreas Uldum poručio da zlato, uranijum, cink, retki metali i razni minerali jesu važan deo loklane privrede, ali ne i ono što može spasiti grenlandsku ekonomiju.
Lekcija može biti i drastičan primer Demokratske Republike Kongo, koja je po potencijalnim mineralnim nalazištima u samom vrhu globalne liste sirovina, odakle se kobaltom snabdeva gotovo celokupna elektronska industrija u svetu. Kongo izveze godišnje oko 70.000 tona kobalta, ali uprkos tome, to je jedna od najsiromašnijih zemalja, u kojoj se oko „krvavivih minerala“ vode ratni sukobi već više od dve decenije. Prema izveštaju UNICEF-a, u 2014. je oko 40.000 dece radilo u rudnicima širom južnog Konga, mnoga od njih kopajući kobalt, neophodan za pravljenje pametnih telefona, električnih automobila i drugih elektronski uređaja koji se smatraju prekretnicom u daljem civlizacijskom napretku.
Autor: Vladimir Adonov
Tekst je objavljen u redovnom letnjem dvobroju 128/129 časopisa „Biznis & Finansije“